Živim da bih svedočio o paklu hrvatskih logora, pržili su me strujom, mokrili po meni! Živim da bih svedočio o paklu hrvatskih logora, pržili su me strujom, mokrili po meni!BEOGRAD - Živim da bih svedočio o paklu ustaških logora iz devedesetih. Govori ovako Slobodan Zurovac koji je preživeo 125 apokaliptičnih dana od aprila do avgusta 1992. ispunjenih nezamislivim bolom i poniženjima u mučilištima hrvatskih oružanih snaga u Metkoviću, splitskoj "Lori" i u Ljubuškom.

Kad bi se Zurovčeva priča i priče njegovih sapatnika pretočile u slike one bi zasenile i žitija najvećih hrišćanskih mučenika. Da se zlo ne bi zaboravilo i ponovilo on je napisao knjigu "Crna Lora", u izdanju Muzeja žrtava genocida, u kojoj svedoči kao očevidac i žrtva o zlodelima koja sramote ljudski rod.

Krivica za hapšenje, u stvari kidnapovanje, koje su izveli crnokošuljaši HOS pred očima njegove žene i dece, bila je u tome što je bio iz ugledne srpske porodice, čije su mnoge članove ustaše ubile u Drugom svetskom ratu. Bio je kriv jer je za razliku od mučitelja bio i obrazovan, ugledan građanin, porodičan čovek, zbog čega je na prvim višestranačkim izborima u BiH izabran ispred Srpske demokratske stranke da bude predstavnik svog naroda u vladi Skupštine opštine Čapljina u Zapadnoj Hercegovini.

Srbi su na ovom prostoru, poznatom po odanosti ustaškoj ideologiji i zločinima, strahovito stradali u Drugom svetskom ratu. Zurovac je početkom devedesetih osetio da to zlo vaskrsava, ali njegovi napori da se povrati razum, održi mir i zaštiti manjinska srpska zajednica bili su uzaludni. Odveden je iz BiH u vojni konc-logor u Hrvatskoj po nalogu kolega iz opštine, sugrađana koje je poznavao celog života.

- U "Loru" su me poslali Pero Marković, tada predsednik SO Čapljina, i Krunoslav Kordić, predsednik Izvršnog odbora SO Čapljina. Te iste ljude sam ja zvao u kuću, na svoju krsnu slavu, a na slavu se ne zove neprijatelj. Bar sam ja tako mislio - kaže Zurovac.

ZLOČINI BEZ KRAJA

Knjiga Slobodana Zurovca, koja će javnosti biti predstavljena u Beogradu, danas u Svečanoj sali GO Stari grad u 13 časova, potvrđuje nalaze tužilaštva Haškog tribunala, ali i županijskog tužilaštva u Splitu, o logoru "Lora" gde su Srbi batinani rukama, nogama, cevima, kundacima, kablovima. Prženi strujom. Izvođeni su na lažna streljanja, gde je s njima igran ruski rulet, kad su mučitelji okretali burence revolvera i okidali držeći žrtvi cev u ustima. Polivani su snažnim mlazevima iz vatrogasnih šmrkova i terani da celu noć budu na hladnoći. Prisiljavani su da stoje na neizdrživoj vrućini i gledaju u sunce dok ne oslepe, da jedu so i piju slanu vodu, da piju mokraću... Ti zločini ostali su praktično nekažnjeni.
On je brzo u logoru saznao po čijoj je želji uhapšen. Mučitelji su svaki udarac, a bilo ih je bezbroj, pratili "pozdravom" od Markovića i Kordića, ljudi kojima je verovao i smatrao ih prijateljima. Zurovac je gledao Srbe koji izdišu od batina i poniženja pred njegovim očima i pitao se zašto ga Bog ne uzme sebi i spase muka.

- U logorima sam naučio da zlo nema granice. Ljudi koji su sebe nazivali ustašama, muškarci i žene, prebijali su me svakodnevno, četiri puta mi razbili lobanju, izlomili 12 rebara, odbili bubrege, trajno oštetili kolena, gasili mi cigarete po telu i sekli nožem. Pržili su me strujom, gurali mi govna u usta, mokrili po meni. Kad su me odveli polumrtvog u klinički centar u Splitu građani u čekaonici su me pljuvali i udarali. Medicinske sestre su mi nemoćnom sipale urin iz "guske" u grlo. Najokrutnija među njima, Senada, izvadila mi je cevčice kroz koje sam disao posle operacije plućne maramice koju su probila slomljena rebra. Kad sam dočekao slobodu shvatio sam: Bog me je ostavio živog da bih govorio o onome što sam video i preživeo - svedoči Slobodan.

