darinka rasuo SRB - 'Mogla bih knjigu o tome da napišem’, kaže nam Darinka Rašuo, ‘a sad kad me pitate, ne znam otkud ni kako da počnem.’ Zatim se opet ispričava što odugovlači s uvodom u svoja izbjeglička sjećanja, pa okreće na šalu, glasno se smije:

- Ako zaista imate nekolicinu nas koji ćemo vam o tome govoriti, mogu samo zamisliti koliko ćete se usput šutnje i uzdisanja naslušati.

Naša sugovornica iz Srba imala je 16 godina kad je onog ljeta prije 21 godinu bila prisiljena napustiti svoj zavičaj.

- Nije mene nitko pitao, niti je tko šta specijalno objašnjavao. Rekoše samo da uzmemo trenerku, da ćemo se brzo vratiti. Otvaramo bolne rane, znate. Ne volim ja ni da se prisjećam toga, sama ili s nekim. A znam da treba da se priča o takvim stvarima, to mi je jasno. Važno je to. Ali je mnogo teško. Ja tada nisam baš mnogo razumjela. Teže je kad vas slome, a ne znate zašto. Ako ste još tako mladi. I danas kad o nama ovdje govore ružno, to opet boli. Znam ja da svuda ima svakakvih ljudi, ali generalizacije su pogrešne.

Baš u vezi žitelja Srba, te generalizacije su se naročito tvrdokorno održale do danas. Naš razgovor s Darinkom u jednom tamošnjem kafiću jasno je obilježen odjekom ustašofilskih provokacija oko Dana ustanka.

- Nekih se momenata više ne sjećam, to vam moram napomenuti. Valjda sam ih potisnula. Tata nije htio ići, pridružio nam se tek znatno kasnije. Mamina braća i baka su isto ostali. Jedan ujak je ubijen, drugoga su pripadnici HV-a teško izmaltretirali. Ubrzo je umro od posljedica. Ni on nije bio vojnik, bio je bolestan čovjek, dijabetičar. Mi to nismo dugo saznali, nije tad bilo tehnologije kao sad. I baka je umrla, javio nam Crveni krst.
Za sudbinu najbližih čuli su tek potkraj godine.

- Vukli smo se sedam-osam dana u koloni, padale su i bombe po njoj. Prvo za Banjaluku, onda preko Rače, pa u Beograd. Zapravo, najprije su nas primili neki ljudi u Apatinu. Nismo ih ni poznavali, a primili nas kao svoje. Sestra i ja smo prešle u Beograd, malo u dom, malo u tetke. Roditelji su nam se pridružili, pa smo kasnije stanovali privatno.

Bilo je teško; nisu gladovali, kaže ona, no mnogo se odvajalo na stanovanje. U Beogradu je Darinka završila srednju ekonomsku školu. Otac je našao posao kao automehaničar, majka u veleprodaji. Zaposlila se i Darinka, ali jednog dana je otac samo izjavio da se želi vratiti, a majka se odmah složila.

- Tad sam i ja shvatila da želim natrag. Uskoro sam se na odmoru zaljubila u Ličanina. Sve se nekako spojilo. A znala sam to oduvijek. Inače, prvi put sam posjetila Srb tek 2001. godine. Sestra i ja smo tom prilikom ušle u našu spaljenu kuću, zakoračile u dio gdje je bila naša soba. Onda smo se okrenule i izašle, a za nama se urušio plafon, cijela ploča je pala. Čim smo izašle. Ne mogu vam opisati taj osjećaj, tu mučninu, pa neću ni pokušavati - kaže.

- U Beogradu smo imali sve, a nismo imali ništa. Stekla sam prijatelje, ali nisam osjećala da sam tamo kod kuće. Nisam ni izgovor promijenila, ostala sam na ijekavici. Znali su me zato u školi šikanirati, iako me nisu pokolebali. Imala sam poriv koji put da pobjegnem, ne i da se promijenim. To sam ja, takva sam. Ovo je moja zemlja i grad, moj mentalitet. Taj osjećaj sam ja, sve i da neću. To je tako i gotovo. Nijednog časa nisam zažalila što sam se vratila - govori Darinka. Premda nije stalno zaposlena, optimistična je, nada se boljem.

- Mislim da više nikad neće biti onako strašno. Nekad se samo zaledim kad vidim ove jadnike iz Sirije. Meni je zauvijek jasno šta je to. Eto, a ne znam jesam li vam išta dočarala, mada je bolje da ni ne znate lično o čemu se točno radi.
Šta Vi mislite o ovome? Podijelite ili komentarišite tekst! Pratite nas na Facebook-u i Twitteru!


Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove portala Banija Online. Banija Online zadržava pravo brisanja komentara sa neprikladnim sadržajem!