Simo Roksandić Simo RoksandićSimeon Simo Roksandić rođen je na Majskim Poljanama, u srpskom pravoslavnom kraju, kod Gline u Baniji 1/13. aprila 1874, od majke Jelene, rođene Vojnović i oca Gavrila, kovača i zemljoradnika. U porodici je bilo više dece. Dva Simina brata su postala učitelji, jedan je bio geodet, a sestre su se udale i ostale da žive na selu. Majka mu je umrla kada mu je bilo 5 godina.

ŠKOLOVANJE
Osnovnu i građansku školu je završio u Glini (1888). Zatim je upisao Obrtnu školu u Zagrebu (1892), gde je smešten u internat. U Zagrebu je prve dve godine trebalo da uči sve zanate koji su se davali u školi, dok je za druge dve godine trebalo da usavrši kovački i bravarski zanat, kako mu je otac odredio. Međutim, družeći se u Zagrebu sa starijim drugovima Rudolfom Valdecom i Robertom Frangeš-Mihanovićem i videvši kako oni modeluju i tešu u kamenu, poželeo je da i sam stupi na vajarsko odeljenje, što je i učinio, bez očevog znanja. Posle završene škole, pošto otac nije mogao da mu pomogne, za dalje školovanje je tražio stipendiju iz fonda Gavre Adamovića iz Sremskih Karlovca. Zahvaljujući odličnim kvalifikacijama za sve vreme školovanja, odobrena mu je vanredna stipednija, ali je morao da se školuje u okviru Austrougarske, tako da se opredelio da studira Umetničko-obrtnu školu u Pešti, gde se upisao 1892. Tamo je prve dve godine izučavao dekorativno slikarstvo i vajarstvo. Prve godine je učio kod slovačkog vajara Matraja, a naredne 1893. je prešao na odeljenje za plastiku kod profesora Loranfija. Školske 1894/1895. je uspešno završio školu, a njegov đački rad „Hristos predaje ključeve Svetom Petru“, je otkupila uprava grada Požuna za njihovu crkvu.

Na kraju je 1895. upisao Akademiju umetnosti u Minhenu, gde je učio u klasi profesora Sirijusa Eberlea (nem. Syrius Eberle). U to vreme, u Minhenu je više srpskih studenata studiralo slikarstvo, između ostalih: Rista Vukanović, Milan Milovanović, Dragoljub Pavlović, ali je Simo Roksandić bio jedini vajar.

FAZA UZLETA
Ribar na Kalemegdanu Ribar na KalemegdanuU Minhenu je 1897. nastalo njegovo prvo remek-delo, skulptura „Roba“, poznata i pod nazivom „Joie de vivre“. Ovo delo, koje izražava protest protiv tuđina i ugnjetavača Srba, ga je stavilo u prve redove umetnika.

U to vreme je završavao studije u Minhenu. Prestao je da dobija stipendiju, nalazio se u teškoj materijalnoj situaciji. Da bi se izdržavao bavio se popravkom oštećenih spomenika u minhenskom parku.

Još pred kraj 1897. godine u Mihenu se nalazio u poseti Đorđe Krstić, koji mu je predložio da pređe da živi u Srbiju i obećao mu posao nastavnika u Beogradu, što je on oduševljeno prihvatio, nadajući se da će u Beogradu moći nesmetano da se bavi umetnošću.

Godine 1898. je prvi put izlagao svoje radove u Beogradu, sa Betom i Ristom Vukanović. U Beogradu je „Rob“ doživeo veliki uspeh. Tadašnji upravnik (čuvar) Narodnog muzeja, Mihailo Valtrović je među prvima tumačio vrline njegovog spomenika i otkupio ga je za muzej. Muzej međutim nije imao sredstava da ga izlije u bronzi.

Inspirisan njegovim delom, Andra Gavrilović je spevao pesmu „Hoću da živim“. „Rob“ je uništen 1915. za vreme austrougarske okupcije u Prvom svetskom ratu.

