Oj, Krajino, naša popudbino,
nit stigosmo,
niti ostadosmo
(Mićo Jelić Grnović)

Prognani Orfeji Prognani OrfejiBEOGRAD - U obnovljenoj Rimskoj dvorani Biblioteke Grada Beograda održano je predstavljanje kultne antologije srpske izbegličke poezije ’’Prognani Orfeji’’ Nenada Grujičića. Učestvovali su srpski pesnici poreklom iz Hrvatske, BiH i s Kosova i Metohije: Miloš Kordić, Sava Krneta, Dušan Đaković, Nikola Korica, Milan Pađen, Mićo Cvijetić, Radomir Dimić i Radomir Stojanović. O knjigama su govorili Bojan Bosiljčić, Marija Sloboda i Tijana Mitrović.

Poznati beogradski pisac i novinar Bojan Bosiljčić, već pojavom antologije, predstavio je ovu retku knjigu na RTS-u u čuvenoj emisjij ’’Metropolis’’. Na ovom predstavljanju u Rimskoj dvorani, on je pročitao celovit tekst, duplo duži od onoga u televizijskoj emisiji. Donosimo u celini njegov esej o ’’Prognanim Orfejima’’:

’’Pesničke antologije prave se po različitim principima: najčešće su tu prevashodni poetički principi, principi stila, pesničkog usmerenja, pravca. Potom principi pesničke pripadnosti - jeziku, naciji, rodu. Srazmerno su retke antologije koje je diktirao faktor izvan poezije - ako uopšte ičega ima van poezije. Jedna od takvih antologija je ova sa naslovom Prognani Orfeji, antologičara Nenada Grujičića, u ovogodišnjem izdanju Brankovog kola iz Sremskih Karlovaca: radi se o antologiji sačinjenoj po kriterijumu zajedničkog bola, koji nikako da prestane.

Sto šesnaest pesnika pevaju ovde zajedno, a zajedničko im je to što pripadaju izbegličkoj populaciji nastaloj u građanskim ratovima na tlu bivše Jugoslavije, populaciji koja je u tim ratovima ostala bez doma, krova i zavičaja. Jedini dom im je, posle svega, ostao jezik u kome su, tokom tih ratnih i poratnih godina, do danas, opevali svoj udes koji u ovoj knjizi izrasta do razmera kosmičkog krika.

Opremivši svoju antologiju podrobnim uvodom koji se povremeno kreće vodama eseja, u kome antologičar nimalo ne krije svoj stav i prema novom svetskom poretku, i prema svetskim silama koje ga reprezentuju, bojeći tako od početka knjigu osobenom bojom ličnog stava kako i dolikuje pesnicima (Grujičić je pesnik sa više od 20 knjiga), autor nam potom preporučuje poeziju koja svojim tonom podseća na ranu koja kaplje.

Grujičić nam, takođe, pruža još jedan uvid u dramu pesnika zastupljenih ovde: biografske note uz svako ime sadrže, naime, detaljan izbeglički put kojim se pesnik, od 1991. do danas, kretao. Ti itinereri bola ravnopravan su činilac ove antologije donoseći, sa stihovima, pred nas kulise jedne gigantske emotivne ruševine koja je ostala posle bratoubilaštva na koje smo se bili tako polakomili.

Ako bi se na ovde priložene pesme i poeme gledalo strogo književnim aršinom, možda bi se s vremena na vreme moglo uočiti variranje kvaliteta netipično za antologije koje obično barataju vrhunskim dometima u poeziji. Ali, rekosmo, ovde je kriterijum bilo nešto drugo. Taj bol u ovoj knjizi progovara svojim jezikom, što je, ispostaviće se, više od poezije. Ako ičega višeg od poezije ima.

Svi ti toponimi koji se, kao lelek, ponavljaju svaki čas u knjizi, to nezaboravno Sarajevo, slike kuća koje gore pored puta, slike kiša koje natapaju suru zemlju, slike pokršenih grobljanskih ograda u visokoj travi, slike pruga kojima ne znamo čas ali koje će zasigurno odletjeti u zrak, slike majki što stoje na dovratcima davnih kuća... vrhovni su kriterijum i estetički zakon ove knjige.

Nema ničeg u Kanadi, tata/I cijeli svijet je naša zaključana kuća/I prazan, peva tako Ivančica Đerić, dok je otac već mrtav, kao i zemlja u kojoj je pesnikinja živela, pa sada u Kanadi isprobava čuvenu hladnoću predela, pošto je jednu drugu hladnoću već na brdovitom Balkanu nekako uspela da preživi.

