Dušan i Slađana Mićić sa Milanovim pismom iz "Lore" Dušan i Slađana Mićić sa Milanovim pismom iz "Lore"BEOGRAD - Da Tanju Belobrajdić Društvo hrvatskih književnika “Slavić”, nedavno nije nagradilo za roman “Crni kaput”, njeno prvo spisateljsko ostvarenje, moguće je da bi njena stvarna uloga u tragediji Srba, zatočenika splitske “Lore”, ostala zatočena u tami istine o srpskom stradanju u ovom zloglasnom kazamatu.

Nagrada koja joj je dodeljena za “najbolji prvenac u protekloj godini”, međutim, otvorila je nikad nezarasle rane i sećanja. Pokrenula priču o stvarnoj roli spisateljice s početka 90-ih. Mučiteljice koja u romanu svoju monstruoznu torturu pripisuje žrtvama, izmeštajući ih, a gde bi drugo, nego u Vukovar.

Posle romana zaogrnutog crnim, spisateljica Belobrajdić, da nije svedoka koji su preživeli pakao “Lore”, možda bi i mogla da bude prihvaćena kao mirotvorac, kako se predstavlja ne samo u svojim pričama, nego i u suočavanju sa sinom jednog od mučenika, u pokušaju da spere savest, pokaže pokajanje, ali ne oči u oči, već preko društvene mreže “Fejsbuk”.

BEOGRAD, VREME SADAŠNjE

- Ja sam Dušan Mićić, sin pilota Milana Mićića mučenog u “Lori” do besvesti - govori mladić koji je stasavao i stasava u sećanje koje ga je progonilo i progoni. - Imao sam 16 godina, 2013, kada sam počeo da tragam za očevim mučiteljima. Da se s njima suočim. Da upitam: zašto? Da li njih progoni sudbina mojih roditelja. Da li ikada mogu da zamisle kolike su bile suze moje majke. Kakva je njena trauma bila. Da li će joj muža i u kakvom stanju vratiti. Uz sve to, pokrenula me je i tragedija da oca, posle svih njegovih muka, nepovratno izgubim. Ali, pamtim njegova svedočenja, priče njegovih kolega i zatvorskih sapatnika u kojima dominiraju dva imena najmonstruoznijih mučitelja: Tomislava Duića, komandanta zatvora “Lora” i još monstruoznije njegove žene, Tanje, tada Duić, danas Belobrajdić. I, uspeo sam, doduše, samo preko društvene mreže.

- Ja sam Slađana Mićić, supruga Milanova, Dušanova majka. Nas dvoje živimo oslonjeni jedno na drugo u ovom neopisivom nemiru otkad je Dušan svoju mladost podredio suočavanju sa očevim mučiteljima, jer je njegovo detinjstvo i odrastanje pratila očeva sudbina. Mada smo se suprug i ja trudili, očigledno bezuspešno, da ga od toga udaljimo. Nismo uspeli. Nisam uspela. Ovaj roman “Crni kaput” Tanje Belobrajdić ponovo je otvorio rane.

MOSTAR, 1992.

- Milan i ja smo se venčali 28. marta, a njega su na moje oči kidnapovali 19. aprila, u Splitskoj ulici gde smo stanovali. Za mene potpuni užas, a za njega... On nije pokazivao nemir, toliko je bio jak i duhovno i fizički. Pretpostavljala sam, zapravo gotovo sam bila sigurna, da je završio u “Lori”, jer su već na adresi tog zloglasnog zatvora bili kidnapovani vojnici, rezervisti, oficiri JNA. Znala sam da odavde neću moći da mu pomognem. Uputila sam se u Beograd, u Unprofor. Posle mučnih sati pregovaranja, uspela sam da njegov nestanak prijavim Međunarodnom Crvenom krstu. To ga je i spaslo. Mnoge, nažalost, nije. Dani su bili godine, stizale su strašne vesti iz “Lore”. Milanovo prvo pismo, otvoreno, koje sam dobila sa pečatom Međunarodnog Crvenog krsta, nije me ohrabrilo, ali jeste osnažilo da ne posustajem.

