DONjI ŽIROVAC NA BANIJI: Nekada selo vrednih domaćina, a danas, 30 godina posle "Oluje" u njemu živi 19 Srba

O Petrovdanu se, ove godine, u Donjem Žirovcu kod Dvora na Uni okupilo više od 500 duša. Odavno sabor nije bio tako brojan. I mlado i staro sabralo se oko Crkve posvećene svetim Petru i Pavlu da obeleže hramovnu i seosku slavu. Došli su Žirovčani iz Beograda, Novog Sada, Pančeva, iz mnogih zemalja sveta. Bilo je pesme i razgovora, nanovo su se delile uspomene i radost ponovnih susreta...

Ali, to je trajalo samo jedan dan, onaj kada se Žirovčani odasvud, barem za taj praznik vrate zemlji svojih pradedova, dedova i očeva, da se zajedno okupe oko svoje svetinje. Taj dan i to saborovanje bili su samo obris nekada mnogoljudnog i bogatog sela vrednih voćara i stočara, nadaleko poznatog po vrsnim plodovima rodne zemlje i voćnjacima što su davali vrhunsku šljivu i od nje još bolju rakiju koja je bila na ceni u celoj Krajini. Koji dan kasnije selo je bilo gotovo pusto, onakvo kakvo je već tri decenije posle "Oluje", genocidne akcije hrvatske vojske i policije. U Donjem Žirovcu danas živi 19 Srba, među njima četvoro dece - troje malenih i jedan školarac... Da neljude nadživi zlo koje učine, vidljivo je na celoj pustoj Baniji, pa i ovde u Žirovcu Donjem...

U svoj dom, okružen stablima jabuka, čije su se grane od roda do zemlje savile i čokotima otežalim od grozdova koji još nisu počeli da rude, prima nas - Milorad Mišo Cvijetić (71). Svome ognjištu iz Kraljeva se vraća četiri-pet puta godišnje...

- Sve me vezuje za ovo mesto... Ne mogu da zaboravim sve ono naše dobro što je "Oluja" odnela - kaže Milorad za "Novosti". - Dolaze povremeno i drugi, leti obično, valjda iz istih razloga kao i ja...

HRAM PODIGNUT 1830. GODINE

Na zaravni, sa donje strane puta, od 1830. godine svemu što se u Donjem Žirovcu događa svedok je i Crkva svetih Petra i Pavla. Sa jednom stoletnom lipom, pamti radost i tugu svog naroda gotovo 200 godina. Ispred njene porte i spomenik palim borcima iz Drugog rata, sa krstom na vrhu.

- Ovaj hram je u Drugom svetskom ratu zapaljen i bombardovan. Obnovljen je posle rata, ali je, vreme je bilo takvo, bio prilično zapušten. Sada je obnovljen i freskoslikan - kaže nam Milorad Cvijetić.

Otegla se tišina. Teška. Dugi minuti ćutanja. A, misli? Misli i Miloradove i naše sigurno su iste. Tamo su negde u avgustu 1995. Da, jesu, iste su. Znamo jer naš domaćin posle nekoliko minuta zajedničke ćutnje prvi progovori i reče nam da je posle "Oluje" obnovljeno malo od mnogobrojnih porušenih i zapaljenih kuća, da se vrlo malo izbeglih vratilo i da gotovo niko nije i ne želi da proda svoja imanja.

- Ali, gde da se vrate za stalno - pita Milorad i sebe i nas. - Nekad je u našoj školi imalo i po 400 đaka iz Donjeg Žirovca i ovdašnjih zaselaka, a sada ovo jedno naše đače nastavu pohađa u Dvoru. Još stoje četiri kućice iz tog vremena sagrađene za učitelje i nastavnike, samo ih sada "okiva" šiblje... Bila je i ambulanta u kojoj je medicinska sestra bila svaki dan, a lekar je dolazio tri puta sedmično. Sada se kod doktora opšte prakse ide takođe u Dvor, a na specijalistički pregled u 70 kilometara udaljen Sisak. Imali smo poštu, mesni ured, tri prodavnice i kafanu, a sada ništa... Autobus na relaciji Zagreb - Sisak - Dvor, prolazio je svaka dva sata, a evo već pet godina ga uopšte nema.

Dok govori, sve vreme je naš sagovornik na ivici suza, koje kao da su se ledile ukraj očiju. Ne klize niz obraze, ali rone. Da ima kakav aparat da ih prati našao bi ih nagomilane oko srca...

- Znate, mi ovde sada mirno živimo. Nemamo mi nikakvih problema. Često se okupljamo u Dvoru, ali tako da se najčešće zna u koju kafanu idu Srbi, a u koju Hrvati... Tako je, govorim vam istinu... Šta možemo? Mene najviše boli što vidim da Donji Žirovac nema budućnosti... Za desetak godina, kad i ova dečica odu na dalje školovanje, ovde neće biti nikog. Nema perspektive. Nema... - zvone Miloradova tuga i neprolazna muka na dušu okačena.

A, kako i ne bi? Uz sve što ga pritiska zbog progona svog naroda, na srcu ovog čoveka su duboko urezani i ožiljci od dva progona iz svoje kuće za četiri godine građanskog rata u Hrvatskoj.

- Posle školovanja i odslužene vojske, 1976. sam se zaposlio u Radio-industriji Zagreb (RIZ) u njenom delu namenske proizvodnje - priča nam. - Od vojske sam dobio stan u Zagrebu od 45 kvadrata. Iz njega sam, u farmerkama i patikama, sa suprugom isteran 11. jula 1991. Krenuo sam autom, i on mi je bio još ostao, za Žirovac, ali mi u Petrinji nisu dozvolili da nastavim dalje. Ipak, preko Čavića brda i Šamarica, došao sam ocu i majci. Bili smo tu nas četvoro do 5. avgusta, ali ja tog dana nisam bio u kući... Nisam znao gde su njih troje. Osmog avgusta uspeo sam da dođem do Bosanskog Novog, sada Novog Grada, ali o njima i dalje nisam znao ništa. Tražio sam ih u onom jadu gde god sam mogao... Tek dva dana kasnije našao sam ih u koloni kod Prnjavora, prepoznao sam auto...

Put im je dalje bio jedini koji su imali, za mnoge tada zauvek u jednom pravcu... Četvoro Cvijetića vodio je preko Rače, pa u Užice, Bajinu Baštu i Perućac, Beograd, odatle u Kragujevac... Sve to za samo nekoliko meseci. Zaposlio se i ponovo se kućio u Srbiji.

UN JOŠ NA KROVU DOMA

Seoski dom u Donjem Žirovcu izgrađen je početkom osamdesetih minulog veka. Danas nije u funkciji... Na krovu još vidljiva slova "UN" (Ujedinjene nacije), sećaju na vreme građanskog rata 1991-1995. koje bi svi da zaborave, a niko ne može.

- Otac i majka, vratili su se u Žirovac 1999. godine. U kući su našli samo kadu i ništa više... Sve je bilo uništeno, opljačkano... Renovirali su naše ognjište godinama, malo-pomalo... Sad imamo gde da dođemo. Dok sam živ dolaziću. Tako je to... Može li čovek zaboraviti gde je ponikao? Može li, a da potomcima ne priča o svom zavičaju? Da ih njemu ne dovodi bar jednom godišnje. Zato ljudi ovde imanja ne prodaju. Vreme je čudo, a život i sreća i tuga... Ko zna šta nam donosi već sledeća noć i šta zora rađa?

J. Matijević; Večernje Novosti

Foto: D. Milovanović