lordan zafranovic
BEOGRAD - Počeo sam razgovore sa RTS-om o „Deci Kozare”. Reč je o čišćenju Kozare i izbegličkim kolonama koje su završavale u Jasenovcu, u dečjim logorima. Poubijani su na razne načine, i cijankalijem i nožem, dok su druge prebacivali u Zagreb ili u ostale gradove gde su ih pretvarali u janjičare i gde su služili kao lična garda Ante Pavelića. Mala deca. Tako da je to jedna tragična sudbina čitavog tog kozaračkog naroda, koji je, manje-više, kompletno ubijen. Za taj film se pripremam skoro 30 godina

Filmovi „Okupacija u 26 slika”, „Krv i pepeo Jasenovca”, „Pad Italije”, „Večernja zvona” jugoslovenskog i hrvatskog reditelja Lordana Zafranovića i dalje izazivaju veliku pažnju publike, a njegovo ostvarenje „Testament” je i posle 23 godine zabranjeno za prikazivanje na Hrvatskoj televiziji! Jer se u njegovom filmu o Nezavisnoj Državi Hrvatskoj prepoznala Tuđmanova vlast i njegovi naslednici, zbog čega se Zafranović našao na spisku za likvidaciju i godinama je imao obezbeđenje…

Svoj nedavni boravak u Beogradu iskoristio je za pregovore o filmu „Deca Kozare”, koji pokušava da snimi skoro tri decenije, od kada je prvi put pročitao scenario Arsena Diklića, a u intervjuu za "EKSPRES" otkriva da bi snimanje moglo da se realizuje na jesen iduće godine.

Decenijama pokušavate da realizujete film koji se bavi stradanjem srpske dece tokom Drugog svetskog rata?

– Ovde sam počeo razgovore sa RTS-om pre par meseci o „Deci Kozare”. Reč je o čišćenju Kozare i izbegličkim kolonama koje su završavale u Jasenovcu, u dečjim logorima. Poubijani su na razne načine, i cijankalijem i nožem, dok su druge prebacivali u Zagreb ili u ostale gradove gde su ih pretvarali u janjičare i gde su služili kao lična garda Ante Pavelića. Mala deca. Tako da je to jedna tragična sudbina čitavog tog kozaračkog naroda, koji je, manje-više, kompletno ubijen. Za taj film se pripremam skoro 30 godina. Početak finansiranja i priprema za snimanje je trebalo da bude neposredno pred ovaj rat, poslednji, devedesetih godina, ali je to tada propalo. Onda sam pre godinu dana to ponovo otvorio i uvideo da tu ima materijala, da je u pitanju izuzetan film, dobro napisan scenario, dobri likovi, odlična dramaturgija… Ljudi s kojima sada pregovaram su pročitali scenario koji je napisao izuzetan pisac Aleksandar Diklić. Ja sam to ponudio televiziji RTS i njihovi urednici su se složili da to uđe u planirani budžet. Sutra baš imam razgovor s jednim filmskim producentom koji bi mogao da pogura realizaciju tokom jeseni iduće godine.

U međuvremenu ste završili svoj dokumentarni film „Zalazak stoleća – Testament”. Zbog tog filma ste početkom devedesetih morali da odete iz Hrvatske?

– Radio sam u to vreme taj film, snimao sam po celoj bivšoj Jugoslaviji, čak sam bio snimio i Miloševića na Gazimestanu. Bio je jedan fenomenalan kadar koji nije kasnije ušao u film jer više nisam hteo da se bavim delom koji je bio vezan za ovaj novi rat, bili su mi dovoljni postojeći dokumentarni snimci jer sam hteo da pokažem šta je to zapravo NDH radila preko suđenja Andriji Artukoviću, bivšem ministru u vladi Ante Pavelića, koje je bilo u Zagrebu u to vreme. Mislio sam da bi trebalo da neko iskoristi taj momenat da snimi film o tome šta je bila NDH.

Spasavali ste i svoj život i život filma?

