Baba BojaBogami, baba Boja će uskoro napuniti stotinu godina. Dug je to, čitav vek života, koji je sve do skoro provela na Zmijanju, u selu Dujakovci. Život u planinskom selu, na nadmorskoj visini od oko 700 metara, bez struje i ostalih tekovina savremene civilizacije, nije je baš puno mazio. Ipak, dočekala je duboku starost. Nije joj nimalo bilo lako kad je sahranila i muža i mlađeg sina. Kud ćeš veće nesreće?! Pogotovo što je imala problem sa hodanjem, a kasnije sve više i sa vidom i sluhom. Istina, pomagale su joj u svemu i kćeri i snahe, ali nije to ono. Drugačije je nekad bilo, kad je bila i mlađa i svi na okupu. Moralo se dalje nekako, pa dokle Svevišnji bude hteo. I tako, život joj donosio samo godine i godine. Nije vredelo kukati i žaliti se bilo kome. Teško onome koga svi žale! Znala je to dobro baba Boja.

I pored svega što ju je snašlo, bila je uvek vedroga duha, pa, i nasmejana, a i sva sreća da su joj tu bila deca, koja su joj u svemu pomagala, našla joj se uvek pri ruci. Glavno da je imala šta da pojede i ogreva za ljute zmijanjske zime. Svako domaćinstvo se u to vreme unapred brinulo da u kući uvek bude po dve-tri vreće brašna za hleb koji su žene same mesile i pekle, po vreća šećera i bar pola vreće soli. Jer, duga ih je zima očekivala. Za sve ostalo je već lako, pošto su svi domaćini pripremili i dimljenog mesa, a uvek se našlo neko krme ili ovca da se zakolje. Ni zamrzivača niti frižidera nije bilo i svak se dovijao kako je znao i mogao da to sirovo meso sačuva. Bar je na Zmijanju stalno bilo i snega i leda sa nekog obližnjeg potoka, a i u podrumima od kamena ispod stambenog prostora, temperatura uvek u minusu.

Zmijanjsko selo
Udala se baba Boja za, u okolini čuvenog i stasitog, večno rumenih obraza, Rajka Božića, koji je uz nju doživeo skoro 81-nu godinu. Rođen je davne 1912. godine, kad su počeli Balkanski ratovi. Izrodiše dva sina i tri kćeri, doživehu od njih osam unučadi, 19-oro svojih anđela, praunučadi i 9-oro čukununučadi. Ne znaju kad im im milije, kad su srećniji, da vide svoju unučad ili praunučad. Jer, oni se vole više i od rođene sopstvene dece. Poveća se i ubroji čuvena porodica Božića. I po deci i po broju kuća, po imanju njihovom. Postadoše još više čuveni i na dobrom glasu ne samo u Dujakovcima, nego i na prostoru sveg Zmijanja. Maltene, nije bilo nikoga da za njih nije čuo, da nije poznavao nekoga od njih. Ne kaže naš narod uzalud da se dobar glas o nekome daleko čuje.
Božića ima šest domaćinstava i slave Tomindan. Smatra se da su poreklom negde između Livna i Glamoča.

Stari kum Rajko sa suprugom Bojom
U Božićima je tada bilo 12 kuća, a klima zaista surova, naročito zimi, kad baš treba stegnuti zube. Sam život je borba neprestana. Nadimak Kovići imaju 3 kuće (po pretku Kovi), 3 kuće Milankovića (po izvesnom Milanku), 2 kuće Zaimovića (po pretku koji je stalno zaimao, pozajmljivao), 2 kuće Rustinara (po rustini, steni, kamenu) i 2 kuće Rusovića (po pretku koji je bio u ruskoj vojsci). Starinom su iz Hercegovine. Pre oko 300 godina, na mesto zvano Kućerine doselio se Božo, po kome je rod dobio ime, koji je imao dva sina. Odatle je jedan sin prešao u Dujakovce, a drugi je otišao u selo Donja Kola, zaselak Božići, čiji meštani slave istu krsnu slavu - Tomindan.

