savo BEOGRAD - Zahlađenje diplomatskih odnosa između Srbije i Ukrajine zbog navodnog učešća srpskih plaćenika u ratu na istoku Ukrajine i nedavna izjava Ivice Dačića da je „poznato da su ukrajinski plaćenici učestvovali u zločinima koje su počinile hrvatske snage prema srpskom narodu u Hrvatskoj, koje Ukrajina za razliku od Srbije, nikada nije osudila”, povod je za ovaj tekst koji pišem na osnovu mog sećanja i „Veritasove“ dokumentacije.

Raketaši iz sastava Raketne brigade PVO Srpske vojske Krajine, 1. avgusta 1994, oko dva sata posle ponoći, na šumovitom i teško pristupačnom delu Male Kapele, u blizini Plitvičkih jezera, oborili su nepoznatu letelicu.

Sutradan je kriminalistički tehničar iz SUP-a Knin Željko Martić, sa policijskim helikopterom, kojim je upravljao pilot Vučko, pretraživao mesto pada letelice i pronašo tehničku knjigu aviona, karton sa uputstvima, metalnu pločicu sa serijskim brojem, šest folija i aerodromsku propusnicu broj 397779 na ime “Aleksandar Tatarinov, drugi pilot na AN-26, aerodrom u Harkovu”. U sertifikatu o registrovanju, izdatom od ministarstva transporta Ukrajine – avio-registar broj P-1203, pisalo je “reg. broj UR-26207, model „antonov – 026B (AN-26B)“, serijski broj 14202, vlasnik i korisnik aviona AIR Ukraina, 252135, Ukraine, Kiev, pr. Peremogi 14”. Pet dana kasnije, na mestu pada ove letelice pronađeni su ljudski posmrtni ostaci i dopremljeni na Odeljenje patologije Opšte bolnice „Sveti Sava“ u Kninu. Dan kasnije pregledala ih je patolog dr Marija Čubrilo i konstatovala da se radi o nekoliko delova ljudskih tela (delovi karlice, nadlaktične kosti i leve lopatice) ukupne težine od osam kilograma, raspoređenih u tri vrećice, na osnovu kojih se nije mogla izvršiti nikakva identifikacija niti utvrditi o kolikom broju tela je reč. Posle pregleda, posmrtni ostaci su privremeno pokopani na Novom kninskom groblju.

Šta je radio ukrajinski avion, sa ukrajinskim pilotom, u ličkim bespućima?

Čekali smo da neko zatraži članove posade i eventualne putnike, žive ili mrtve. To se ubrzo i desilo. Devetog septembra iste godine u predstavništvo MIP-a RSK u Beogradu direktno su se obratili generalni konzul Ukrajine, V. Primarčenko, i vicekonzul, A. Levčenko, i potvrdili da je u pitanju ukrajinski avion sa podacima kakvi su pronađeni na mestu pada aviona. Imenovali su i šest članova posade: Šporčko, Tatarinov, Hudrost, Breslavski, Njikitin i Marhinj.

Tražili su da im Vlada RSK dostavi “crna kutiju”, informacije oko uzroka pada letelice i o sudbini članova posade, te da se ekipi njihova Ministarstva za transport odobri dolazak i uviđaj na lokaciji pada aviona, o čemu je predstavništvo obavestilo kabinete predsednika države i vlade te ministre unutrašnjih poslova i odbrane RSK. Iz Ukrajinskog konzulata u Beogradu navedenim kabinetima je 18. oktobra upućeno i službeno pismo sa kojim se potvrđuje i traži sve već pomenuto.

Savjetnik predsednika RSK za spoljnu politiku, S. Jarčević, čija je kancelarija bila u Beogradu, dopisom od 13. decembra 1994, upućenim predsedniku M. Martiću i komadantu GŠ SVK, M. Čeleketiću, predložio je da se predaju posmrtni ostaci “jer ne treba da rušimo sve mostove sa tako važnom državom kakva je Ukrajina”. Iz kabineta predsednika Martića, 22. decembra iste godine, Komisiji za razmenu zarobljenika RSK upućen je dopis o davanju saglasnosti da se posmrtni ostaci posade ukrajinskog aviona mogu predati državnim vlastima Republike Ukrajine bez ikakvih dodatnih uslova.

U narednih nekoliko dana lično sam kao sekretar vlade i predsjednik pomenute komisije organizovao transport posmrtnih ostataka, pohranjenih u jednom metalnom kovčežiću, i pronađene dokumentacije ukrajinskog aviona od Knina do Beograda, a predaju je, 27. decembra 1994, predstavnicima ukrajinskog konzulata, na Novom groblju u Beogradu, obavio M. Dondur.

Od tada za tim kovčežićem tragaju Ukrajinci, Hrvati i Bošnjaci. Od Bošnjaka sam doznao da je u ukrajinskom avionu bio i njihov pilot Samir Beganović, koji je dodeljen ukrajinskim pilotima radi pokazivanja pravca leta, a od Hrvata da je u tom istom avionu bio i njihov državljanin, Nikša Župa, slovenačko-hrvatski glumac, koji se već 1990. po nalogu hrvatske Vlade, uključio u poslove ilegalne nabavke oružja. Ukrajinski avion AN-26, u noći kada je oboren, prevozio je “teret” sa aerodroma Pula do aerodroma Ćoralići kod Bihaća, kojeg su držali pripadnici armije BiH. Za svaki let iz Hrvatske do aerodroma Ćoralići članovi posade dobijali su po 5.000 dolara. Za takve je odavno rezervisan naziv “psi rata”. Možda se baš zbog toga i zagubio onaj kovčežić sa posmrtnim ostacima posade i putnika.

Dokumentaciono informacioni centar „Veritas“
Savo Štrbac
Šta Vi mislite o ovome? Podijelite ili komentarišite tekst! Pratite nas na Facebook-u i Twitteru!


Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove portala Banija Online. Banija Online zadržava pravo brisanja komentara sa neprikladnim sadržajem!