Od 17. godine sa kamerom u ruci: Darko Bajić Od 17. godine sa kamerom u ruci: Darko BajićBEOGRAD - Srpski slikar Miloš Bajić prošao je pravu golgotu jednog od najozloglašenijih koncentracionih logora Mauthauzen. Dugo posle izlaska nije mogao da govori šta je sve preživeo sa svojim saborcima, iza žice, na mestu masovnog terora i umiranja na hiljade ljudi u najgorim mukama. Strašne zločine, ali i svoju ličnu dramu prikazao je kroz crteže, koji su nastajali krišom u logoru.

Oni su i danas, kako je i sam Miloš zapisao, trajni dokument o vremenu posrnuća ljudskosti, milosrđa i samilosti. O tome za "Frankfurtske Vesti" danas priča njegov sin, naš proslavljeni reditelj Darko Bajić.

BANJIČKE MUKE

- Tatu su 1943. godine u borbi kao partizana zarobili četnici u okolini Valjeva. Spasao ga je jedan tamošnji seljak koji ga je uzeo da mu radi na imanju. Posle nekoliko dana pobegao je u Beograd, gde ga je uhapsila specijalna policija i odvela u logor na Banjici. Tata je pre rata bio levičar, ali ne i član KPJ. Tata se prijavio na konkurs na Likovnoj akademiji i zahvaljujući tome otkrila ga je Specijalna policija i uhapsila. Moji roditelji su se upoznali u logoru na Banjici. Naime, majku Danicu, takođe kao ilegalca, uhapsili su kada je imala samo 17 godina. Prema rečima njenih drugarica, toliko je mučena da je nekoliko puta padala u nesvest, pa čak i u komu. Ležala je bez svesti u podrumu zgrade Specijalne policije kada je dežurni doktor odlučio da je proglasi mrtvom. Međutim, u jednom trenutku pomerila je mali prst na ruci i lekar je naredio da je odvedu u bolnicu. Kraj rata dočekala je u logoru u stalnom strahu da se ne nađe na spisku za streljanje.

ZALJUBLJENIK U SEDMU UMETNOST

Darko Bajić diplomirao je u roku na FDU igranim filmom "Direktan prenos".

- Otišao sam u Pulu na festival i dobio mnoge svetske nagrade, kako domaće tako i strane, a moja najveća nagrada bila je što je moj studentski film uvršten u redovnu distribuciju i ja sam se od tada zaljubio u film i bioskop. I to je i dan-danas tako. Moja ćerka Darja i ja držimo bioskop pri Kulturnom centru "Vlada Divljan". Već 35 godina sam profesor filmske režije na FDU i moji studenti su danas najpoznatiji reditelji srpske kinematografije i ja sam ponosan na to. Trenutno radim na filmu "Mauthauzen", koji će biti gotov krajem godine, a postprodukcija početkom sledeće. Reč je o dugometražnom dokumentarnom filmu o mom ocu i njegovim drugarima i onome što je preživeo u logoru, ali i o posleratnim godinama i godinama kada je postajao zreo slikar i počeo da stvara nova dela.

- Tatu su Nemci posle nekoliko nedelja boravka na Banjici poslali u Mauthauzen, gde je nosio broj 106621. Na istom mestu je bio i deda, ali tri decenije pre Miloša. Tata je preživeo zahvaljujući crtežima koji su na suđenju u Memingenu 1967. godine bili dokazni materijal protiv zločinaca. Kad je saznao da je jedan od komandanata logora bio osuđen na 15 godina zatvora, rekao je: "On će 1984. godine biti slobodan čovek." Tada je i nastao ciklus slika "Mauthauzen 106621". Njegova umetnička dela nisu bila samo njegov protest, već i svojevrsno upozorenje budućim generacijama.