On je svestan da se njegova knjiga nekima neće svideti, jer suočava čitaoca sa užasnim činjenicama, proverljivim i preciznim, pred kojima mnogi zatvaraju oči.

- Dvostruka je muka pisati ovakvu knjigu. Prvu muku sam preživeo kod prebijanja i ubijanja, a drugu pišući i podsećajući se toga. To je teško pisati, to je teško reći, nepojmljivo je normalnom ljudskom umu da čovek čoveku to radi. Zato se postavlja pitanje zašto su ti ljudi to radili? Tu je poenta. Odakle mi hrabrost da napišem sve što mi se dešavalo? Jednostavno zato što je to istina. Svako jutro kad se umivam vidim ožiljke na sebi i ne mogu pobeći od te istine - navodi Zurovac.

On podseća da je nacistički konc-logor "Aušvic" postojao ukupno četiri godine i osam meseci, a da je "Lora", koncentracioni logor u centru Splita, trajala od 4. januara 1992. do 25. avgusta 1997, pet godina i sedam meseci.

- Sve to vreme užasne krike Srba slušali su građani u okolini "Lore" i fratri iz obližnjeg samostana. Na vratima "Lore" stajao je čovek i za 50 maraka prodavao ulaznice onima koji hoće da uđu i biju Srbe. Kad se ljudi razvesele u kafani dolazili su da se tako razonode. To su znali svi, uključujući Tuđmana i sadašnjeg navodnog antifašistu Mesića. Bilo je opštepoznato da je svaki građanin Splita mogao da dođe u "Loru" da prebija i ubija Srbe - gorko govori Slobodan.

On naglašava da su neposredni izvršioci zločina krivi, ali su mnogo krivlji oni koji su ga naredili.

- To je zapadnohercegovačka linija koja je počinjala s ministrom odbrane Gojkom Šuškom, po čijim je sugestijama postupao Tuđman, a sprovodili predsednik samoproglašene Herceg Bosne Mate Boban i lokalni moćnici kao što je Pero Marković. Podsetio bih da je i 1941. osnivanje NDH prvo proglasio fratar-ustaša don Ilija Tomas u Zapadnoj Hercegovini, u Čapljini, a tek dva dana kasnije to je učinjeno u Zagrebu - ističe Zurovac.

Sagovornik "Novosti" gorko konstatuje da je veliki problem što o užasima u "Lori" ćute ne samo zločinci već i mnogi njeni zatočenici.

- Mnogi su me zvali i tražili da ih ne pominjem u knjizi pravdajući se: "Nemoj mene, imam ženu i decu". Zabluda je da će ih sačuvati skrivanje istine. Opšte je poznato da onaj ko ne neguje svoju istinu negovaće tuđu laž. Tako se gubi identitet i ponavljaju greške. To su Srbi sebi uradili u komunizmu, a posledice su očigledne. Ono što sam zabeležio u knjizi je, s jedne strane, istorija, a s druge lek, način da čovek doživi pročišćenje. Ova knjiga je i amanet potomstvu. Znate, najveće zločine nad nama činili su ljudi čiji su očevi nad našim očevima činili zločine 1941. godine. Ne bih želeo da se tako nešto ikada ponovi - zaključuje Slobodan Zurovac.

TERALI ME DA JEDEM IZMET

Izuzetna hrabrost Slobodana Zurovca može se oceniti samo iskrenošću s kojom opisuje muke kojima je bio podvrgnut.

- Skinuli su me do gola i postavili na stolicu za koju su me vezali. Na kažiprst i jedne i druge ruke, na polni organ i na nožne palčeve vezali su mi neku žicu. "Četo sad ćeš telefonirati", oglasi se jedan od ustaša. Počeše da vrte indukcioni poljski telefon. Bolovi su bili nesnošljivi, neopisivi, totalno ludilo, struja prožima celo telo, imam osećaj da ću svaki trenutak eksplodirati. A u trenutku kad bih bol iskazao vrištanjem, jedan od ustaša, u otvorena usta, gurao mi je govna, a drugi crevo s vodom, kako bi im voda olakšala put kroz ždrelo. Kad bi izbacili crevo rukama bi mi stiskali vilice kako bih progutao izmet. Čim se toga setim utroba mi se prevrće - svedoči Zurovac o mučenju u "Lori".
Šta Vi mislite o ovome? Podijelite ili komentarišite tekst! Pratite nas na Facebook-u i Twitteru!


Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove portala Banija Online. Banija Online zadržava pravo brisanja komentara sa neprikladnim sadržajem!