Baba Bojina majka Rosa Tatić je bila iz sela Pavići, mesna zajednica Stričići, a otac joj je bio Stevan Božić. Znači, dovojačko prezime joj je Božić. Imala je brata Petra koji je 1949-te umro od tifusa i sestru Staniju. Majka je odrasla sa ocem Stevanom, nakon prerabe smrti njene majke. Jednostavno joj je prepuklo srce za sinom Petrom. Baba Boja se udala sa 14 godina tako što ju je njen otac doveo Rajku. Razlog rane udaje bio je u tome, što su se cure u to vreme otimale. pogotovo koje su imale mnogo zemlje. Tako se njen otac Stevan nadao da će je ostaviti u sigurnim rukama i u dobroj familiji. Nakon udaje, došla su deca, njih petoro. Naravno, baka Boja je došla u veliku porodicu i moralo se puno raditi. Uglavnom je radila kućne poslove kao snaja najstarijeg sina Rajka. Ponekad je radila i poljske radove u sezoni, koji su i doprineli da se baka Boja razbolela 1967-me godine (otkazale su joj noge). Međutim, ona je i danas živa, dobro se oseća i pored toga što ne hoda. Pošto su joj deca već u godinama, smestili su svoju majku u dom za starija lica „Karitas“ u Banja Luci. U domu joj je prelepo, obilaze je često i svi su zadovoljni.

Sestra baka Boje je živela 90 godina i rodila 8-oro dece koja uglavnom sva žive u Vojvodini.

Potomci od Rajka i Boje su: Milica, udata za Ljubomira Sladojevića, Savo Božić, oženio Miru Mačkić, Vlade, oženio Bosiljku Božić, Ljubica, udata za Radu Radanovića i Dragica, udata za Miroslava Radanovića.

Unučad su joj: Vujo, Dragica, Nataša, Tatjana, Dragan, Željko, Ružica i Dragan, a praunučad: Milica, Dragica, Nada, Svetozar, Sara, Marija, Aleksa, Vladimir, Marina, Jelena, Anđela, Julija, Borislav, Radmila, Anita, Mikelanđelo, Ana David i Damjan.

A zimske noći duge, preduge. Uz neizbežnu petrolejku, svraćali i ljudi i žene, pa i momci i devojke, stalno kod nekog drugoga, ljudikali i družili se, šalili i pevali ojkalice, onako, uglas. Sve je ječalo od ojkanja i čulo se podaleko. I, popila se pokoja šljiva. To su radili ljudi i tako skraćivali duge noći u mrkloj snežnoj tami napolju. A žene njihove su prele izdrndanu vunu na nožnoj preslici ili onoj običnoj. Druge su pak, plele dugim iglama vunene čarape i rukavice, džempere sa upletenim šarama i pletenicama, kape i za decu i za odrasle. Vredne su ruke zmijanjskih žena. Znale su i one da se našale, ponekad i da podbodu neku od njih za obližnjeg komšiju, a onda se kikotale na sav glas. Ako je tu bilo nekih momaka i devojaka, oni se zagledali jedno u drugo, pokatkad i rukama dodirnuli, a u njima mlada krv uzavrela, a obrazi im se zarumeneli od ljubavnog zanosa i uzbuđenja. I, ko će reći da im svima nije bilo lepo i bez televizora, kompjutera, mobilnih telefona i ostalih tekovina savremenog života? Ko će reći da su ova današnja vremena sa svim novotarijama koje su sa sobom donosila, bolja od onih starih? Onda se bar ljudi družili i pomagali u svemu, a danas se totalno otuđili, da ti ni komšija do vrata tvoga stana ili tvoje kuće retko kad navrati na „čašicu razgovora“. Kod mladih nema više pravih i iskrenih ljubavi, već sve nešto na brzinu, preko interneta. Češće im u rukama „pametni“ mobilni nego momak ili devojka. Pa, i ako se uzmu, brak kratko traje, godinu-dve, rodi im se dete i lako i ni iz čega dođe do razvoda. U takvim slučajevima najviše strada to dete. I otac mu, a i majka se brzo snađu, a dete, gde će? Kome da se opredeli onako malo? Majci ili ocu? Socijalnoj pomoći? Pa da ga kasnije obilaze samo jednom nedeljno ili odvode u njihovu kuću il' u stan na dan-dva. I, kako će ga prihvatiti ta nova maćeha ili očuh? Ne razmišljaju mladi danas o tome. A deca su svetinja i sva radost ovog sveta, blagodat od Boga.