ODLAZAK NA STRATIŠTE

Jedna od baraka u logoru Jedna od baraka u logoru- Kada su saznali za očev dar logoraši koji su radili u ambulanti doturili su mu papir, presovani ugalj i olovke. Njegov prijatelj Ljubomir Zečević, koji je kasnije bio direktor TV Beograd, i on crtali su svoje viđenje o logoru i tamošnjem životu. Da su nacisti pronašli mog oca kako crta streljali bi ga. Zato ih je skrivao u ispražnjeni požarni aparat i zakopavao u zemlju. Oni su mu dali snagu da preživi. Preživeli su samo oni koji su mogli da rade, dok su ostali završili u gasnoj komori, krematorijumu ili bi im ubrizgali benzin u srce. Nakon oslobođenja tata i Ljubomir dočekani su na beogradskoj železničkoj stanici. Međutim, došla je Ozna i ispitivala ih kako su preživeli Mauthauzen. Tata je tu priču preživljavao sa velikim entuzijazmom, rat se završio i krenula je ideja o jednom humanijem društvu i životu. Sa mojom mamom ponovo se sreo u oslobođenom Beogradu. Ona je postala profesorka biologije, a tata prvi apstraktni slikar u SFRJ. Nije želeo da priča ni svojim studentima o Mauthauzenu, pa su se mnogi iznenadili kada je napravio izložbu 1967. godine

VERA U IDEALE

- Mama i tata su bili idealisti i čini mi se da je to njihovo uverenje da je moguće stvoriti neko humanije, bolje društvo nekako i na mene uticalo da verujem u ideale. Uvek mi je bila bliska ideja levice. Mislim da me je to formiralo i kao reditelja i kao čoveka. Odrastao sam sa sestrom Jasenkom Bajić, zahvaljujući kojoj je više od 3.000 tatinih crteža i 300 slika vrlo precizno katalogizirano. Posle tatine smrti radili smo sigurno desetak izložbi, od kojih je jedna velika bila u Parizu, ali i u drugim krajevima Evrope, Srbiji, ali i u Jugoslaviji. Jasenka vodi računa o tome.

Ljudi brojevi: Crtež Miloša Bajića Ljudi brojevi: Crtež Miloša Bajića- Kada sam došao na tu prvu izložbu, u Galeriju vojske, pre 50 godina, bio sam klinac. Na neki način su mi te slike ostale u glavi, i kasnije sa 17 godina, kada je tata 1973. napravio drugu izložbu, počeo sam da se interesujem za to. On mi je dao kamericu i ja sam tad snimao neke svoje stvari, društvo, grad, neke priče. Zatim sam osetio potrebu da sa tom kamerom počnem da slikam te njegove crteže, pa sam počeo da se interesujem za njegovu priču. Otišli smo zajedno u Mauthauzen i to je put koji ću pamtiti celog života. Tamo sam snimio svoj prvi tada amaterski film, o logoru i tatinoj prošlosti. Otac je uvek podržavao neku moju želju da se iskažem, nikad me nije sputavao. Kad sam počeo da se bavim sportom, kad sam uzeo kameru, uvek me je ohrabrivao. Apsolutno mi je uvek otvarao vrata i osluškivao šta to mene interesuje. Tako i tada kada sam insistirao da odemo zajedno na taj put. Došli smo u Mauthauzen i u susretu sa logorom susretao sam se sa njegovim životom. On je samo bio tu da mi ispriča detalje, neka svoja sećanja. Zavlačio sam se u krematorijumske peći gde su spaljivali ljude i kao dečak sam to preživeo. Imao sam čak i nekih zdravstvenih problema, jer je to sve na mene snažno uticalo

ŠIŠANJE PO DEKRETU

- Možda su i taj susret sa Mauthauzenom i ta očeva priča doprineli da budem takav reditelj kakav sam danas. Trudim se da to što doživim i vidim izrazim kroz umetničko delo na ekspresivan način, na način na kome se ja ne mirim sa porazima. U mojim filmovima uvek ćete videti da postoje junaci. Ja ne volim ovu modernu evropsku kinematografiju u kojoj se prave filmovi o gubitnicima. Volim filmove o junacima, neka oni i izgube na kraju. Međutim, dok sam živ praviću filmove o ljudima spremnim da se bore za svoje ideje.

PRIJATELJSTVO SA BRANKOM ĆOPIĆEM

Zaostavština Miloša Bajića ima više od 3.000 dela koja se nalaze u raznim muzejima. Veliki deo njih čuva Fond "Miloš Bajić", dok se neka dela nalaze u Fondaciji "Branko Ćopić".
- Branko Ćopić i moj otac bili su prijatelji još iz detinjstva i išli su zajedno u školu. Tata je rođen 1915. godine u Resanovcima kod Bosanskog Grahova. U Beograd je došao 30-ih godina, pre Branka, na očev nagovor došao je i on. Bili su veliki prijatelji. Tata je umro 1995. godine.