PRELAZAK U SRBIJU
Vranjski spomenik izginulim borcima za oslobođenje, svečano otkriven 7/21. maja 1903. povodom 25. godišnjice oslobođenja
Roksandić je podneo molbu za posao ministru prosvete i crkvenih dela, a 14. decembra 1897. je postao državni činovnik, ali umesto u Beogradu, u početku je službovao po unutrašnjosti. Najpre je postavljen za nastavnika crtanja u Užičkoj realci. U Srbiji su postojale samo dve realke u kojima je uvedeno modelovanje u gipsu kao obavezan predmet. Predavali su ih Petar Ubavkić u Beogradskoj, a Roksandić u Užičkoj gimnaziji. Međutim, ubrzo je Užička gimnazija ukinuta i ostao je bez posla. Nekoliko meseci kasnije je postavljen za nastavnika crtanja u Kragujevcu. Tamo je radio od 1898. do 1907.

Pored redovnih časova, radio je portrete mnogih viđenijih građana onog doba: Dušana Jankovića (1902), Vojislava Ilića (1903). U doba njegovog školovanja, u Zagrebu, Pešti i Minhenu u umetnosti je preovladavao akademizam, za kojim je sledio naturalizam. Iz ovih centara, isti nagoveštaji su dolazili i u Beograd, a Roksandić je u Srbiju uneo i osećaj za plastiku i formu, ali je kao i ostali umetnici tog doba, svoj rad morao da prilagodi ukusu publike.

Godine 1899. izradio je spomenik knezu Milošu, koji je svečano postavljen u dvorani Kragujevačke gimnazije 17/30. decembra 1900. Po njegovom crtežu je izrađena i niša u kojoj je postavljen spomenik.

Godine 1900. učestvovao je na konkursu za izradu spomenika za oslobođenje Niša, na kome je osvojio obe nagrede. Međutim, do izrade spomenika nikada nije došlo, nikada mu nije isplaćena nagrada, a skice njegovih radova su izgubljene.

Godine 1902. je učestvovao na konkursu za izradu Spomenika izginulim borcima u Vranju. Spomenik je podigao narod grada Vranja i srezova Pčinjskog, Poljaničkog i Masuričkog. Za konkurs je izradio tri projekta, a odabran je srpski narodni voni pešak koji najavljuje pobedu, sa zastavom u desnoj ruci i puškom u levoj, pored slomljenog turskog topa, a pod nogom mu je slomljeno koplje turske zastave. Svečano je otkriven ispred lokalnog parlamenta i načelstva 7/21. maja 1903. povodom dvadesetpetogodišnjice oslobođenja Vranja od Turaka, a nešto pre Majskog prevrata. Ovaj spomenik od ilovače su porušili Bugari u Prvom svetskom ratu 1915. Po oslobođenju, Vranjanci su počeli da sakupljaju novac za novi spomenik. Autor je izradio novi bronzani spomenik nešto većih dimenzija, po sećanju i sačuvanim fotografijama, koji je svečano otkriven na Vidovdan 28. juna 1929, u čast palim borcima za oslobođenje od Turaka 1878, Balkanskim ratovima i u Prvom svetkom ratu. Novi spomenik su u Drugom svetskom ratu Bugari oborili sa postamena 20. oktobra 1941. i odneli. Grupa Vranjanaca je zatim preko noći prebacila bistu iza zgrade Pašinog konaka kod haremluka, gde je ostao da leži prekriven drvima. Ponovo je vraćen na postamen 1946, ali je ostao oštećen, bez leve ruke i puške.