Opisujući izbegličku reku na drumovima jedne zemlje ponosne, avgusta ’95, Boro Kapetanović peva Iz Lapca Iz Dvora Iz Gline/Iz oca Iz preslice Iz majke/iz gusala iz leleka Iz tmine/Iz smilja i bosilja - kao iz bajke, i potpisuje svoju pesmu teškim pečatom vremena: Na putu Modriča - Brčko, avgusta 1995, prizivajući nam u pamet pesnika pod čijom se stranstvujućom senkom odvija ustvari cela ova knjiga, dakako Miloša Crnjanskog, izgnanika i protomajstora Seoba, koji, u kalu Prvog svetskog rata peva o jablanovima vitim i borovima pustim, ponositim i potpisuje te blatne, krvave stihove sa: Potkamien, u Galiciji, 1915. Čitav vek, a patnja je ostala ista.

Duh velikana prizvaće i Mošo Odalović, Jesi li znao Crnjanskog, peva on dok mu „Vuk Isakovič konja kuje“. Na tim, tako valjano potkovanim konjima, putuje i Milena Severović, i peva: Moja Hrvatska je grozna/prljava, kužna/a ja stojim daleko od nje:/izagnana, orobljena, tužna.

Dejan Gutalj, u elegiji posvećenoj rodnom Sarajevu, posle strofa u kojima evocira grad svog detinjstva i mladosti, uz pesnička sredstva kao što su rakija, bele sandale i večiti tramvaji, pesmu završava: Voleo sam nad grobom roditeljskim belih breza hlad/Sad vidim pticu sa otkinutim ljudskim crevom/Molim te, Bože, da prođem kroz svaki lepi grad/Samo ne daj ni u snu da prošetam Sarajevom.

I tako se, kroz prizmu ove antologije bola, propast naše zajedničke države iskazuje kao kolaps sveta u kojem je naše postojanje bilo definisano, i imalo smisla, kao kraj jedne civilizacije, što Živojin Rakočević uobličava kroz poruku rimskom caru Gori Rim Nerone/Snago moja/Gori Rim(...) Pašće zid ljubljeni/Eto varvara (...) I gorim Ja/I gori Rim, da bi u sledećoj pesmi, Miris djece, koja opisuje bol majke kojoj je dvoje dece poginulo u pokolju srpskih žetelaca u Starom Grackom jula 1999, Rakočević dao sliku kojom strava i bol ove knjige kulminiraju: Kad su umjesto žita/požnjeli ona dva moja/otišla sam u polje/i grlila prazno klasje./ Kad su ih umjesto zlata/donijeli u dve plastične vreće/ništa me nije bilo/i ničeg nije bilo/stala sam između ona dva moja/između dva neba/da poslednji put/osjetim miris djece.

Čitanje ove knjige nije bilo svakidašnji posao. Nije bilo posao uopšte. Ovako majstorski sakupljene, ove pesme su monolit jedne Velike patnje, okamenjene u bezvazdušnom prostoru sveta koji žuri. Značaj antologije Prognani Orfeji nije, dakle, samo u poetskoj ravni; jednog će dana, naime, neki istraživač prošlosti, kome će naši boli biti sitni mravi, možda pokušati da shvati, navodeći suve podatke o našim uzaludnim ratovima i žrtvama, šta se dogodilo sa ljudima ovde, kako su doživeli gubitak svog sveta, koliko su ih srca bolela, gde su im, posle svega, pošle duše ako je duše imalo ostalo posle razaranja. Tada će se, taj istraživač, latiti poezije. Jer takve stvari počivaju samo tu. O tome govori ova knjiga, koju nije lako, ali je svakako neophodno pročitati. Jer, ukoliko to do sada nije bilo jasno: nije ovo priča o onima koji su morali da pobegnu od nekud i da negde dođu, pa nit su stigli, nit ostali. To je priča o svima nama, o ljudima na Zemlji, i o našem jedinom životu koji smo ćerdali i proćerdali.’’
Šta Vi mislite o ovome? Podijelite ili komentarišite tekst! Pratite nas na Facebook-u i Twitteru!


Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove portala Banija Online. Banija Online zadržava pravo brisanja komentara sa neprikladnim sadržajem!