Đedove kupine

Đed je imao kuću od planjki u kojoj se ložila vatra i leti i zimi, a u njoj nikad nije bilo ni vruće ni hladno.
Klimatizovana ljubavlju Stare bake, mirisala je na skorup, slatku pitu sa sirom i - kupine.

Dole, iza kuće, dugim hodom prema štreki bio je kupinjak.
Tu su kupine bile crvene ko vrela krv banijska i crne ko oči Ratka Cigana koji se kod đeda obreo neke davne godine i kobajagi radio na nadnicu, a kog je đed, na svoj nekako grub način, posinio.
Đed je jedini smeo na njega vikati, ali je Ratko bio naš.
I Ratko mi je brao kupine.

Takav je đed bio.
Namrgođen, otresit, vavijek ko ljut, a mogao si sa njega i košulju s leđa skinuti.
Sve je mislio, on mora svakome biti fundament i krov.

Te kupine, garave i crvene, đed bi ubrao u one svoje široke dlanove i doneo bi gore pod lozu.
- Nâ, mati, operde Glum'ci.
Stara baka bi ih onda pošećerila brdom belog kristalnog sloja ljubavi, ne štedeći na šekeru.
U plavom limenom lončiću sa belim špekama.
Posle sam iz njega pila vodu s bunara.
- Neka nje, Maro, nemoj je ćerat, nije ona da baca gnojivo na ku'ruze, satrće ruke, nek sjedi u ladu i čita.

Ako sam ičega u životu ostala željna, to su te kupine.

Crne, sitne, divlje, u mom su sećanju ostale sorta prkosa jednog naroda koji se vekovima borio da opstane i pretekne.
Ni iz čega izrasle, bez milosti dobrih polja i meke ruke, na golom suncu, svake su godine ponovo rodile, raskošem.
Kažu, taj se kupinjak sa lozom, negde potkraj devedesetih, trnjem orodio i preuzeo pustu đedovu kuću.
Onda kad više nije bilo ni đeda ni naroda.

Danas kupujem te neke kupine, ovde.
Prekrupne, presavršene, predobro uklopljene u plastičnu kutiju, usute precizno u gram posebnom kašikom, prodavac je izbacio one koje su mu se činile falične; neko ih je, boreći se da odškoluje decu ili isplati kredit, gajio na velikom polju, plaćao Rumune da ih uberu za manju nadnicu, natezao se sa nakupcima, sekirao zbog hladnjače, sabirao, oduzimao.
Možda je nekom svom Ratku stvorio život uz sebe.
Možda i nije, nisu to više ta vremena.

Krupne, krupne kupine. Kisele. Bez mirisa. Ko tuđe.

A one sitne, garave ko ciganska noć puna rakije i cike dece, te najslađe i najlepše, ostale su onoj velikoj žuljevitoj šaci; gledao me istim ovakvim ko mojim očima, na njega sam ovoliko izrasla, na njega sam ovakva da ne umem da prećutim, da sam preglasna, da u svaki zid moram udariti kao ekspresni voz...
Stoje tako ispružene, u nekoj okuci vremena, đed viče na Ratka jer se opet napio, Stara baka tiho govori Neka, Pero, narod te sluša, Mara hekla i avgustovsko sunce sija visoko na nebu.

I za par dana ću krenuti u školu, on će mi u Drugoj ulici kupiti lakovane crne sandalice, mama će mi zavezati kosu ogromnim belim mašnama i kad na polugodištu donesem knjižicu on će reći - Maro, viđe moje Glum'ce... pa se nakljašati od duvana i malo će mu i suza krenuti.

Kupine, kupine.

- Pane narod, u muci, neki i zaglavinja, svašta bude, Glum'ce. Neka, padni, i to je za ljude, ne moreš vavijek ni dobit, samo ne smiješ ostat padnuta, makar se za trnje mašila moraš ustat.

I bi tako.

---