Njegov rad je i portret Jovana Nikolića Kosovljanina, prva poznata javna skulptura u Jagodini, postavljena u krugu Jagodinske pivare 1904. Nastala je pod patronatom njegovog sina Mihaila Kosovljanina, iz jedne od najbogatijih i najuticajnijih porodica u Jagodini tokom druge polovine 19. i prve polovine 20. veka. Nakon oštećenja Jagodinske pivare tokom povlačenja austrougarskih trupa 1918. portret je sklonjen sa svog prvobitnog mesta, i više nije javno izlagan. Pivara je 1981. bistu poklonila Zavičajnom muzeju Jagodine, a od 28. novembra 2001. ona se nalazi u okviru stalne postavk Zavičajnog muzeja u Jagodini.

Rob RobZajedno sa Đorđem Jovanovićem, Petrom Ubavkićem, Urošem Predićem, Markom Muratom, Betom Vukanovićem, Ristom Vukanovićem, Nadeždom Petrović je bio osnivač prvog jugoslovenskog udruženja umetnika „Lada“. Društvo je nazvano po slovenskoj boginji proleća, a osnovano je 4. septembra 1904, uoči Prve jugoslovenske umetničke izložbe u Beogradu i predstavlja najstarije društvo umetnika kod nas. Osim što je učestvovao u izložbi, učestovao je u njenom pripremanju, kao i u postavljanju umetničkih dela srpskih autora u prostorijama Kapetan Mišinog zdanja. Izložba je održana od 5/18. septembra do 5/18. oktobra 1904. Na njoj su učestvovalo više od stotinu srpskih, hrvatskih, slovenačkih i bugarskih umetnika, sa preko petsto radova. Prestavljala je važan kulturno-umetnički momenat. Organizovana je povodom proslave stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, kao i krunisanja kralja Petra I, a u cilju kulturnog zbližavanja Jugoslovena. Boravak u Beogradu je bila odlična prilika da kolegama i prijateljima izloži svoj slučaj, kao i da ukaže na svoje namere. Pošto je te godine izradio skulpturu Filipa Višnjića, ona je na Prvoj jugoslovenskoj izložbi veoma povoljno ocenjena. Figura je zatim stajala izložena u Drugoj muškoj gimanziji, a uništna je u Prvom svetskom ratu.

Godine 1905. se oženio Ljubom, ćerkom Živane i Rafajla Mihajlovića, koji su živeli u Velikom Gradištu. Njihova porodica se među prvima u Srbiji zanimala za umetnost.

MINHEN I RIM
Do velikih promena u njegovoj karijeri je došlo tokom jednogodišnjeg neplaćenog odsustva sa mesta nastavnika u Kragujevcu, kada je boravio sa ženom, najpre u Minhenu, zatim u Rimu 1906. U Minhenu je sa velikim entuzijazmom započeo da radi portret svoje žene. Međutim, nije uspeo da se snađe, jer su u umetnosti nastali novi pravci, sa kojima se nije slagao. Secesija je tamo posebno uzela maha. Iz tog razloga je prešao u Rim i tada je ponovo dobio volju za rad.

U to vreme je izradio skulpturu „Ribar“ (odnosno „Borba“), koja je prvi put izložena 1907. godine na LXXVII međunarodnoj izložbi lepih umetnosti u Rimu. Tada je pobrala pozitivne kritike, a njenom renomeu su posebno doprinele pohvale kraljevskog para. Uspeh je zatim potvrđen i na Velikoj balkanskoj izložbi u Londonu iste godine, na kojoj je „Ribar“ dominiraio izložbenim prostorom. Ova figuralna kompozicija je postala simbol mlade srpske države. Pošto je do srpske javnosti stigla pogrešna vest da je brod sa umetninama na putu do Londona potonuo, izrađen je duplikat od gipsanog modela, koji je nakon treće izložbe „Lade“ u Zagrebu, 1908. godine, otkupila uprava grada Zagreba i postavila na Griču (sada Jezuitski trg) u Gornjem gradu. Gipsani model kompozicije je otkupio Narodni muzej u Beogradu, 1907. godine. U stranoj i domaćoj javnosti bilo je dosta komentara o ovoj skulpturi, ali prema rečima autora (1940), „Ribar“ je nastao iz potrebe da se simbolima prikaže pobeda čoveka nad snagama prirode. Jovan Dučić je predlagao da se skulptura postavi kao vodoskok na Terazijama, međutim fontana je postavljena na Kalemegdanu, najverovatnije 1908. godine i najkasnije do 1911, na mesto ranijeg vodoskoka, u blizini muzičkog paviljona, gde su se između dva rata svake nedelje održavale muzičke svečanosti.

