Svirka bačuških tamburaša utihnula je početkom poslednjeg rata, a definitivno je prestala progonom Srba sa Banije. Odlazak je za većinu bio put bez povratka. U nedaće i muku utopili su se i eventualni naslednici veselih svirača
Poslednji Bačuski tamburaši nekad Poslednji Bačuski tamburaši nekadSve bačuške tamburaše, članove nekad čuvenog orkestra, ratni vihor je rasuo u daljini, a svake godine se dozna da je neko od njih umro, svako u različitom mestu. Oni koji se okupe na sahrani spominju te srećne dane i noći na Baniji. Izbeglički život uglavnom je ispunjen sećanjima.

Prve tambure selo Bačuga je naručivalo od porodične manufakture koja je imala svoju radnju u Sisku, gradu na koji se naslanjala Banija. Ovim poslom porodica Gilg počela je da se bavi još krajem 19. veka, a radnju danas još drži njena peta generacija. Kad bi se reklo da je prim kupljen kod Gilgovih, onda bi o kvalitetu bilo rečeno sve.

Đuro Čavić Đurkavac podučavao je seoske momke. Nije znao note, ali je bio uporan i strpljiv. Neki seoski momci iskazivali su izuzetan talenat, a neki i ne. Ovim drugima, koji su želeli da sviraju, a nisu imali sluha, zapao bi bas, pošto je ovaj veliki instrument za davanje ritma bio najjednostavniji za sviranje.

Kad bi basista zakasnio da promeni dur, onda bi mu primaš, obično vođa orkestra, davao znak zakrenuvši glavom. Dešavalo se neretko da njegovu gestikulaciju pre primeti cela sala nego basista koji se zagledao u neku snašu.

Iz tog vremena pamte se svirke tamburaša u magazinu seoske prodavnice. Sklanjala se roba i počinjala bi igranka. Đuro Rogulja bi na početku oštro naredio „Skidaj kape”. Posle odsvirane himne, počeo bi ples. Prva numera uvek je bila „Šetala se gore-dole po zelenoj travi”.

Tamburaši su se u selu ozbiljno primili. Bez njih su bile nezamislive igranke, svatovi, razne priredbe i školski programi. Kad bi se završio oficijelni deo, uledio bi ples do jutra, a tu su tamburaši bili u prvom planu. Oni su bili značajno obeležje kulture Srba na Baniji i znak prestiža. Selo koje je držalo do sebe moralo je imati tamburaški orkestar. Ti orkestri bili su od neizmernog značaja u negovanju pravih kulturnih vrednosti i muzičke tradicije. Dugo su odolevali nasrtaju šunda ili novopečene muzike i narod im je bio privržen. Postepeno su se, međutim, povlačili, uglavnom zbog nedostatka podmlatka.

Mladi su se okretali modernijim žanrovima. Tako je već krajem šezdesetih prošlog veka u Donjoj Bačugi na igrankama počeo da svira prvi rok sastav „Ševe”iz Topuskog. Oni su doneli i pravo ozvučenje. Štelovanje zvučnika na maksimum oteralo je sa igranki majke, bake, strine i tetke koje su pratile devojke na igrankama kad su svirali tamburaši.

Nestaje i poslednja generacija bačuških tamburaša. Njihova svirka utihnula je početkom poslednjeg rata, a definitivno je prestala zbegom Srba sa Banije. Odlazak je za većinu bio put bez povratka. U nedaće i muku utopili su se i eventualni naslednici veselih svirača. Ni onima koji su otišli ni onima koji su ostali nije bilo do pesme i svirke.

Bojan Čučković, član orkestra, u „Oluji” je zarobljen kao trećepozivac. Pričao je jedan njegov sapatnik da su ga mučili tako što je celu noć proveo na podu školske učionice u sedećem stavu – nije smeo da ustane, da legne niti da klekne, a veliki stomak otežavao mu je taj neugodni položaj. Bojovnik koji ga je nadgledao stalno ga je opominjao kundakom. Nedugo po izlasku iz hrvatskog zatvora Bojan je umro u izbeglištvu i sahranjen u Svilajncu.

Prvi iz poslednjeg orkestra i njegov najmlađi član Stevan Obradović Ćevko umro je u Lozoviku. Milan Grubješić sahranjen je u Karlovčiću, a Đuđa Šteković u Surčinu. Pero Mađarac vratio se u Bačugu, gde je umro i sahranjen. Jovan Čučković, zvani Kelerov, nedavno je umro u Sremskoj Kamenici, a tamo se vratio i živi Stevo Slijepčević. Kad je iz izbeglištva stigao u rodno selo, zatekao je katoličku kapelu koju su tu podigli Hrvati koji su se naselili na komadu njegove zemlje. Iako su kasnije mahom iz sela otišli i mada je sud presudio da je crkva u centru sela podignuta nezakonito, niko neće da je ruši.

U NOVIM CIPELAMA KOD PAVLA JAKŠIĆA

Prvi posleratni primaš Đuro Rogulja bio je kurir kod čuvenog ratnog komandanta Pavla Jakšića. Njegova porodica bila je bezemljaška, pa su i on i brat otišli za Beograd, a Đuro se zaposlio u fabrici „21. maj” u Rakovici. Porodica u kojoj je bilo četvoro dece nije imala stan, pa se Đuro, na svu muku, obratio za pomoć ratnom komandantu Jakšiću. Kad ga je potražio u Generalštabu general Jakšić je sišao u prizemlje da lično dočeka svog nekadašnjeg kurira. Silno mu se obradovao i u srećnom zanosu podigao ga sa zemlje pošto je ovaj bio znatno niži od njega.

– Nisam imao baš cipele koje su bile za Generalštab, pa sam na nagovor žene usput kupio nove, odmah ih obuo i prilično su me žuljale. Stare su mi stavili u kutiju koju sam nosio ispod pazuha. Kad me je Jakšić podigao cipele su se rasule po podu. Bilo mi je malo neprijatno, ali me je komandant tešio posle srdačnog dočeka – pričao je nekadašnji primaš.

Prima se hvatao kad god je dolazio u rodnu Bačugu koju je neizmerno voleo. Tamo je pred ovaj rat i sahranjen.
Šta Vi mislite o ovome? Podijelite ili komentarišite tekst! Pratite nas na Facebook-u i Twitteru!


Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove portala Banija Online. Banija Online zadržava pravo brisanja komentara sa neprikladnim sadržajem!