Naša „Škoda“
Kao danas se sećam kada smo se „Škodom“, rano ujutru iz pravca Čađavice i Sitnice, uputili makadamskim putem u Dujakovce, za Krsnu slavu Tomindan, ocu našega kuma Save, Rajku Božiću. Voleo sam taj automobil. Nikad me nije ostavio u kvaru na putu. Govorilo se u šali šta znači njen naziv: „Šofer kvari ovaj dobar auto“. I, zaista je bilo tako. Pređosmo tih dvadesetak kilometara trošnim i prašnjavim putem i dođosmo do centralnog sela Zmijanja, do Gornjeg Ratkova. Onda skrenemo desno i tu su nas tek čekala razna iznenađenja i problemi. Ma kakav put!? Ni slovo P od puta. Krivudao sam novim autom preko prostranih livada, a posvuda samo veliki kameni blokovi. U automobilu supruga i ćerkica od tri godine, a sin nam se rodio u Banja Luci tek kasnije. Ševrdamo mi tako i izbegavamo kamenje da ne bi oštetili naš prvi auto. Idemo možda nekih 5-6 kilometara i dalje nismo mogli. Svud uokolo, nigde žive duše, nigde čobana i mladih čobanica. Vidim, moram da ostavim kola onako, nasred livade. Zaključam ih i dalje smo morali samo pešice da idemo. Njumamo mi onako sa ćerom u naručju, a ja sve razmišljam o tome da mi neko možda noću ne obije „Škodu“, ili da bar poskida točkove sa nje. Ali, šta ću, nije se moglo drugačije. (Danas su Dujakovci povezani asfaltnim putem sa Banjalukom, a imaju i sve uslove za savremen način života). Posle tako pređenih nekoliko kilometara, konačno se na vidiku pojaviše konture drvenih kuća i mi se obradovasmo da smo tu. Kuće razbacane kao u svakom planinskom selu i nisu ušorene poput onih u gradovima ili bar u selima kao u Vojvodini. Dođemo. Ispred zasađen mlad šljivik. A zna se da naš Bošnja ne može bez dve stvari: bez meke rakije šljive (sa dugouzlaznim akcentom) i onoga „Sve Bosanac zaboravi lako, al' jebi ga, ne može nikako“. Pored kuće je isto takva kum Rajkovog brata Mirka, koji je iselio negde u okolini Novog Sada. Sad videsmo kako su izgledale te kuće. U donjem delu kamenom „ozidan“ podrum, a gore ne prevelika drvena kuća u kojoj se stanovalo. Naravno, ni električnog osvetljenja, ni vode česmovače, ni kanalizacije nije tada još bilo. Izađoše domaćini da dočekaju drage im goste. Uz čestitanja, ljubljenja i grljenja, kum Rajko drži u ruci tu čuvenu rakiju. Red je da se nazdravi pre ulaska. Hajde, potegnemo svi onako iz flaše i ulazimo. Primetio sam da je stara kuma Boja malo pogurena i nagnuta o neki štap na jednu stranu, kao i da šepa jednom nogom, da nosi naočale sa debelim staklom i velikom dioptrijom.

Baba Boja
Uđosmo. Svi ustaju i opet čestitanja i ljubljenja. Najpre nam priđu naš kum Savo i kuma Mira, pa kumov brat Vlade i njegova supruga, a onda svi redom. Na Zmijanju nema veće časti od toga da domaćinu dođeš za Krsnu slavu. A naročito ako su to i prosvetni radnici. Jer, tamo je narod bio još uvek najčešće nepismen i za njih su oni pored sveštenika i lugara bili najcenjeniji. Uostalom, kao i u Vojvodini ranije. Samo što tamo nije bilo lugara, nego je to bio seoski beležnik.

E, pošto se obavi i taj ceremonijalni deo, ustajemo svi i domaćin, kum Rajko, izgovori napamet Očenaš, svi se po običaju prekrstimo i sedamo za bogatu trpezu. Ustrčala se ženska čeljad da sve iz podruma iznosi i postavi na sto, koji je već bio prepun kojekakvih đakonija. Dimljene pečenice za meze uz rakiju, suvo ovčje meso bez kostiju, neke kobasice… Onda najpre supa od starih koka i jagnjeća čorba, pa još vruća, tek skinuta sa ražnja prasetina i čuvena zmijanjska janjetina. I tako sve po redu.