BEOGRAD
U Rimu nije mogao dugo da ostane, morao je da se vrati u zemlju. Na predlog direktor Milivoja Simića, koji je i sam dobio premeštaj. Prešao je da radi u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Milivoje Simić mu je u svemu izlazio u susret, pa je imao više slobodnog vremena za umetnički rad. Pored redovne dužnosti pradavao je i vajarstvo u beogradsko umetničko-zanatskoj školi. U to vreme je izradio bistu Josifa Marinkovića (1909). Zatim je usledila serija skulptura dečaka, i bista po narudžbini „Dečak sa flautom“ (1910), „Iznenađenje“ ili „Dečak sa kornjačom“ (1910), bista Laze Kostića (1910), bista Mihaila Valtrovića (1910), „Dečko koji se udario“ (1911), „Očajanje“ (1912), „Knez Ivo od Semberije“ (1912). Izradio je i bistu Riste Odavića (1914). sa kojim se upoznao još pri svom prvom boravku u Beogradu i od tada sa njim ostao u srdačno prijateljskim odnosima.

Učestvovao je na Prvoj srpskoj umetničkoj slikarskoj i vajarskoj izložbi 1910. u Somboru, koju je organizovala Dobrotvorna zadruga Srpkinja „Somborkinja“, pod visokim pokroviteljstvom patrijarha srpskog Lukijana. Na izložbi su učestvovali najbolji umetnici tog vremena: Beta i Rista Vukanović, Marko Murat, Uroš Predić, Paja Jovanović, Stevan Aleksić, Ljubomir Ivanović, Đorđe Jovanović i mnogi drugi.

Nikada nije organizovao samostalne izložbe, jer za to nije imao dovoljno sredstava. Čitav njegov rad je ostao povezan sa „Ladom“. Učestvovao je na Drugoj jugoslovenskoj izložbi „Lade“ 1906. u Sofiji, Trećoj u Zagrebu 1908, Četvrtoj 1912. i Petoj 1922. u Beogradu i Šestoj 1927. u Novom Sadu. Izlagao je na svim izložbama slikarskih i vajarskih radova jugoslovenskih umetnika do 1931. godine. Osim izložbe u Rimu (1906) i Velike balkanske izložbe u Londonu (1907), učestvovao je u izložbama u Rimu 1911. i Barseloni 1929.

RATNI PERIOD
Njegov plodan period u radu prekinuli su Balkanski ratovi i Prvi svetski rat. Ceo period od 1912. do 1919. je proveo na ratnoj dužnosti, kao obveznik činovničkog reda u vojnoj poljskoj bolnici Šumadijske divizije. Učestvovao je u oslovađanju Stare Srbije, prošao kroz Ablansku golgotu, bio na Krfu, prošao kroz Solunski front. Takođe je teško oboleo od malarije. Napravio je skicu za spomenik izginulim ratnicima na ostrvu Vido 1916, ali do izrade spomenika nije došlo, zbog ratnih prilika.

POSLERATNI PERIOD
Iz rata se vratio duboko rezigniran i utučen, mnogi njegovi radovi su propali u ratu, ali i pored toga, nikada se nije žalio i nastavio je vredno da radi.