– Pokupio sam te negative jer je bilo vrlo opasno vreme. U to vreme je bila i prva skupština HDZ-a, i nju smo snimili, i tada su počeli napadi na mene. Ja sam već imao spor s Tuđmanom oko Jasenovca. Došao mi je bio jedan od tih šefova osiguranja u montaži HRT-a i rekao mi da moram napustiti televiziju, a da bi bilo dobro da napustim i zemlju. Bio mi je prijatelj i upozorio me je. I onda sam pokupio taj negativ i u zadnji čas otišao preko granice, u Sloveniju. Lordan Zafranovic (10)Onda je neki prijatelj iz Austrije prebacio snimljeni materijal preko noći u Klagenfurt, iz Klagenfurta u Pariz, odatle u Češku, i tamo sam završio „Testament”. U Pragu smo imali premijeru, onda je film išao na Bijenale u Beč, pa u Berlin, u forum. Uglavnom su me pratili telohranitelji jer je uvek bilo nekih upozorenja da bi se mogao dogoditi atentat na mene, tako da za te prve dve-tri godine projekcije „Testamenta” po Evropi je uvek sa mnom bila neka vrsta obezbeđenja…

Posledice je osetila i Vaša porodica…

– Da, došlo je jedno nesrećno vreme kad se taj film završavao. Moji najbliži su zbog toga stradali dok sam ja bio napolju, a nikad nisam mislio da zbog toga što radim neki fini posao u montaži, spajam dva kadra, može da strada neko od najbližih, koji su bili potpuno odbačeni. Sin, majka i otac bili su izolovani tako da je bilo dosta teško saznanje da moje stvaralaštvo može uticati na sreću mojih najbližih. To sam u to vreme shvatio, ali malo prekasno.

„Testament” je prikazivan u svetu, pre nekoliko meseci i u Srbiji, a u Hrvatskoj još uvek nije?

– U Srbiji je, nažalost, tek sada prikazan, pre par meseci, u Kinoteci, i istovremeno na RTS 2. Posle ne znam koliko godina. A u Hrvatskoj nije ni do dan-danas davan na televiziji. Bila je svojevremeno neka moja retrospektiva, posle smrti Tuđmana, i među ostalim filmovima je bio i taj film, ali za jedan vrlo mali broj ljudi. A hrvatska televizija, koja je bila koproducent i koja je imala sva prava da ga besplatno prikaže, do danas ga nije prikazala mada sam ja, naravno, na tome insistirao posle ovih ekscesa na stadionima gde masovno dižu ruke u znak fašističkog pozdrava i viču „za dom spremni”. Bio sam i dva puta kod premijera Milanovića. On je bio kod predsednika države Ive Josipovića da pokuša da utiče na politiku HRT-a da to prikaže. Međutim, ni jedan ni drugi nisu uspeli da slome taj otpor zbog straha da ih neko ne proglasi izdajnicima, i tako je ostalo do danas.

Snimili ste i dokumentarni serijal o Titu?

– To je bila u početku neka vrsta porudžbine, a kasnije se pretvorilo u neki autorski stav, serijal o Titu. Jednom kada sam dolazio u Zagreb, sreo me je novinarski magnat Nino Pavić, koji je imao „Jutarnji list” i sva ostala izdanja, i rekao mi da je upravo negde pročitao da bi i De Niro i Stalone rado igrali Tita. U to vreme je Tita pripremao Spilberg, ali se to nikada nije realizovalo. Onda smo rekli da je najbolje da prvo napravimo dokumentarni film, pa ćemo videti šta ćemo dalje, i krenuli smo s dokumentarnim filmom. Imao sam sreću da u zadnji čas snimim njegove najbliže saradnike, žene, ljubavnice… i tako sam napravio tu seriju. Ta serija ne bi bila proizvedena s Televizijom Zagreb da nije Sanader to aminovao jer njega su morali da pitaju. Sanader je, ipak, bez obzira na to šta se o njemu priča, tu HDZ pretvorio u neku demokratsku stranku, izbacio je sve ove ultradesne ljude. Počeo je da duva neki sveži vetar kroz prozor. Činilo mi se tada da je to podnošljivo, međutim, sve se srušilo za par godina.

Gospođa Milena Šuvar je pravila problem u vezi sa serijalom „Tito”. Stigli ste čak do sudskog spora?

