Čovekovanje

Dobar i iskren čovek čovekuje, ljudikuje, nije sam i uvek traži neku blisku osobu sa kojom će se družiti, a možda i provesti čitav život. A šta radi čovečica? Dakle, čovečica, a ne žena. U samom korenu reči je ono „čovek“ koje se u čovečici palatalizuje. Ima li lepših i milozvučnijih reči od te dve? Možda nedostaje još ljubav, jer bez nje ne bi bilo ni potomstva. Ima tu još divnih reči kao sto su sloboda, mir, zdravlje, sreća…

Kad se neko odluči da vasceli život svoj provede sa osobom suprotnog pola, on najpre oseti u sebi neko divno zbivanje, ljubav. Sav je na nebesima od prevelike sreće. Dva suprotna pola se privlače kao kod magnetnog polja plus i minus. Oboje žele da se zbliže, podaju jedno drugom u potpunosti, da budu jedno telo i jedna duša. Tako je bilo od kad je sveta i veka. I kad je Gospod Bog stvarao svet zemaljski, darujući mu najpre svetlost a ne tamu, vodu, vazduh, floru i faunu. Po Bibliji, tek je šestog dana stvorio Adama, a odmah zatim i Evu, da ne bude sam, da potomstvo stvaraju. 

Stari zavet počinje opisom postanka sveta: "U početku stvori Bog nebo i zemlju". Pod rečju "nebo" treba razumeti stanovnike neba - Angele i ostale bestelesne nebeske Sile. "A Zemlja beše bez obličja i pusta", tj. ceo stvoreni materijalni svet. Šesti dan stvorio je Bog stoku i sitne životinje i zveri zemaljske, po vrstama njihovim. Na kraju reče Bog: "Da načinimo čoveka po liku i podobiju Našem, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji." Presveta Trojica, Bog naš, stvorio je čoveka od praha zemaljskog, i udahnuo u njega duh života. Prvo je Bog stvorio Adama, pa mu je onda stvorio ženu, "čovečicu", Evu, da mu bude pomoćnik na putu ka večnom cilju njihovog života i života svih stvorenja. Čovek i čovečanstvo postaju tako tajanstvena slika u kojoj se ogleda Sveta Trojica: „Ljudi su stvoreni da se uzajamno vole i ispune nesebičnom božanskom ljubavlju“.
                       
Nadede Adam ime svakom živinčetu i svakoj ptici nebeskoj i svakoj zveri poljskoj; ali se ne nađe Adamu drug prema njemu. I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mesto popuni mesom; i Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu. A Adam reče: „Sada eto kost od mojih kosti, i telo od mog tela. Neka joj bude ime čovečica, jer je uzeta od čoveka. Zato će ostaviti čovek oca svog i mater svoju, i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo. I Adam nadede ženi svojoj ime Jeva, zato što je ona mati svima živima“.

Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu. A Adam reče: „Sada eto kost od mojih kosti, i telo od mog tela. Neka joj bude ime čovečica, jer je uzeta od čoveka“.

Muška i ženska duša, bit i sušt razdeljena je kako po vertikali tako i po horizontali na dve samosvojne celine koje su rasejane po ovostranim i onostranim prostranstvima, među svetove, sazvežđa i zvezdana jata. Muška i ženska celina-plovina traže se uvek iznova, kroz mnoge svetove i životne tokove. Kada se nađu i prepoznaju te dve celine duše, biti i sušti, tada se među njima rodi božanska ljubav koja prevazilazi sve prepreke u svim svetovima i, biva jača od smrti. Polivina duše i sušti čoveka traži polovinu duše i sušti čovečice, da se spoje, te da se iz njihove božanske ljubavi, iz njihovog spajanja po vertikali i horozontali, obuhvatajući i prožimajući sva njihova vidljiva i nevidljiva tela, rode nove božanske duše, novi bogovi i nove boginje. Svaki čovek od praiskoni traga za svojom dvojnicom čovečicom, kao što i svaka čovečica od postanja traga za svojim dvojnikom čovekom.
Nijedna ljubav u Vaseljeni ne može se ni meriti ni porediti sa ljubavlju između čoveka i čovečice – to je ljubav između Boga i Boginje!
                                  