Na prvom sastanku likovnih umetnika slikara i vajara u Beogradu održanom 15. novembra 1919. godine u sali Druge beogradske gimnazije, kada je osnovano Udruženje likovnih umetnika, izabran je za blagajnika, dok je Uroš Predić izabran za predsednika, a slikar Branko Popović za sekretara. Tada je donesena odluka da se uputi poziv svim jugoslovenskim umetnicima u zemlji, te da se izvrši opšta organizacija.

Godine 1921. je premešten iz Druge muške gimnazije i postavljen je za profesora Umetničke škole, tada jedine umetničke škole u Srbiji i jedno vreme je obavljao i dužnost njenog direktora.

Skulptura „Dečak sa razbijenim krčagom”, na mermernom postamentu je otkrivena 1931. u spomen na događaj kod Čukur česme, od 15. juna 1862. kada je dečaka Savu Petkovića udario turski vojnik, što je izazvalo sukobe širom Beograda. Novac za podizanje spomenika zaveštao je tada poznati duvandžija Vanđel Toma. Model za figuru dečaka je bio tada trinaestogodišnji Vlastimir Kepa Petković, kasnije telefonista i fudbaler BSK. Prva studija u bareljefu je izrađena 1921. Skica je pravljena kao slika, u kojoj mnoge figure izgledaju ukočeno. Naredne 1922. je ponovo uradio dečaka u istoj pozi, ali bez odeće.

Na inicijativu Kola devojaka, koje su sakupile 250.000 dinara, od priloga građana je izradio Spomenik palim ratnicima u Velikom Gradištu. Mesto je tada brojao svega 2.500 stanovnika. Spomenik visok sedam metara sa postoljem i sastoji se od vojnika u punoj ratnoj opremi, iza koga je devojka sa lovorvim vencem. Projekat je izradio 1924. godine, spomenik je napravljen 1927, a svečano je otkriven na Vidovdan 28. juna 1929. godine.

Penzionisao se 1934. kada mu je bilo 60 godina.

Pred kraj života je uspeo da o svom trošku izgradi mali atelje na državnom zemljištu. Nalazio se u dvorištu Akademije primenjenih umetnosti u ulici Kralja Petra. Poslednje godine života, radio je u svom ateljeu. Bavio se izradom malih figura i aktova, nemogućih pokreta, figura cirkuskih akrobata, za sebe, bez namere da organizuje izložbe. Čekao je kraj rata i pravio planove za period posle rata.

Umro je 12. januara 1943. u Beogradu. Sahranjen je skromno, po sopstevnoj želji bez govora, uz prisustvo porodice, prijatelja, mlađih kolega i đaka,na Novom groblju u Beogradu.

Prema testamentu iz 1939. njegova žena Ljuba je 1948. predala Narodnom odboru Grada Beograda deo njegovih radova u gipsu.

DELA
Najuspeliji radovi su mu portreti i aktovi mladića. Izradio ukupno 137 radova, bista, figura i reljefa ili projekata. Neki od radova su uništeni u vreme austrougarske okupcije u Prvom svetskom ratu, kao na primer herma Filip Višnjić izložena u Drugoj muškoj gimnaziji (1904), „Rob“ koji se nalazio u Narodnom muzeju, spomenik Milošu Velikom u Kragujevačkoj gimnaziji ili nestali, kao „Iznenađenje“ (Dečko sa kornjačom) koji je naručila Beogradska opština još za vreme izložbe u Rimu 1911.