NEMETIN, 14. AVGUST 1992.

Dušan u naručju oca Dušan u naručju oca- Posle četiri meseca, moj suprug je ovde razmenjen. Dočekala sam ga u Beogradu. Jedva sam ga prepoznala. Bio je slabiji najmanje 20 kilograma, a bio je gromada. Polomljena rebra, slomljen nos. Mesecima nije mogao da spava, a nije želeo da priča... Tek posle, govorio je da su se nad njim iživljavali Tomislav Duić, komandant logora “Lora”, a još monstruoznije njegova tadašnja žena Tanja. Dolazila je, mada je negde bila medicinska sestra izvan tog logora, samo da tuče i prebija. Milan je, zahvaljujući tome što je njegov nestanak prijavljen Međunarodom Crvenom krstu, smešten u blok gde su bili zatvorenici o kojima je u ovoj organizaciji prijavljen nestanak. Pričao mi je da je iz bloka C malo ko pretekao smrt. Tanja je dolazila u pilotskim čizmama. Gazila ljude do besvesti. A posle... Posle ih je gazila da se osveste. Milan je pričao da je prisiljavan da uz pseću kućicu laje. Da, sa ostalim zatvorenicima, lovi miševe. Ali to nije bilo dovoljno. Morao je da bude pažljiv dok juri hrvatske miševe. Upućivali su ga da pere zatvorske nužnike. Tamo je zaticao delove ljudskih tela. Dok je o ovim užasima govorio, moj suprug nije bio ostrašćen. To mi je bio signal da nije duhovno klonuo.

BEOGRAD, 1997.

- Milan i ja smo dobili Dušana, našeg “komandanta”. Potiskivali smo pred detetom preživljeno, ali kako da sve to pred detetom prikriješ. Stasavao je sa očevim zatočeništvom i torturom u “Lori”. Preživljavao i priče koje su u našu kuću donosili Milanovi logorski mučenici, a to su bile užasne priče.

VRČIN, 2002.

- Moj suprug, penzionisan je uoči samog NATO bombardovanja, ali se ipak pridružio kolegama u odbrani zemlje. Posle penzije, uključio se u jednu privatnu avio-kompaniju. I poginuo, iznad Vrčina. Našeg sina je to pokrenulo da se na svoj način oduži ocu.

IZNAD SVAKOG ZLA

Slađana i Dušan Mićić govore: - Nema tog kaputa koji bi mogao da sakrije svu crninu zločina Tanje Duić Belobrajdić. Ne samo jedan roman, već ni hiljadu drugih ne bi bilo dovoljno da ova “mirotvorka” opere savest. A, mi smo dovoljno jaki da se izdignemo iznad svakog zla.

PRIZNALA DA JE BILA U “LORI”

Dušanova priča: Šesnaest godina sam napunio, prošlo detinjstvo, a kao da nije, imao sam “grešku” da od treće godine pamtim. Onda sam, u svojoj šesnaestoj, odlučio da, kako god, potražim tu Tanju Duić Belobrajdić i upitam je zna li ona koga je mučila. Moj otac je bio pilot transportnog helikoptera koji je prevozio ranjenike. Pre nego što sam počeo da tragam, u našu kuću je došao porodični prijatelj Tonči Mojić. Otvorio kompjuter... Ispred mene su bila očeva svedočenja, ali i svedočenja drugih zatočenika u “Lori”. Našao sam Tanju preko "Fejsbuka". Usledila je prepiska. Pravdala se da ona nije ta Tanja, da nije bila u “Lori”, odgovarala frazama, a na kraju je ipak priznala da je “njena jedina greška što je bila žena Tomislava Duića”.

Šta Vi mislite o ovome? Podijelite ili komentarišite tekst! Pratite nas na Facebook-u i Twitteru!


Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove portala Banija Online. Banija Online zadržava pravo brisanja komentara sa neprikladnim sadržajem!