– Nino Pavić je, kad smo se dogovorili da snimimo seriju, rekao da gospoda Šuvar poznaje Hertu Has, jednu od Titovih žena, među prvim ženama, i da je ona veoma interesantna, da bismo mogli da dobijemo intervju s njom preko gospođe Šuvar. Tako je i bilo. Angažovao sam Milenu Šuvar i snimili smo 19 sati svedočenja Herte Has. Naravno, nije moglo sve da uđe u film, ali je vrlo interesantna bila njena sudbina, ta njena velika ljubav prema Titu sve do kraja života. Ona je o tome pričala na jedan fantastičan način, tako da smo dobili biser. Počela je montaža i te pikanterije iz Titovog privatnog života je gospođa Šuvar htela da izbaci, a one su bile najživotnije i najlepše, posebno za seriju. Ja to nisam dozvolio i tu smo se sukobili. Ona je tada pokušala sve svedoke koje je znala da okrene protiv mene, međutim, oni nisu mogli ništa. Sve u svemu, od tada traju ti sudski sporovi…

Serija je prikazana i na HRT-u, a na RTS-u nije. Znate li zašto?

– Misterija mi je zašto RTS nije kupio to, ali ga je kupila novosadska televizija, tako da je ipak jedan deo Srbije gledao „Tito – Poslednji svedoci testamenta”.

Kakav je Vaš zaključak o Titu?

– On je jedna vrlo interesantna ličnost. Intrigantan je zato što je prošao taj predratni život, pre Drugog svetskog rata, bio na robiji zbog nekih svojih ideala i svega što je organizovao. U svakom slučaju, pružio je jedan veliki otpor u Drugom svetskom ratu. Bio je priznat od Engleske, Amerike, saveznika. Izvojevao je ogromnu pobedu nad agresivnim nemačkim fašizmom, što je neponovljivo u istoriji. Naravno, i sve ovo kasnije, uvođenje samoupravljanja kao jednog eksperimenta koji do dan-danas nije prevaziđen. Pa veliko „ne” Staljinu. To su sve veliki potezi jednog velikog državnika. To je jedan čovek, a ja sam nastojao da što više intimnih, ljudskih stvari ubacim u seriju, tako da je to ipak serija o jednom običnom neobičnom čoveku koji je obeležio jedan ogroman istorijski trenutak.

Da li mislite da smo se raspali zahvaljujući njemu?

– Ja to ne bih mogao ni potvrditi niti negirati zato što je svaki rat iracionalan. Tito posle Tita, to je po mom mišljenju bila velika greška. Moglo se slobodno posle njegove smrti krenuti u neku demokratizaciju. Mislim da bi taj federalizam opstao da je ostalo samo nekoliko tih zajedničkih ministarstava, vojske i spoljnih poslova, a da se ostalo prepustilo republikama i izborima… Ovako se to desilo s tom nekom trojkom: Milošević, Tuđman, Alija, gde je svako želeo da bude Tito, a nije mogao, i podelili su se po nacionalnom i verskom ključu, što je najjednostavnije i najopasnije, i zato se sve raspalo u tako krvavom metežu i užasu. Ja se pomalo bojim da se ne desi opet neki krvavi obračun jer mi se čini da katarza nije dostigla onu meru užasa posle koje bi trebalo da godinama traje mir.

U Hrvatsku ste se vratili 2006. Na kakvu ste atmosferu naišli, kako su Vas tretirali prijatelji i kolege?

– Pred sam rat devedesetih godina, u Zagrebu više nisam mogao da podnesem dnevni život jer sam znao šta se sprema. U to vreme sam montirao film „Zalazak stoleća – Testament” i ovi dnevni ljudi su počeli da me nerviraju, i ta količina užasa koji se pojavio prisilila me je da počnem da živim noću. I onda sam noću išao da montiram, do sedam sati, tuširao se, izlazio sa ekipom od devet, deset, jedanaest uveče do pet ujutru, i onda sve opet, spavanje do dvanaest, pa montaža. Onda sam otišao iz Hrvatske i, kad sam se vratio, 2006, u Zagreb, video sam da me ovi dnevni ljudi izbegavaju, prelaze na drugu stranu ulice. Onda sam išao da vidim da li će me izbegavati i oni moji noćni prijatelji, međutim, tamo su me dočekali fantastično i shvatio sam da su ti noćni ljudi daleko bolji nego dnevni jer nemaju šta da izgube. A ovi gore, dnevni, kalkulišu stalno. Tako da je to bilo OK.

