On stoji izvan sveta koji je upravo napustio i smiren, potpuno smiren, ne osećajući sopstveno telo, gleda u oblak koji se spušta pred njegove oči kao plašt i počinje da lista album.
Kamena kuća na obali mora boje olova. Odškrinute žaluzine kojima se poigrava vetar, modrozelena agava pored zida, unutra redak nameštaj, novine s datumima jula. Kroz zavese od kiše gube se izmešani glasovi broda, galeba, brata.
U krošnje platana na Zrinjevcu gnezdi se jesen. Godina je 1957. Mladić u mornarskom kaputu, silazi s voza na glavnom zagrebačkom kolodvoru, noseći veliki kartonski kofer i neukrotivu želju da dotakne neka daleka svetla i pokaže drugima šta gomila u sebi, ma šta god oni rekli.
Lebdi u izmaglici vremena slika devojke iz rodnog kraja s punim, tamnocrvenim usnama na kojima je ostao ukus prvih oskoruša. Delove slomljene ljubavi raznosi jugo. Sredovečan čovek stoji na obali i pokušava da odgonetne kud plovi brod jedva vidljiv na pučini. Iz flaute studenta treće godine muzičke akademije curi setna melodija i klizi niz toplo kamenje uske ulice koja vodi ka moru. Ona se zvala Milena i odlazila je iz grada oko pet, starim bledocrvenim tramvajem. O mladosti, o mladosti, koliko još treba slomljenih žica da bi društvo okončalo pesmu i potom, svi zajedno, brzim preko Bosne, otputovali tamo gde se tuguje.
Vino i gitare u potkrovlju stare dvospratnice na Gornjem gradu. Prijatna lica, slike mrtve prirode na zidu, zvono s obližnjeg tornja udara jedanaesti put. Nebo puno zvezda, modra voda Save mirna je kao ulje i spava grad. Iz dubokih slojeva vremena, žilavka izvlači kao biser jasnu sliku; dvojica dečaka, Milutin i Arsenije, s majkom Jelkom i ocem Jovanom. Šibenik.
Poslednji zraci sunca zadržavaju se na prozoru skučenog stana u kojem mladić dvadesetih godina slaže notni zapis za "Moderato kantabile". Njegova Žana Moro zove se Božidarka.
Ruši se zeleni autobus, teran vetrom niz jednu beogradsku padinu. Izmiče krajičku oka čoveka na čijem se licu pretapaju umor, seta, nostalgija, žal. On stoji u večernjem odelu, opkoljen pogledima i ponavlja u sebi njeno ime; Ines. Sve bilo je muzika u ljubavi s njom; od podstanarske sobe u predgrađu do njihove poslednje šetnje uz more, onog kasnog septembarskog dana kad je sve mirisalo na lavandu.
Pa nisam nezadovoljan, bilo je toga prilično, izgovara čovek s oblakom iznad glave, okreće se i korača prema obali. Čuje kako se pretapaju tonovi i reči koje će ga zauvek zadržati u pamćenju onih koje je ostavio. Još malo šetnje uz more... i gotovo.Piše: Ratko Dmitrović; Večernje Novosti
On stoji izvan sveta koji je upravo napustio i smiren, potpuno smiren, ne osećajući sopstveno telo, gleda u oblak koji se spušta pred njegove oči kao plašt i počinje da lista album.
