Korice PROGNANI ORFEJI SREMSKI KARLOVCI - „Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo nebesko“ (Mt 5;10)

U razbuktanim godinama na brdovitom Balkanu, srpska nacija često je brisala i ponovo ispisivala granice svoje države. Podaci su bezmalo zastrašujući: Prema podacima Komesarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije, iz 1996. Godine, status izbeglica (prognanika) u ovoj zemlјi steklo je 617.728 osoba, najviše iz Hrvatske, a potom – BiH.

Da ne bi postali samo pusta statistika, oni koji su ostali bez svoga ognjišta dobili su nesvakidašnji književni projekat: antologiju srpske izbegličke poezije „Prognani Orfeji“, u izdanju Brankovog kola, koja je uređena pod „dirigenstkom palicom“ uglednog pesnika i antologičara Nenada Grujičića. One najosetlјivije lјude, pesnike koji su ostali bez doma i postali prognanici, Grujičić je smestio na veki vekova u ovu jedinstvenu kuću poezije.

Naziv ove retke knjige nije slučajan. Svima nam je poznat mit o Orfeju i Euridiki, i njihovoj tragičnoj lјubavi. Pesnici ove antologije opevaju svoju tragičnu lјubav prema državi koja nije imala lјubavi prema njima. Iako Orfejeva Euridika umire, ona nikada nije pala u zaborav zahvalјujući njegovoj nadahnutoj liri. Tako i mi ne ostajemo ravnodušni kada pesnici zapevaju uz svoju liru i predoče nam bolnu priču o svojoj Euridiki koja ih je proterala. Iako ohola prema njima, pesnici je nikada nisu zaboravili i setno se sećaju dana lјubavi. Note svih ovih pesama, koje se bave istom temom, u divnu kompoziciju, za nezaborav, sastavio je Nenad Grujičić.

Kao intermeco ove nadvremene antologije nalazi se obiman predgovor Nenada Grujičića. On govori o današnjici koja je izgubila sluh za progone i nedaće izbegličkog naroda, i pita se da li Srbi samo “predstavlјaju kolateralnu štetu u zloslutnim rezovima novije istorije“. A onda, i zašto srpski narod od svih kultura najbolјe uzgaja kulturu zaborava?

Kao podsetnik da egzil nije od juče, Grujičić navodi citate iz dela svetskih prognanih Orfeja: Ovidija, Dantea, Brehta, Nerude, Crnjanskog, Brodskog i drugih. Kada govori o srpskom jeziku, autor pominje brojne tuđice koje su ušle u naš rečnik , što nas podesća na bolne vekove robovanja, ali i naglašava da među prognanim lјudima i masama „uvek ima neuništivi promil izabranih i obeleženih svetlicom maternjega jezika“.

Autor antologije nam skreće pažnju o prirodi pesničke duše koja jedina može ispevati istorijske činjenice na besmrtan i duševan način, što dalјe potvrđuje u sledećoj celini predgovora “Pesnici: moć i vreme“, a kao moto koristi Platonovu misao: „Poezija je bliža životnoj istini od istorije“. Iako su u mukama izbeglištva, Grujičić kaže da je ipak „pesnicima bilo lakše“, gde pod ovim podrazumeva ličnu sposobnost onih koji imaju moć da aktiviraju svoj talenat u maternjim rečima i tako stvore novi dom ne zaboravlјajući stari. Na taj način odgovara na Hederlinovo pitanje: „Čemu pesnici u oskudno vreme“? Postoji dakle vera da poezija kao vrhunac književne discipline ipak „može da promeni svet“, ona je ta koja može da se bori protiv mediokriteta i predstavlјa Dobro čak i u najtežim vremenima ostavlјajući pouzdan trag o emocijama, bolu i patnjama. Dakle, pesnike koji su ostali bez svojih kućnih pragova, Nenad Grujičić smešta u svojevrsnu pesničku Utopiju odakle će kao perpetuum mobile pesnički glas aktivno dopirati do svih sfera i delovati na sve.