Vas su izbegavali i Vaši prijatelji tada, jeste li im oprostili?

– Bilo je dosta napeto devedesetih. Shvatao sam ljude koji su bili moji saradnici na filmu i koji su morali zbog egzistencije da ćute i da se pokoravaju novom sistemu i novoj politici i svemu onome što je to donelo, ali nisam mogao da shvatim to što su neki umetnici i moji najbliži saradnici, koji su sa mnom radili, prešli na tu drugu stranu. To me je strahovito razočaralo.

Posle čitave decenije, 2000. prvi put ste se obreli u Splitu?

– Nekako mi se Split bio smanjio kad sam došao, more mi se učinilo uže, manje, zatvoreno, usko, tako da nisam dugo ostao, svega nekoliko dana… U međuvremenu mi je umro otac. Znate, samo je sedam hiljada Dalmatinaca poginulo na Sutjesci u Drugom svetskom ratu, i to groblje je bilo puno zvezda. Kada sam došao do očevog groba, posle ovog rata i raspada Jugoslavije, video sam da su porodice preko noći 1992-1993. poskidale zvezde i stavile krstove, tako da više nigde nema zvezde na splitskom groblju. To je bio jedan užasan pogled, a drugi užas je bio to što je nastalo čitavo jedno novo brdo, novo groblje puno mladih ljudi koji su u ratu za samostalnu Hrvatsku poginuli. Bilo je jezivo videti tu mladost koja je pokopana tamo.

Da li sebe smatrate jednim od retkih Splićana iz Crvenog Splita?

– Ja pripadam jednoj porodici, posebno po ocu, koja je bila uvek levo orijentisana. Otac je bio sindikalni rukovodilac davnih tridesetih godina prošlog veka i onda je kao ilegalni komunista među prvima ušao u partizane, a ja sam imao mesec dana kad smo se sreli s njim. Moja majka s dvoje dece, sa mnom i s mojim starijim bratom, u misiji kod Tita u Bariju 1944. Kasnije smo nastavili pohod preko Taranta u Italiji do Aleksandrije brodom, pa onda iz Aleksandrije do Kaira, pa iz Kaira u pustinju na Suecki kanal, tako da sam ja prohodao u pustinji zapravo. Bos u pesku. Secam se da sam išao prema drugom šatoru, ne znam odakle mi taj instinkt, i došao sam do tog šatora gde je bila vreća soli i onda sam pojeo so i od onda se govorilo da imam so u glavi.

Niko od Evropljana nikada nije progovorio o svojim zločinima. Da li razumete Hrvate što ne mogu da Vam oproste „Testament”?

– Naravno. Ja sam znao da ću tim filmom zadati udarac u oko određenoj ideologiji fašizma jer sam znao da je to toliko bolno za kompletni puk Hrvatske. Kako sam kasnije shvatio boraveći neko vreme u Parizu, Beču i Pragu, ni te veće civilizacije: Francuzi, Česi, Mađari, deo Austrije, ne vole o tome ni da pričaju, a kamoli da rade analize i snimaju dokumentarne i igrane filmove.

Ali „Testament” je bio samo nastavak svega onoga što ste prethodno radili, „Pad Italije”, „Večernja zvona”, „Okupacija u 26 slika” i „Krv i pepeo Jasenovca”.