Toga i takvoga gostoprimstva još nisam video! To se može doživeti samo na Zmijanju. Kum Rajko stalno stoji u slavu svoga sveca, nazdravlja i nutka nas da sve probamo. A popi koju čašicu i naša junakinja. Neko od prisutnih gostiju izvadi tamburicu sa tri žice i svi uglas zapevaše ojkalice. Kao:

„Oj, Dujakovci, oj, Dujakovci, vi niste daleko;
moja mala, moja mala, ljubit' će te neko“.

Ili:

"Pjevaj moja, iz mog sela seko,
naša pjesma čuće se daleko,
oj, Dujakovci, od vas smo daleko“.

Nama te pesme behu malo neobične, ali, šta ćemo, uključim se i ja da ojkam. To je bar lako. Još kad se malo popilo, sve je klizilo samo od sebe. Na kraju je seo i domaćin, ali ne zadugo. Krajiška muzika predstavlja modernizovanu verziju ojkače i izvodi se uz pratnju tamburice ili harmonike, a ponekad i bez pratnje drugih glasova. Posebno je popularna u Republici Srpskoj i među doseljenicima iz Krajine. Ojkanje (takođe vojkanje, treskanje, zavijanje, grohotanje) je poseban način pevanja slogova hoj, voj, oj. Ojkača je danas izuzetno raspostranjena u oblastima u kojima je naseljeno stanovništvo krajiškog porekla, pre svega u Vojvodini i na području Beograda.

Mi rešili da krenemo svojoj kući i on je morao da nas isprati. Ostadosmo tako dosta dugo i onako malo pri piću, sve razmišljam šta mi je sa „Škodom“? Pođosmo se polako opraštati, a mnogi su ostali do duboko u noć, sve pijući, ojkajući i veseleći se. A kum Rajko prepun zahvalnosti, a kume već znaju njihovu obavezu. Natrpale nam svašta da ponesemo i to podosta. Od svačega po nešto. Stari kum ih opominje da ne zaborave i hrastovo burence od pet litara žute i odležale šljive. Ne šljivke kako bi mi rekli. Sve požurujem ženu, a ona u jednoj ruci nosi ćerkicu, a u drugoj ono što su nam spakovali.
Opteretila se jadna. Ja ono burence stavio na rame i sve čekam da ugledam auto. Odužilo se to. Vidim konačno i „Škodu“, onako kako smo je ostavili. Laknu mi. Pošten je to svet, da pošteniji ne može biti. Zato uvek i kažem da od svih regionalnih Srba širom ondašnje Jugoslavije, najviše cenim i volim one sa Zmijanja.

Stavim ključ u bravu, otključam ga, kresne od prve i sav radostan, počeo sam da ojkam onu „Oj Dujakovci, oj Dujakovci…“. Sad sam već znao i put i gde šta zaobići. Stignemo. Ostavim auto u garažu, a žena brzo stavi ćerkicu u njen krevetić, jer joj je još u rukama zaspala. Dugo me nije hvatao san i samo sam razmišljao o tome kako su to divni ljudi.

Stanovništvo se odvajkada bavilo stočarstvom, prvenstveno ovčarstvom. I stari kum Rajko je sa svojim mlađim sinom Vladom godinama, pred snežne najave meteorologa, a znali su to i bez njih, jer je malo ko imao tranzistor, pešice gonio ponekad i više od 300 svojih ovaca preko reke Save, u ravničarske krajeve, najčešće u Vojvodinu, na ispašu. Težak je taj život nomadski. Mora se jesti uglavnom suva hrana, spavati noću pod šatorskim krilom zimi kad je napolju veliki minus, čuvati se raznih zveri i kradljivaca, a danju ići kilometrima za stadom.

Kum Rajko sa delom svoga stada
Kasnije, onako sjagnjene i uhranjene vraćao ih svome domu i prodavao jagnjad za dobre pare, najviše nakupcima iz Dalmacije. Bilo je tu i jakog belog mrsa, sira i kajmaka, pa je i to unovčio. Kad sve to proda, onda je svraćao u sitničku kafanu i sve redom čašćavao dobrodušno i galantno „Nektar“ pivom, crnim žestokim pićem „Vlahovac“ ili ljutom prepečenicom. Bilo je, dakle, i one žestoke, a ne uobičajene meke. Konobar nije stizao da donese svakome u prepunoj kafani tek skinutu jagnjetinu sa ražnja. Znalo se da je tako oduvek bilo kada Rajko povrati ovce sa ispaše. Takav je bio moj stari kum Rajko. Pošto je zašao u staračke godine, već sledećeg proleća je taj posao preuzimao sin Vlade. Taj više nomadski način života, kao i stalne seobe sa ovcama, uticao je na to da kum Rajko oboli i umre i pored zdravog života, čistog, nezagađenog vazduha, pitke izvorske vode, svih lepota koje su ga okruživale i porodične sreće, dogodi se to, što nas sve čeka jednog dana.