Isus predaje ključeve Svetom Petru, reljef, Budimpešta (1895)
Rurik, prvi ruski knez, bista, Minhen (1896)
Kuen Hedervari, bista, Minhen (1896)
Beta, verenica Riste Vukanovića, reljef, Minhen (1896)
„En face“, ženska glava u reljefu, Minhen (1896)
„Rob“, figura, Minhen (1897)
Kralj Aleksandar I Obrenović, bista, Užice (1898)
Jovan Šplihal, bista, Užice (1898)
Jovan Dravić, reljef, Užice (1898)
Tanasije Savić, reljef, Užice (1898)
Knez Miloš, figura, Kragujevac, u dvorani Kragujevačke gimnazije (1899)
Kralj Milan, reljef na česmi kod manastira Divostina, Kragjevac (1902)
Spomenik izginulim borcima 1877. u Vranju, Kragujevac (1902)
Dušan Janković, bista, Kragujevac (1902)
Vojislav Ilić, bista, Kragujevac (1903)
Filip Višnjić, herma, Kragujevac (1904)
Jovan Kosovljanin u Jagodini, reljef Kragujevac (1904)
„Moja žena“, bista, Minhen (1906)
„Ribar“ ili „Borba“, figura, Rim (1906) na Kelemgdanu u Beogradu i na Jezuitskom trgu u Zagrebu
Kralj Petar, bista, Rim (1906)
Čeda Mihailović, reljef, Beograd (1909)
Josif Marinković, bista, Beograd (1909)
Mali flautista, figura, Beograd (1909)
R. Mihailović, bista u kamenu, Beograd, Hipotekarna banka (1909)
Laza Kostić, bista, Sombor (1910)
Nikola Spasić, bista, Sombor (1910)
„Dečko i kornjača“ ili „Iznenađenje“, figura, Beograd (1910)
„Dečak pozledio nogu“, bronzana figura, Beograd u vlasništvu Ministarstva prosvete (1911)
ženske figure na grobu Sime Matavulja na Novom Groblju (1910)
Knez Ivo od Semberije, Beograd (1912)
Očajanje, figura, Beograd (1912)
Aleksandar Glišić, reljef, Beograd (1914)
Rista Odavić, bista, na grobu, Beograd (1914)
Lacković advokat, bista, Beograd (1914)
Mihailo Valtrović, bista, Beograd (1914)
Ana Marinković, mermerna bista u Narodnomm muzeju, Beograd (1920)
„U očajanju“, figura, Beograd (1920)
Vuk Karadžić, figura, Beograd (1920)
Kralj Petar sa bradom, reljef, Beograd (1920)
Kosara Cvetković, bista u bronzi na Novom groblju, Beograd (1920)
„Dečko sedeća“, figura, (1920)
Kralj Petar, reljef u Narodnom muzeju, Beograd (1920)
Autoportet, bista (1921), na Malom Kalemegdanu u Beogradu postavljena 1965.
Sima Andrejević Igumanov, bista, Beograd (1921)
„Dečko stojeći sa kamenom u ruci“ , figura u bronzi, Beograd (1921)
Dečko povredio stopalo, figura u Narodnom muzeju, Beograd (1922)
Ranjeni lav, figura, Beograd (1923)
Beta Vukanović, bista, Beograd (1923)
Bogdan Popović, bista, Beograd (1923)
Ljubiša Glišić, bista, Beograd (1923)
„Dečak koji igra klikere“, bista od bronze, Beograd (1923)
Tihomir Đorđević, bista od bronze, u Ministarstvu prosvete, Beograd (1923)
Milovan Plazina, reljef u bronzi na groblju, Beograd (1924)
Novak Kovačević, reljef u bronzi na groblju, Beograd (1924)
Kosta Marinković, bista, Beograd (1924)
Lazar Genčić, bista, Beograd (1924)
Poljoprivreda, grupa, Beograd (1925)
Sa mandolinom, figura u bronzi, Beograd (1925)
Mihailo Stojančević, bista, Beograd (1925)
Golub Janjić, reljef u bronzi, Beograd (1925)
„Lav u pokretu na skok“, u bronzi, Beograd (1926)
„Borba lava sa tigrom“, u bronzi, Beograd (1927)
„Mladić u trčećem stavu“, figura, Beograd (1927)