U trećem delu predgovora pod nazivom „Koncept antologije: ambijent i kriterijumi“, i sa motom iz prve knjige Mojsijeve „A bijaše na cijeloj zemlјi jedan jezik i jednake reči“, priređivač govori o raspadu SFR Jugoslavije i svim posledicama koje je taj raspad nosio sa sobom, kao i o razlozima zašto u antologiju ulaze samo srpski pesnici. Pokušaj da bi se stvorila zajednička izbeglička zbirka bio bi „krzavi plovak na pučini međusobnih dnevnopolitičkih podmetanja i neprestanih razmirica od strane ustinjenih državica i njihovih oligarhija“. Na taj slikoviti način priređivač nam pojašnjava zašto je od svih komadića Vavilonske kule izabrao onaj najveći, srpski, koji je upravo i najviše stradao u izgonu.
Grujičić govori i o uslovima koji su autori trebalo da ispune za ulazak u ovu antologiju. Ono što ovu antologiju čini izvanrednom i neponovlјivom jeste i to da osim pesama koje potiču iz ličnog i jasnog iskustva, on uklјučuje i one tvorevine koji na hermetičan način dotiču egzil, kao i one koji su ranije, pre rata, slutili izbeglištvo. U antologiji su i nekoliki pesnici koji su proterani ostali nemi, bez teksta (ništa nisu pisali), ali su rat i izgon ostavili konkretnog traga u njihovim životima. Grujičić ističe da zastuplјenost pesnika u antologiji (pesnik najviše ima četiri pesme), ne govori odmah o vrednosti pesme ili njenog autora. On naglašava da svaka pesma mora naći put do svog čitaoca, kao što i pesnici naziru svetlost iz mraka na izbegličkim stazama i bogazama. Jedino na taj način nastavlјa se ova sudbinska priča koju je svaki zastuplјeni prognani Orfej pesmom hteo da prenese.

U četvrtom, i završnom delu predgovora „Od nemila do nedraga: mali vodič kroz antologiju“, Grujičić poimence nabraja srpske pesnike (ukupno 116), koji su prognani iz Hrvatske (Miloš Kordić, Anđelko Anušić, Nebojša Devetak, Mićo Jelić Grnović, Zdravko Krstanović, Tatjana Lukić, Luka Šteković, Milena Severović, Sava Krneta, Ljuban Klobučar, Milan Pađen, Dušan Đaković, Nikola Korica, Tanja Stupar Trifunović, Branimir Kršić, Marko Kovačević, Maja Solar...) Bosne i Hercegovine (Duško Trifunović, Dara Sekulić, Đorđe Vranješ, Stevan Tontić, Mićo Cvijetić, Branko Čučak, Goran Simić, Đorđo Sladoje, Boro Kapetanović, Ranko Sladojević, Dejan Gutalј, Nedelјko Babić, Milka Božić, Ranko Čolaković, Branko Brđanin, Ivančica Đerić, Branislav Zubović, Slobodan Jović, Dajana Petrović, Milan Rakulј, Goran Gavrić...) i sa Kosova i Metohije (Vladeta Vuković, Radoslav Zlatanović, Darinka Jevrić, Slobodan Kostić, Radosav Stojanović, Mošo Odalović, Mirko Žarić, Radomir Stojanović, Blagoje Savić, Darinka Vučinić, Miloje Dončić, Milica Jeftimijević Lilić, Radomir Dimić...).

Na taj način otvara se šira geografska perspektiva na putanjama onih koji su proterani iz različitih delova bivše zajedničke države, pod udarom vojnih akcija i oluja. Nenad Grujičić nam govori i o starosnoj perspektivi, jer nije egzodus isti u očima onoga ko je svet već u raznim obrisima osetio i deteta koje svojim mladim čulima stvara po prvi put percepciju događaja i iskustva. U ovom delu predgovora, priređivač pažlјivo nabraja pesnike ponaosob govoreći ono bitno o njihovom životu i progonu.

Antologija „Prognani Orfeji“ ostaje u amanet novim generacijama, već uveliko u rukama onima rođenim pre njene pojave, da se suštinski podsete i nikad ne zaborave još jedno stradanje srpskog etnosa. Nenad Grujičić poput Apolona, koji je Orfeju dao liru, ovom dragocenom antologijom omogućio je našim pesnicima da se njihova pesma daleko i navek čuje.

Tijana Mitrović
Šta Vi mislite o ovome? Podijelite ili komentarišite tekst! Pratite nas na Facebook-u i Twitteru!


Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove portala Banija Online. Banija Online zadržava pravo brisanja komentara sa neprikladnim sadržajem!