Sad je Vlade godinama preuzeo tu obavezu, a onda je sa svojim porodicom iselio, kao i mnogi gastarbajteri toga kraja, u Švajcarsku. Tamo je ostao do penzije, pa se vratio na svoju dedovinu, jer ona nikad nije bila za prodaju. Pored stare kuće, on i moj kum Savo, naprave veliku kuću na sprat i bratski je podele. Jedna polovina kuće jednom, a druga drugom. Taman kada je mogao da uživa sa dobrom penzijom u švajcarskim francima, oboli od kancera pluća. Bio je državljanin i Švajcarske i išao tamo na lečenje. Sve je mislio da je to i sređena i bogata zemlja, da su tamo veći stručnjaci i bolja oprema bolnica, da će naći leka svojoj bolesti. Jedno vreme je tako i bilo. Malo se oporavio, a onda je kancer naglo uznapredovao i za kratko vreme je i umro. Sahrane ga, gde bi drugo, nego u njegovim Dujakovcima, a sinovi i žena mu se vrate u Švajcarsku. Obilaze redovno grob svoga oca, a o kući sad vode brigu moj kumašin Savo i kuma Mira.

Oblast u Republici Srpskoj ne nosi naziv po zmijama, već joj ime dolazi od turske reči "zimija", kako su se nazivali nemuslimanski podanici u Osmanskom carstvu. Narod je onda to uprostio i tako je ostalo Zmijanje. Veliko je nekad staro Zmijanje bilo, pre Kosova. Stariji Zmijanjci se, obično vole našaliti kako se u oskudna vremena, a kod nas su takva skoro uvek bila, sve skuplja i smanjuju se, ulazi u se, te se tako i Zmijanje smanjilo i još se smanjuje, pa jedni kažu da se „pravo Zmijanje” smanjilo samo za jedan mali deo na zapadnoj strani i malo veći na severnoj. Na zapadnoj se, vele, od reke Sane, posle puta kojim se ide za Banjicu i Sokolovo, u levom polukrugu stigne do pred Bronzani Majdan i onda, kad vam levo ostane Timar, Potkozarje i Kozara, idete desno sve putem do Vrbasa kod Banje Luke, pa uz Vrbas do pred Mrkonjić Grad, pa niz rečicu Banjicu siđete opet do Sane. Drugi kažu da je Zmijanje samo Manjača i pod njom sela: Stričići (u kom je rođen 1877. godine Petar Kočić), Stražice, Sitnica (Kavaz Čolak sa kosovske Sitnice tu osta. Zbog toga što je iz Sitnice sa Kosova, prozovu vrelo i naselje Sitnica), Lokvari, Dujakovići, Lusići, Sokolovo, Gornje i Donje Ratkovo, Dobrnja, Šljivno, Zelenci, Radmanići i Vilusi, to jest, čak i bez sela: Kmećani (u kojem je manastir Gomionica), Melina (odakle je David Štrbac), pa Gornji i Donji Pervan, Goleši Đure Damjanovića na jednoj i Čađavica i Dragoraj na drugoj strani.