– Tu sam se isto sukobio s Tuđmanom jer je on mene stavio u knjigu „Bespuća”. Stvarno se tako nekako zove njegova knjiga, koja je bila Biblija početkom rata. Ko je bio obeležen u toj knjizi kao izdajnik Hrvatske, taj je bio likvidiran. Srećom, ja sam izbegao likvidaciju, a film je snimljen samo zbog suđenja Andriji Artukoviću, ministru unutrašnjih poslova za vreme NDH, koji je potpisao razne zakone po kojima su se likvidirali kompletni narodi i stvorio taj sistem logora smrti, pa i Jasenovac. Nije u pitanju samo Jasenovac, bilo je dvadeset, trideset logora. Mislio sam da je to trenutak kada jedan filmaš ipak može da, povodom takvog suđenja, analizira šta je zapravo bila Nezavisna Država Hrvatska. Naivno sam mislio da će to nekome poslužiti da vidi opasnosti fašizma koji se pojavljivao u Hrvatskoj tih devedesetih godina. Mi smo smatrali – kad kažem „mi”, mislim na scenariste Mirka Kovača, Filipa Davida, Danila Kiša, Ranka Munitića, to su bili moji saradnici – da ćemo ostaviti neki utisak u tim narodima da se to zlo ne ponovi. Mislili smo da je to krik protiv rata, užasa, a onda smo shvatili da to, zapravo, nije dalo nikakav efekat. Preko dana sam montirao crno-belu dokumentaciju iz četrdeset prve i četrdeset pete, a kad bih došao kući, na kolor televiziji sam gledao gotovo to isto, čak isti jezik, novohrvatski. To je bilo strašno, sve je bilo gotovo identično, tako da se istorija ponovila i mi filmom nismo proizveli nikakav efekat. Zato sam mislio da napustim film i zato se film zove „Testament”.

Film koji Vas je definitivno proslavio jeste „Okupacija u 26 slika”. Rekli ste da Vas je u tom filmu fasciniralo zlo jer ono menja stvari?

– Pa da, film počinje lepim kadrovima: more, sunce, lepi ljudi, da bi sve kulminiralo scenom u autobusu. To je rađeno prema dokumentaciji. Mi smo imali novinare istraživače koji su nam donosili dokumenta, fotografije i čuda, sve ono što smo trebali. Pored ostalih, tu je došla jedna knjiga Mate Jakšića. On je bio jedan intelektualac, pravnik, poliglota, veliki tip, isto je bio u partizanima. Bio je predsednik Letnjih igara, festivala. On je napisao tu knjigu u kojoj daje opis masakra u autobusu i mi smo ga samo preneli u „Okupaciju”. Kada smo izbrojali sve pošto je film bio gotov, kad smo izveli te velike sekvence i dijaloge, ispalo je da ih je ukupno dvadeset šest. Otuda naziv „Okupacija u 26 slika”.

Da li ste imali problem kada je taj film izašao pred publiku?

– Kako da ne, još dok je u Kanu film bio u konkurenciji i mi imali veliki prijem. Došao je pun autobus plesača i igrača. Imali smo ogroman prijem u bivšem kazinu, tamo u blizini „Pale de sinema”. A kako je bila jaka ustaška organizacija u Nici, oni su nas tamo dočekali i došli pred premijeru filma. Napadali su nas tako da nas je sve vreme pratila policija. Bilo je vrlo neugodno kad smo izlazili iz dvorane nakon projekcije, gde su nas pljuvali i bacali svašta na nas. Naravno, u Jugoslaviji se narod podelio na dve strane. Do danas mi neki Hrvati ne mogu oprostiti što sam taj film snimio. S druge strane, bilo je velike podrške sa srpske strane. Tako da je taj film izazvao velike polemike i konačno smo počeli da govorimo o tom periodu otvoreno. Počelo se vaditi to prljavo rublje, ali niko me ne voli videti u Dubrovniku, koji je simbol neke slobode, simbol lepote u celom svetu.

Smatrate li da je „Okupacija” Vaš do sada najznačajniji film?

– Ne znam. To je meni teško da procenim. Imam oko sto naslova i svi su mi podjednako dragi, kao deca. „Okupacija” je najpoznatija zbog toga što je igrala u Kanu u konkurenciji, a te godine su bili „Apokalipsa sada”, „Limeni doboš”, Felinijeva „Proba orkestra”, bio je Končalovski „Sibirijada”, bio je Mikloš Jančo, bio je Andžej Vajda… Bila je to jedna od najboljih godina. Po tome je „Okupacija” ostala zapamćena i, naravno, svake godine kada je neka proslava u Kanu, zovu me kao gosta jer oni prate nas, autore.

Kako Vam se čini politička situacija Srbije i Hrvatske?

