coca cola cisterna Vraćam se kući “sa pložaja”, pokisao ispod šuplje cerade kamiona. Skidam sa “stodesetke” svoju transportnu torbu. Dečki nešto viču da sam zaboravio. Pokazuju mi na metalni vojni kanistar od 20 litara i krampić. Uzimam moj “ratni plijen” u jednu ruku, a u drugu vreću vojne boje. Krećem prema kući. Na ćošku iza oluke proviruje moj stari. Navukao je na sebe moju žutu “adidasovu” trenirku sa crnim trakama, onaj model prvih serija. Na glavi obavezna crvena “gusarska” marama, sa kašmirskim šarama. Da mu se kosa kojim slučajem ne sjebe. Prolazim kraj njega, ćaca se smijulji. Pljucka nešto. Kad sam malo odmakao, čujem iza leđa njegov glas:

- Jeba te Ninko “Parun”, tvoj đed. Isti si kaj on. Drugi sa sa Sremskoga fronta dećerali kući po dva para švapskih konja, a tvoj đed Ninko, pametni, dovukaje kući punu carsku vreću kravljije lanaca!? Jebi ga, treba toga. Aj taj je krampić nije loš, malen je. Al koji će ti kurac taj kanistar, šupalj od gelera?

- Ćaća, što bi ja tebi priča’, kad ti svejedno ništa ne znaš, ni o marketingu, ni o reklami?

Taj vojni krampić i šupalj limeni kanistar od 20 litara skinut ću u Mekušju sa nekog skoro potpuno izgorjelog vojnog “Dajca”.
Roknula ga granata u sredinu, prepolovila ga. To će uz jednu bradvu bez držalice, “ljevakinju” koju nađe u grabi uz cestu od Sajevca koja vodi prema Kamneskom biti sav moj “ratni plijen”. Krampić će mi dobro doći za kamion. Nije velik, ne zauzima puno mjesta. Sutradan mi Ogi obećao nagrubo povariti rupe od gelera pri dnu kanistra. Za nekoliko čujem da Goća farba nekog starog vojnog “Jamesa” za potrebe vatrogasaca u crvenu boju. Odnesem i ja svoj kanistar kad se već farba kamion-cisterna, nek ofarba i njega u crveno.

Prije nekog vremena proširio sam malo ponudu, pa osim “Jelen” piva tu je i “Coca cola” u plastičnom pakovanju od 1,5 litara. Na pragu trgovine stoji uvijek par paketa “Coca-cole”. Da bude bolje uočljiva stavim pokraj nje svježe ofarban kanistar za gorivo na kojem sam ispisao prepoznatljivi bijeli natpis “Coca-cola”.

Tu je uza me i Ninko, moja desna ruka. Pomogne mi uvijek oko gajbi, ambalaže… Nina je ovaj put za kasom, ja u drugoj prostoriji sređujem zaostale papire. Zato imam rijetku priliku kad sam nakratko kod kuće, na odmoru između stalnih smjena. Kad neće proći dugo, zaustavi se crven “Golf”. Iziđe iz njega brkat dečko. Po priči, mala je trudna, svadba će skoro. Pita Ninu za cijenu piva i način plaćanja. Ninko mu objasni sisitem:


coca cola kres- Znači odvezeš kol’ko misliš da treba. Ostaviš polog, što ne popijete, vratiš. Ako ima polupane ambalaže platiš. Poslije sravnamo račun.

- A kako je sa “Coca-colom”?

- Isto tako. Što se ne popije, vratiš sa originalnim čepom. Sve zbrojimo, i stvar rješena.

- A ova “Coca-cola” u crevnom kanisteru?

Provirujem na Ninu. Već je nakrivio glavu, osmjeh udava pred napad:

- A da, da… Nisam ti rekao, to je ova u koncentratu, u sirupu. Nako…Za mućenje!

- ??!

Brki nije baš svenajjasnije:

- A jel to prava “Coca-cola”? Mislim, jel' okus pravi?

- Ej, prava. Kad ti kažem… Ma orginal, američka. U sirupu. Znaš, isto ima nako, one mjehuriće, pjeni. Samo su malo manji.

- A kako se muti ?

- Lako brate, 1:10. Znači od litre sirupa imas 10 litara “Coca-cole”. Ili od cijelog kanistera možeš napraviti toliko “Coca-cole” da stane u veliko bure. Kao ono od nafte, 200 litara. Uzmeš lijepo nako širu mješajicu, dobro promješaš. I to je to.

Nina na brzinu lupi neku primamljivu nisku cijenu. Brko se preračunava, ne zna koju bi uzeo. Računa koliko ima svatova. Je li bolje uzeti onu na mućenje ili u plastičnom pakovanju. Duel sam počeo pratiti u stojećem stavu, podbočen. Sad već klečim, do kraja ću leći na pod.

Vidi Nina da se brko znoji. Neodlučan je. Upita ga:

- A odkud ti ono veliš da si?

- Ozgo, iz Kršlje.

- A, “Šentiljaš”, znači? Nije gran’ca daleko. Jeba ga ti, bolje ti je uzeti ovu na razmućivanje. Ostane ti kanistar željezni, ne moraš ga vraćati, to je uračunato u cijenu. Moš benzin na Bogovolju u njemu nositi!
Jedna od sedamdesetak kratkih ratnih i poratnih priča iz “zadnjeg” rata, iz zbirke pod nazivom “Krajino neko misli nate… Ma misli moj k . . . c

Ako ikad izađe ova zbirka priča na zadnjoj strani omota će stajati tekst: Napisao ŽELJKO KRESOJEVIĆ.
Živi u Holandiji, ne svojom krivicom. Ovo mu je prva knjiga, do sada nije ništa izdao smiley-smile > Priče iz izbjeglištva: Nadzornik , pa ni .......
Šta Vi mislite o ovome? Podijelite ili komentarišite tekst! Pratite nas na Facebook-u i Twitteru!


Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove portala Banija Online. Banija Online zadržava pravo brisanja komentara sa neprikladnim sadržajem!