Biće, ipak, da su gradovi Ključ, Mrkonjić Grad i Banja Luka koliko-toliko sigurni graničnici, a o severo-zapadnom rubu Zmijanja. To sa Zmijanjem je, čini se, isto kao sa Šumadijom; obe te oblasti nemaju jasne granice, pa ih oni što su na rubovima proširuju, kako ko, kad i koliko, a oni što su u sredini oblasti samo sebe vide kao Zmijanjce ili Šumadince.
Samo Zmijanje je naseljeno još davno i nikada nije bilo pod turskom vlašću. Osnovni pravac doseljavanja u tom periodu, za većinu porodica išao je iz severne Dalmacije preko Livna i Glamoča, sela oko izvora reke Sane i okoline Mrkonjić-Grada. Ovaj pravac doseljavanja, u osnovnim crtama, poklapa se sa antičkim, srednjovekovnim i savremenim putem Banja Luka–Split. Današnje stanovništvo sela sa Zmijanja vodi poreklo od stanovništva popisanog u defterima iz 1541-ve i onog iz oko 1563-će godine. Za poreklo stanovništva popisanog u defterima iz XVI veka može se prihvatiti mišljenje, po kome su turska osvajanja zatekla ovo stanovništvo na teritoriji Zmijanja. Na Zmijanju je Bog vazda bio prisutan. To je centralni deo Bosanske Krajine i zauzima još od polovine 16-og veka sav prostor izmeću krajiške reke Vrbas na istoku i Sane na zapadu, planine Kozare na severu i Mrkonjić Grada i Ključa na jugu. Topografsko ime Dujakovci, prvi put se spominje u turskim popisnim defterima 1541. godine. Od najstarijih vremena do danas Zmijanje je naseljeno Srbima pravoslavne vere. Ostalo je zapisano i da je padom Ključa 1463-će palo bosansko kraljevstvo, ali ne i Zmijanje. Ovu vrletnu oblast pritisnuće turska sila i ordija tek 65 godina padom Jajačke banovine (1528), odnosno 47 godina posle pada Hercegovine.

Zmijanjskom nahijom su upravljali domaći ljudi, knezovi i primićuri. Autonomija se nadalje ogledala u nepostojanju timarskog sistema, u slobodi koju nije imala raja u drugim delovima osvojene zemlje, pa pravo na svoju veru i domaće sveštenstvo. Zmijanjci su bili isključeni iz postojećeg poreskog sistema i ta autonomija je istrajno branjena pri čemu valja imati u vidu i povlastice koje su proisticale iz martološke službe Zmijanjaca, što je znatno doprinosilo sveukupnoj autonomiji nahije.

Na putu po obodu Zmijanja s južne strane prema istočnoj, bila je, a i sad je malo ima na steni iznad reke Sane kula motrilja sa imenom Prizren. Po legendi o vremenu pada Bosne čulo se šezdesetih godina prošlog veka, Stefanova udovica Jelena Tomašević, inače kćer Lazara Brankovića i Jelene Paleolog, krenula je iz tog zmijanjskog Prizrena, pa preko Sane i Ribnika otišla daleko od Zmijanja i kroz šume ispod Klekovače stigla čak do blizu današnjeg Drvara gde se u jednu sličnu kulu sklonila od Turaka, „ako bi je počem gonili”.

Prvi je knez Ratko iz polovine 16-og veka sa sedištem u Donjem Ratkovu, kod Sredenika, po kome je i Ratkovo dobilo svoje ime. Kraj ima bogatu epsku tradiciju i svoga junaka od Zmijanja Ratka koji je opevan u narodnoj pesmi ovoga kraja. Pomimanje Zmijanja je neodvojivo od Kočićeve pojave u našoj književnosti. Budući da Manjačka visoravan istorijski nije dovoljno istražena, nema sistematski napisane građe za širi prostor, pa ni za Dujakovce. Zna se da je Zmijanje u srednjem veku bilo u sastavu stare bosanske župe Zemljanik, koja se prvi put pominje u Prijezdinoj povelji 1287-me, sa selima u čijem se sastavu pominju i Dujakovci, ne tako daleko od Sane.

Izvor Sane
Po usmenom predanju koja su naglašena u ovom selu, zbog specifičnosti istorijske prošlosti, ušuškan prostor planinskog masiva oko Dujakovaca, u otomansko vreme, bio je siguran prostor gde su mnogi Srbi tražili spasa od turskog zuluma. Ovo mesto ima svoj kontinuitet trajanja više vekova. Dujakovčani su preživljavali razne ratove, stradanja i nedaće, a isto tako i dva svetska rata. Borilačka prošlost Zmijanjaca snažila je njihovu oslobodilačku ideju, a saznanje o čuvanju svoje autonomije u odbrani verske i nacionalne individualnosti tokom vekova pod tuđinskom vladavinom učinilo ih je nešto drugačijim u odnosu na susedne krajeve i ljude. Ovaj narod Zmijanja i Dujakovaca čuvao je svoju veru, običaje, način života protkan raznim folklornim običajima na crkvenim zborovima (čuven je „Kočićev zbor“ za Veliku Gospojinu, krsnim slavama, božićnim običajima, kroz ženidbu, udaju, nadimke i razna druga druženja i veselja.