– Ne znam. Ja sam malo udaljen od toga, ali pratim tu i tamo. Ta fašizacija je s jedna strane agresivna, a antifašizam je manji od makovog zrna jer te glave idu prema tom nekom nacionalnom ključu, nacionalističkom, čak i šovinističkom, pa na kraju i ustaškom, tako da nisam srećan.

Kako se osećate u Beogradu?

– Beograd je oduvek bio jedno mesto u kojem imam masu prijatelja i ne samo među kolegama s filma nego uopšte, u narodu. Susreću me obični ljudi i sa mnom razgovaraju, čestitaju mi i tako. Uvek mi je vrlo ugodan boravak ovde.

BEZ OSKARA ZBOG MUČNIH SCENA IZ AUTOBUSA

Postoji priča da ste Rajko Grlić i Vi bili jednom nadomak Oskara?

– To je anegdota, da. Bio je Zagrebački velesajam, najveći događaj u ekonomiji bivše Jugoslavije. Svaka je zemlja imala paviljon, paviljon kineski, paviljon ruski… U paviljonu Amerike bio je izložen Oskar u staklu i Grlić i ja smo otišli to da vidimo. I ja sam rekao Rajku da nikada nismo bili tako blizu Oskara.

A možda ste i mogli da ga dobijete sa „Okupacijom”?

– Što se „Okupacije” tiče, Mirko Kovač i ja nismo pristali da skratimo scenu u autobusu, i tako smo propustili priliku za nominaciju za najbolji strani film. Ondašnji predsednik Američke filmske akademije, naš glumac Karl Malden, javio se „Jadran filmu” kako bi se skratila scena pokolja u autobusu zbog ženskog dela Akademije. Umesto sedam-osam minuta, da scena traje dva. I rečeno nam je da gotovo garantuju da će proći nominaciju za Oskara i da smo s tim muškim delom imali izuzetne rezultate. Naravno, Kovač i ja smo to odbili. Ja ne bih ni danas na to pristao, međutim, toliko smo bili sigurni da ne treba to uraditi da smo zaboravili na mogućnost da napravimo dve verzije, jednu integralnu i drugu skraćenu.

PREGOVARAM S DEPARDJEOM, S RORKOM SAM UMRO OD STRAHA

Trudite se da snimite film „Karuzo” po istinitom događaju?

– „Karuzo” je jedna od tih dalmatinskih, splitskih legendi o surovosti, kada je neko talentovan, na koji ga način uništava sredina. Dešava se pred sam Drugi svetski rat, ulazak tih italijanskih fašista. To je zapravo jedna tragikomedija, jedan crni humor, raspad jedne velike tvorničarske familije koja je došla do kraja i prikaz početka fašizma, koji je napravio strahovita zla u Dalmaciji.

Da li je izvesno snimanje tog filma?

– Nisam mogao da prođem u Hrvatskoj kada je reč o finansiranju, pa je to sada češki film. Bili smo prvo u razgovorima s glumcem Denijem de Vitom koji su propali jer je on imao svoju firmu u Njujorku, a kako ovaj moj češki producent hoće da se ipak snimi taj film, da bude distributivan, prodavan u celom svetu, sada smo u pregovorima dosta uspešni s Depardjeom da on igra Karuza, splitskog uličnog pevača.

Pripremali ste i snimanje filma „Ostrvo Balkan” Vidosava Stevanovića o ratu u Bosni. Glavnu ulogu je trebalo da igra Miki Rork.

– Da. Bili smo dva puta kod Mikija Rorka, i pamtim ga samo po strahu. Seli smo da razgovaramo, on je bio polugo, tek se vratio iz teretane, a pored nas su bila dva velika crna geparda koja su nas gledala. Premro sam od straha. Bili smo dogovorili sve, i datum snimanja i sve je bilo OK, međutim, kako je propala stvar sa sponzorima tako se i to izjalovilo.
Šta Vi mislite o ovome? Podijelite ili komentarišite tekst! Pratite nas na Facebook-u i Twitteru!


Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove portala Banija Online. Ukoliko prenosite ovaj tekst na drugi sajt, a Banija Online je naznačena kao izvor / autor teksta, molimo da i to prenesete po mogućnosti sa linkom ka izvornom tekstu.
reklamirajte se cbc