- Inače, ja sam rođen 14. maja 1955. godine u Beogradu. Bio sam vrlo nestašno dete i mama me je zvala u množini "bando jedna huligana", ali me je zvala i "zlatni dečko". Menjala je ta dva naziva u zavisnosti koliko sam imao nemira u sebi. Živeo sam u porodici intelektualaca, a ono što je na moj život udarilo pečat jeste činjenica da je moja majka 15 godina bila direktor Prve beogradske gimnazije, otac slikar, ali i posleratni profesor na Fakultetu likovne umetnosti.

- U našoj porodici dan bismo započinjali uz kaficu i uz opušten razgovor. Poštovala su se različita mišljenja. Nikada niko nikoga nije ubeđivao, nego smo se jednostavno osluškivali i razmišljali o svemu na jedan kompleksan način. Trudili smo se da se usaglase mišljenja. Miloš je bio čovek koji je svojim duhom i svojom energijom začinjavao sve te priče, voleo je da se šali. I kasnije kad bismo se susretali, kada smo sestra i ja dobili svoje porodice i odselili od kuće, uvek su bili srdačni. Tata je uvek smišljao da ta okupljanja ostanu u lepom sećanju. Išao sam u Prvu beogradsku gimnaziju gde je mama bila direktorka. U to vreme duga kosa za momke i mini suknja za devojke bili su strogo zabranjeni. Sećam se kada je mama pozvala tatu telefonom i rekla mu: "Druže Bajiću, ovde direktorka gimnazije u koju ide vaš sin. Dođite odmah da preuzmete Darkovu ispisnicu jer je odbio da se ošiša." Tata je onako sav u šoku došao u školu i sa mojim razrednim ubeđivao mamu da me ne izbaci iz škole. Pristao sam da se ošišam, ali uz uslov da mama naredi da svi u školi koji imaju dugu kosu to učine. Ona je to učinila, o čemu je pisala i "Politika".

UZBURKANI DUHOVI

Miloš naslikao i svoju životnu saputnicu danicu (prva sdesna) Miloš naslikao i svoju životnu saputnicu danicu (prva sdesna) - Da nije bilo mojih roditelja završio bih u domu, kao i moji junaci iz serije "Sivi dom". Ta sudbina je vrebala nas koji smo živeli na Dorćolu, poznatom po mangupima. Živeli smo među njima i na neki način, hteli to ili ne, ulica nas je dovaspitavala. Svako od nas je prolazio lekcije kao što su šibicarenje ili kešanje na trolu. Pre snimanja serije otišao sam u dom i razgovarajući sa maloletnim delinkventima susretao sam vrlo slične priče o nestašlucima svojih drugara. Imao sam porodicu koja me je štitila. Ti izgredi su za moje drugare i mene bili samo jedan izlet, avantura, a štićenicima doma je to bila egzistencija, jer nisu imali roditelje, a upravo zbog sličnih sitnih krivičnih dela našli su se tamo. U to vreme u domu su bili smešteni i oni koji su to zasluživali, ali i oni sitni delinkventi, jer je društvo tada imalo problem kako ih i na koji način zbrinuti.

- Mogao sam i ja zbog nekih mojih blesavih avanturica da zaglavim iza rešetaka. Priča o popravnom domu u vreme kada smo snimali seriju bila je tabu tema, uzburkala je mnoge duhove, ali verujem da bi i danas imala podjednako snažan odjek. Tih 80-ih godina bilo je zabranjeno snimati delinkvente i morali smo da pronađemo statiste iz Kruševca. Upravnik Žarko Antić mi je izašao u susret i čuo sam tajne koje se nisu znale. Već nakon prve epizode stigle su i prve brojne kritike, a kako je serija postala sve popularnija, govorilo se da radimo pod uticajem Amerike, kao i da se broj prestupnika povećao. Danas bi skoro nemoguće bilo snimiti seriju kakva je bila "Sivi dom" iz više razloga. Ima mladih i talentovanih ljudi koji bi mogli da se uhvate u koštac sa tim, ali ne dobijaju šansu kakva je nama pružena...
Šta Vi mislite o ovome? Podijelite ili komentarišite tekst! Pratite nas na Facebook-u i Twitteru!


Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove portala Banija Online. Banija Online zadržava pravo brisanja komentara sa neprikladnim sadržajem!
rek b or