I tako, jedan čovek i jedna čovečica, zbližili se nekako odjednom. Oboje osetili neki čudan fluid koji ih je ko zna kojim Teslinim magnetnim talasima uputio jedno na drugo. Nisu živeli u istom mestu, ali su oboje bili pored reke. Povremeno su se javljali, razmenjivali stavove o umetnosti, slali svoje fotografije, izgleda svoga prebivališta i naselja u kom su živeli. Ima tome već više od deset godina. Čovečica je bila Ica. Znači, sve na nastavak – ica. Devojčica, lepotica, umetnica, dobra dušica, poslušnica, vrednica… Čovek je često razgledao fotografije njegove čovečice, zamišljao je kako svakog dana vozi bicikl, radi fitnes vežbe, iz dvorišta svoje kuće silazi na obalu velike reke, tamo se ponekad skida i sunča, gleda uvek oko sebe da nekog nema u blizini, a možda je baš to i želela? Svog čoveka pored nje, čovečice. Ni ne sluti da ju je on iz nekog skrivenog prikrajka tajno posmatrao, jer je u njenom naselju bio nekoliko puta i tačno je znao kad silazi do reke. Divio se njenoj figuri i pokušavao da joj uđe u njene zelene oči koje su ga opsenile. A tek kad je spustio svoj pogled na njene grudi, obuzimala ga je neka jeza po čitavom telu. Ona, čovečica, kao da je naslućivala da je on tu i da je ko zna odakle posmatra. Zato se valjda i često prevrtala. Čas je ležala potrbuške, čas na jednoj ili drugoj strani, čas na leđima, pokazujući svoje atribute koje bi svaki čovek voleo da pogleda. A tek da poseduje?! Pored njene glave je uvek bio „pametni“ mobilni telefon iz kojeg su se čuli akordi muzike koju joj je on slao. Obožavali su „Moniu“ („Monju“) i valjda oboje zamišljali kako igraju tango „stiskavac“ i pripijaju se jedno uz drugo. Malo je reći to da se pripijaju, ma, osećaju svaki dodir. Kod čoveka postoje taktilni, vizuelni, auditivni i olfaktorni osećaji i oni su ih osećali bar u mislima svojim, i putem dodira, i vida, sluha i čula mirisa i ukusa. Povremeno bi se digla njegova čovečica, odlazila do reke i tek se malo skvasila i rashladila. Onda bi u svoju kožu opet utrljavala neko mirišljavo ulje za sunčanje, a on je mogao tek toliko, da samo poželi da joj on utrljava to ulje i da je blago dodiruje još blažom masažom. Nakon sat, sat i po vremena, skupljala je svoj peškir na kom je ležala i ostalo što je ponela. Penjala se uzbrdo do svog dvorišta i nosila sve to. Usput je zagledavala svoje cveće koje je vrlo uspešno negovala, kao i lekovito bilje, svojom rukom posejano. Mnogo brige je polagala o svojoj ishrani. Nije da je bila veganka, ali gotovo da jeste. Izbegavala je meso koliko je mogla, naročito ako je bilo pečeno i masno.

Tako je prolazila godina za godinom, a da se čovek i njegova čovečica nikada nisu zvanično ni upoznali ni videli. Bilo je ponekad i prekida u njihovoj prepisci, no, i nastavljali su taj svoj drago uspostavljen kontakt. A onda je naglo, sve „puklo“ i više se ne „čuju“. Ostala su samo lepa sećanja i još lepše uspomene. Možda se jednom i vide tamo negde „gore“.

I ponovo se mom mlađem prijatelju koji mi je ovo ispričao, javljaju ti Teslini magnetni talasi i sećanja na njegovu neostvarenu čovečnicu. 

---

P. S.
U pisanju ovog iskaza mog dragog prijatelja, služio sam se i „Biblijom“, tekstom mitropolita Amfilohija, episkop Danilo - Nema lepše vere od hrišćanske, Petak prvi Velikog Posta – VOANERGES https://www.voanerges.rs › sv-pis,                                              pesmama Dragana Simovića i Radovana Vlahovića.