Dr Dario Vidojković: Šta sa genocidom nad Srbima?

REGENZBURG - Proteklog 19. avgusta navršilo se tačno 75 godina otkako je u Jasenovcu, u ondašnjoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj uspostavljen ustaški koncentracioni logor, koji će se pretvoriti u jedan od najvećih logora smrti u Evropi, u kome je na stotine hiljada Srba i desetine hiljada Jevreja i Roma, u najgorim mukama, skončalo živote.

Jasenovac je bio samo najveći od mnoštva stratišta gde su izvršeni masovni zločini ustaša tokom NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima. Ritualno i arhaično su ubijani još i u Gospiću, na Pagu, u Loborgradu, Jastrebarsku, Kninu, Srebrenici, kao i na mnogim drugim mestima, bacani su u jame, širom teritorije na kojoj je izvikana fašistička NDH, Hitlerov saveznik. Ustaše su odradile svoj krvavi pir sledeći doslovno krilaticu Mileta Budaka, ustaškog ministra vera i nastave i glavnog ideologa ustaštva, po kojoj je trebalo jednu trećinu Srba ubiti, trećinu pokatoličiti i trećinu proterati. Rezultat toga su na stotine hiljada ubijenih nevinih žrtava, uključujući žene, starce, i više od 60.000 dece, pre svega srpske, zatim jevrejske i romske.

To sve je, nesumnjivo genocid, to je "zločin nad zločinima", kako reče istoričar Jovan Mirković. U nemačkom rečniku Duden, međutim, ustaški pokret nazvan je "pokretom otpora protiv srpskog centralizma". Ta definicija je bila u upotrebi više od četrdeset godina, dok nisu nedavni napori, u kojima sam i ja lično bio uključen, doveli do promene te definicije. Sada su to fašisti, koji su počinili masovne zločine nad Srbima, Jevrejima i Romima. Ali, nedostaje jedna reč, genocid! U Nemačkoj, broj žrtava ustaša se umanjuje, o genocidu se ne govori. Kako ćemo mi tražiti da neko drugi u svetu prizna te zločine kao genocid, ako mi sami još nismo zvanično sa najvišeg mesta te zločine, za koje postoje brojna dokumenta kao i živi svedoci, proglasili pravim imenom? Jevrejska zajednica ima čak i zaseban naziv - holokaust, kojim je označeno stradanje Jevreja u Drugom svetskom ratu, a mi, ni reč genocid nad Srbima nismo zvanično ustanovili.

U tom smislu, apelujem, da se pored Deklaracije srpske dijaspore o stradanju Srba u dvadesetom veku usvoji i Rezolucija i da se predloži Ministarstvu spoljnih poslova da se u UN kod pominjanja pojmova fašizma i nacizma, uvrsti i ustaštvo čime će se nedvosmisleno osuditi genocid nad Srbima u NDH, pa bi se time konačno ispravila višedecenijska nepravda, nanešena svim srpskim kao i žrtvama Jevreja i Roma.

Zato 22. april treba da bude proglašen danom sećanja na srpske žrtve genocida NDH, jer je to dan proboja golorukih logoraša iz najbrutalnijeg i najozloglašenijeg logora za sistematsko istrebljenje u Drugom svetskom ratu na Balkanu, pored osam drugih takvih logora u istočnoj Evropi, ali ujedno da bude i Dan sećanja na sve srpske žrtve genocida dvadesetog veka. Istog dana treba nositi na reveru stilizovani Bogorodični cvet, kao simbol sećanja na sve te žrtve.

Dalje predlažem osnivanje i izgradnju Memorijalnog centra srpskih žrtava genocida u dvadesetom veku u matici (srpski memorijal), kako bi se otrgli od zaborava i kako bismo na dostojan način mogli da negujemo kulturu sećanja na sve njih.

Ujedno predlažem formiranje mreže istoričara iz srpske akademske dijaspore sa kolegama iz inostranstva koja će raditi na očuvanju sećanja na žrtve u inostranstvu i centrima odlučivanja, a u matici postoje instituti i institucije sa kojima će se takođe sarađivati. U ovim sudbonosnim trenucima, kada se preti opstanku i Republici Srpskoj, i kada se suočavamo sa neoustaštvom, i inicijativom da se vojni vikar nacističke NDH nadbiskup Stepinac proglasi svecem, pokažimo se na visini istorijske misije na zaštiti kulture sećanja na srpske i sve druge nevino postradale žrtve i stanimo složno i odlučno na put svim pokušajima da se istorija prekraja.