Pošto joj je mlađi sin Vlade umro, a stariji Savo se sa porodicom preselio u Banja Luku, nije više mogla da živi i opstane sama u svojim Dujakovcima, baka Boja se sad nalazi u staračkom domu.


Tu je bliže svome sinu i svojoj predobroj snahi Miri. Ma, dobri su obadvoje, kao da ih je sam Bog spojio. Oni je obilaze često. U domu je postala miljenica svih onih koji u njemu rade. I negovateljica, i medicinskih sestara, i doktora. Svi je paze i ugađaju joj u svemu. Mada ona ni nema nekih posebnih želja ni prohteva. A oni se svi pripremaju da joj za stoti rođendan prirede iznenađenje. Da pred nju na sto stave veliku tortu sa brojem 100 na njoj i nekoliko upaljenih svećica koje će ona duvanjem ugasiti u znak toga da će ih dočekati još. Hoće da joj kupe i neki simboličan poklon. Ona sama je svima u domu govorila da joj se još živi, bar do 111-te, a Onaj tamo gore, neka na nju zaboravi bar do tada. Uvek se ima vremena. Reč smrt ne voli ni da čuje. Nju niko nije izbegao. Ni oni poznati, ni političari, ni bogataši, a ni sami lekari. Da mogu, bar bi sebi pomogli i produžili svoj život u ovozemaljskom svetu.

Već smo rekli na početku ovog zapisa o njoj da je uvek vedroga duha i nasmejana. Svakog je nasmejala nekom zgodom iz svog bogatog života, svakom daje savet šta i kako valja da čini. Da bude srećan i zadovoljan i onim malim što ima, da ne hrli velikom bogatstvu. Kome su potrebne one kućerine sa najskupljim nameštajem i ostalom opremom u njoj? Sreća u malom čini čoveka čovekom. I tako. Svi joj sa pažnjom slušali njene savete i pokušavali da ih ostvare. Ali, želja za što boljim i bogatijim životom je prisutna kod svih. Nažalost, mnogi, mnogi, u tome preteruju. A šta će im to sve? Neće jednoga dana sve poneti sa sobom u grob. Dobro, ostaće deci, pomoći će im u životu, naročito onih koji započinju sa zasnivanjem svoje porodice.

Eto, imala je tu sreću da je nadživela i mnoge vladare, a i države kojima su vladali, i kod nas i u svetu, mnoge poznate svetske ličnosti. Pa, i sad već bivša engleska kraljica došla je blizu njenim godinama, a poznata srpska glumica Branka Veselinović je ovih dana proslavila svoj 104-ti rođendan.

Svi je pitaju da im kaže savet za tako dug život. I osoblje kojim je svakodnevno okružena, a i mnogi koji dođu u posetu svojima u domu. I ona im bez ikakvog okolišanja svima odgovara: da se u svakoj kući jednako ispomažu i muž i žena, ali da se ipak zna ko je glava a ko šija, jer, koliko žena poštuje svog muža, on će joj uzvratiti još većom merom, da se vole i budu jedno drugome verni, da budu pošteni, da pomažu svakom, pogotovo u nekoj nevolji njihovoj, da se ne mešaju u tuđe stvari, da ne „popuju“ snahi svojoj ili zetu jer će im se tako samo zameriti za sva vremena…

I tim dobrim i korisnim savetima baba Bojinim, završićemo ovaj zapis ili priču o baba Boji i njenom životu. Na kraju, poželimo joj da joj se ostvari želja i da dočeka „bar“ onu 111-tu kojoj se nada.

---

U pisanju ove priče sam se služio sledećim izvorima:
dr Dragica R. Gatarić, NASELJA ZMIJANJA – ANTROPOGEOGRAFSKA PROUČAVANJA – BEOGRAD, 2018.; Duško M. Petrović: DRUŠTVO „SVETI SAVA“, BRATSTVO XXI, Beograd, 2017.; portalom www.poreklo.rs (Ova adresa e-pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript u vašem brauzeru da biste je videli. ) i jedna fotografija, kao i o ojkanju su iz Vikipedije.

Vojislav Ananić

 

Kopiraj link