Spomenik izginulim borcima Veliko Gradište, Beograd (1927)
Miroslava Tomanović, reljef u bronzi, Beograd (1928)
Sedeća figura Vuka Karadžića u malom, Beograd (1928)
Vojvoda Radomir Putnik, bista na groblju, Beograd (1928)
Spomenik izginulim borcima Vranja, figura, Beograd (1929)
Mira Trgojević Jovanović, bista, Beograd (1929)
„U mislima“, figura, Beograd (1929)
Sima Karanović, bista u parku u Vojnoj bolnici, Beograd (1929)
Mika Marković, figura, Beograd (1929)
„Bokser“, figura, Beograd (1929)
„Igračica“, figura u bronzi u Narodnom muzeju, Beograd (1929)
„Mladost“, figura u bronzi, Beograd (1930)
„Pobeda“, grupa lav i čovek u bronzi na Kalemegdanu u Zoološkom vrtu, Beograd (1931. otkriven 1940)
„Dečak sa krčagom“, na Čukur-česmi (1922) spomenik postavljen u Dobračinoj ulici (1931)
„Nada“, sedeća figura u bronzi, Beograd (1931)
Todor Švrakić, reljef u bronzi na groblju u Sarajevu, Beograd (1932)
„Sedeći lav“, figura, Beograd (1933)
„Dvoglavi orao“, figura, Beograd (1933)
„Dvoglavi orao sa vencem“, figura, Beograd (1933)
„Ležeći lav“, figura, Beograd (1933)
Mijo Roksandić, bista, Beograd (1933)
Ženska figura, figura, Beograd (1933)
„Igračica“, figura u bronzi, Beograd (1933)
Viktor Krstić, reljef u mermeru, na groblju, Beograd (1934)
Ženska figura u ekstazi, figura, Beograd (1935)
Ženska figura u očekivanju, figura, Beograd (1935)
Ženska figura u šetnji, figura, Beograd (1936)
Jovan Cvijić, bista, Beograd (1936)
Ženska figura sedeća, figura, Beograd (1937)
Edlijana Černički, figura, Beograd (1937)
Alma Niklin, bista, Beograd (1937)
Milica Janković, reljef, Beograd (1937)
Kralj Aleksandar I Ujedinitelj, u bronzi za Nevesinje, Beograd (1938)
„Ženska figura, figura“, Beograd (1938)
„Sedeća muška figura - gimnastika“, figura, Beograd (1938)
„Ženska stojeća figura - gimnastika“, figura, Beograd (1938)
„Ženska dubeći posle kupanja - gimnastika“, figura, Beograd (1938)
„Ženska posle kupanja“, figura, Beograd (1938)
„Indijska gimnastika“, figura, Beograd (1939)
„Kućna gimnastika muškarca“, figura, Beograd (1939)
„Kućna gimnastika ženska“, figura, Beograd (1939)
Milica Janković, bista, Beograd (1940)
„Kućna gimnastika muškarca“, figura, Beograd (1940)
„Ženska akrobatkinja“, figura, Beograd (1940)
„Ženska akrobatkinja na jednoj nozi“, figura, Beograd (1940)
„U zanosu“, ženska figura, Beograd (1940)
Projekti
Spomenik vođi Karađorđu (1912)
Spomenik izginulim na ostrvu Vidu (1916)
Čukur česma, reljef (1920)
Spomenik kralju Petru (1924)
Poljoprivreda, model za kamen (1925)
Spomenik u Rumi (1928)
Dva projekta za izginule borce Zaječara (1928)
Spomenik palim Šumadincima, Beograd (1930)
Spomenik palim Prokuplja, Beograd (1930)
Spomenik palima Šapca, Beograd (1930)
Spomenik generalu Kovačeviću, Štip (1931)
Spomenik u Skoplju (1934)
Spomenik u Nišu (1934)
Šta Vi mislite o ovome? Podijelite ili komentarišite tekst! Pratite nas na Facebook-u i Twitteru!


Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove portala Banija Online. Banija Online zadržava pravo brisanja komentara sa neprikladnim sadržajem!