Ubijena Jelena Ćuk s ćerkom Ankom uoči Drugog svetskog rata (Porodični album) Ubijena Jelena Ćuk s ćerkom Ankom uoči Drugog svetskog rata (Porodični album)GRAČANICA - U "Skalinadi”, ćevabdžinici u Gračanici, stoje dva hrvatska vojnika. Pored skromnog šanka i raspaljene skare znoje se u maskirnim uniformama sa državnom zastavom na rukavu i oznakama Kfora. Oni su tu, na teritoriji Republike Srbije, da čuvaju mir i stabilnost i pojedu svoju porciju ćevapa kod Goranaca proteranih 1999. godine iz centra Prištine.

Na istoj terasici, koja je zapravo deo uske i zatrpane geto ulice, stoji i gospođa Danica Krstić i priča s nekim prolaznikom. Ona je rođena u selu Zrmanja u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, majka joj ubijena 1943. na njivi, a otac je od posledica mučenja u ustaškom zatvoru umro 1944. kod kuće. Pekli su mu tabane. Danicu i još dvoje posmrčadi, Jelenu i Nikolu Ćuka, sada pokojnih, podizala je baka Manda. Kad je ona zanemoćala, završili su u tri različita doma za siročad.

To su opšta mučna mesta, stotine hiljada zločina sa kojima je živela jedna zemlja koja, u velikoj meri, nije uspela da ih procesuira izvan ideološkog ključa i etničkog balansa. Od zločina je posle svega ostao susret s drugima i sobom – viđaju se potomci i svedoci, sreću se obnovljene ideologije i njihove davne žrtve.

Taj susret posebno je zanimljiv na Kosovu i Metohiji, jer Albanci i Hrvati zauzimaju prva dva mesta među političkim zatvorenicima, među borcima protiv Jugoslavije, protivnicima zajedničke države. Savez i prijateljstvo na zajedničkom poslu održavani su na različitim nivoima, od produkcije doktora nauka u Zagrebu do zajedničkih komandanata Hrvatskih oružanih snaga i Oslobodilačke vojske Kosova, kao što je bio, na primer, Agim Čeku.

Kada je hrvatski predsednik Franjo Tuđman na kninskoj tvrđavi dizao barjak i stavljao krunu na „Oluju”, uz odabrane jurišnike, pored njega se našao i jedan Albanac, general Rahim Ademi. Od posledica njihove akcije krenuo je cunami stotina hiljada ljudi čiji se udar zaustavljao i po sportskim halama, napuštenim fabrikama, domovima kulture i studentskim centrima Kosova i Metohije.

Stigli su petrinjski profesori i njihovi studenti, glinska sirotinja na konjskim kolima i na Sunčanom bregu u Prištini proveli čitavu zimu, mesecima su se sabirali, tražili grobove usput umrlih srodnika, iskali bedne prinadležnosti Crvenog krsta, pokušavali da se snađu, delujući pri tome kao da su sve bolesti ostavili u zavičaju koji više ne postoji.

Uopšteno govoreći, školovani deo tog novog sveta, obrazovan po hrvatskim sveučilištima, jednako kao i banijski seljaci što su pevali „Krajišnici, đe ćemo na prelo” nije sa sobom doneo naglašenu mržnju prema Hrvatima. Iako su mnogi od njih puške „bacili na Drini”, odvratnost prema neprijatelju nije bila osnova njihovih uništenih života, a isti takav odnos imali su i prema novim komšijama Albancima koji su ih smatrali velikosrpskim elementima što „okupiraju njihovo Kosovo”. To ih je skupo koštalo: pri novom izgonu 1999. godine, mnogi su ubijeni i oteti, a ono malo imovine stečene u tih nekoliko godina netragom je nestalo.

S druge strane, identitet – ta gotovo potrošena sveobuhvatna reč – nedovršenih balkanskih skupina koje grčevito traže sadržaje za izgubljene ideologije, formiran je, dobrim delom, i na borbi protiv Srba i Jugoslavije. Izgleda, kao da su, na većini polja, Hrvati tu bitku dobili, dok Albanci nastoje da, uz bezrezervnu pomoć zapadnih saveznika, Srbima zadaju završni udarac. Danas su i jedni i drugi daleko od srpskog političkog, kulturnog ili, nedajbože, vojnog uticaja. Ali, tu se nešto čudno dešava: što su dalje od Srba, to su upravo Srbi stalni predmet i sadržaj njihovog javnog života, identiteta, borbe, želje za obračunom, borbe za vlast ili, paradoksalno fašizacije društva.

Bilo bi previše banalno reći da se hrvatsko „ja” tako brzo izmerilo s ostalim različitostima evropske zajednice i da se, posle tog iskustva, okrenulo prema dubini Balkana da potraži svoj sadržaj. Pre su delovi tog sadržaja, sukoba i njegovih posledica među svima nama.

Aleksandra Budimir iz Gračaca bez trunke mržnje, u svom dnevniku, nedavno objavljenom, govori kako joj je izmasakriran otac na Velebitu, a majka nekoliko dana posle njegove sahrane obukla belu košulju i rekla: „Tata će doći kasnije, a ja hoću sve da spremim dok on i gosti ne dođu.” Tog dana bila je godišnjica njihovog braka i devojčica je u tom trenutku shvatila da joj je, zauvek, otputovala i majka. Nekoliko meseci kasnije ona se obesila, a Aleksandru je „Oluja” donela u Prištinu. Odatle je prešla u gračanički geto, formirala porodicu i prihvatila život koji, posle svega, sačinjavaju i ovi hrvatski vojnici pored goranske skare.

Kako onda u našim životima postoje Hrvati: Hrvati postoje dok nas vole; Hrvati postoje dok nas mrze; Hrvati postoje dok ih volimo; Hrvati postoje dok ih mrzimo! Da li je došlo vreme za brisanje iz naših poniženih emocija sve ove četiri kategorije? Imamo li snage za period bolesne ravnodušnosti u kojoj ćemo, usredsređeni na sebe, svoje grehove i poraze, Hrvate i Albance doživljavati kao daleke, recimo, afričke nacije?

Moguće da su krajiški Srbi tu dilemu mržnje i ljubavi rešili u trpljenju i poznavanju sopstvenih vrednosti i grešaka. O tome svedoči i jedna izbeglička priča: kada se, nakon više od deset godina, vratio u svoje selo kod Dvora na Uni, Srbina M. O. zaustavili su lokalni Hrvati i pitali: „Jesi li, ti M., palio naše kuće?” Zastao je ispred njih i odgovorio: „Nisam palio, a nisam ni gasio!”

Vreme je za ravnodušnost, nekima će ona biti teža od smrti, logora i svih ratova u kojima se ginulo, palilo i ubijalo. Srbi su je okusili, decenijama posle Jasenovca, živeti s njom posle „Oluje” biće jako teško.
Šta Vi mislite o ovome? Podijelite ili komentarišite tekst! Pratite nas na Facebook-u i Twitteru!


Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove portala Banija Online. Banija Online zadržava pravo brisanja komentara sa neprikladnim sadržajem!