Savo Štrbac: Briga o nestalima

BEOGRAD - Nekoliko dana uoči posete srpskog šefa diplomatije Ivice Dačića Zagrebu, šefica hrvatske diplomatije Vesna Pusić najavila je da će dva suseda konačno rešiti pitanje nestalih. Ne znam koliko će jučerašnji Dačićevi razgovori tome biti od pomoći, ali Pusićeva je tada konstatovala da „ima, zapravo, relativno malo, oko 200 nestalih sa srpske strane. Svi nestali su ’naši’ nestali, s tim što su neki etnički Hrvati iz Hrvatske, a neki etnički Srbi iz Hrvatske. Oni su isto naša odgovornost i naš je interes da se njihova sudbina rasvetli.”

Polemiku o nestalima podstakla je izjava srpskog premijera Aleksandra Vučića, posle sastanka sa novoizabranom hrvatskom predsednicom Kolindom Grabar Kitarović na dan njene inauguracije, da na spiskovima nestalih ima više Srba nego Hrvata. Nekoliko dana kasnije oglasili su se i predsednici vladinih komisija za nestale osobe Hrvatske i Srbije.

Predsednik hrvatske komisije Ivan Grujić tvrdi da je „u ovom trenutku evidentirano 1.600 nestalih osoba državljana i građana Republike Hrvatske. Od toga 930 osoba je pretežno hrvatske nacionalnosti, a 670 srpske nacionalnosti”, dodavši da se na taj popis, može dodati i 200 osoba sa „srbijanskim” državljanstvom koje su nestale na „našem teritoriju”.

Predsednik srpske komisije Veljko Odalović odgovara: „Zaboravljaju da smo im mi 18. decembra 2013. dali spisak sa imenima 742 Srbina, čiji su nestanak u Hrvatskoj njihove porodice prijavile nama, Crvenom krstu Srbije ili nekom od udruženja, a nisu bili u evidenciji MKCK. Takođe, među pomenutim osobama čija se sudbina zna – 404 lica, najviše je Srba, tako da se broj nestalih građana srpske nacionalnosti na teritoriji Hrvatske penje na 1.868 osoba.”

Do sada su se Srbija i Hrvatska sporile oko broja nestalih, što je došlo do izražaja i pred Međunarodnim sudom pravde po uzajamnim tužbama za genocid. A od inauguracije nove predsednice Hrvatske imamo i novi državni nesporazum o nadležnosti (brizi) nad nestalim Srbima. Čija su briga nestali Srbi na području Hrvatske i bivše RSK?

Po Sporazumu o saradnji i traženju nestalih lica, kojeg su u Dejtonu 17. novembra 1995. potpisali savezni ministar za inostrane poslove SRJ Milan Milutinović i ministar vanjskih poslova RH Mate Granić, te Protokola o saradnji komisija dve vlade, potpisanog 17. aprila 1996. u Zagrebu, brigu o nestalim i zarobljenim Srbima iz bivše RSK preuzela je Komisija SRJ, odnosno, kasnije Komisija Vlade Srbije za nestala lica.

Koliko je meni poznato, pomenuti sporazum i protokol niko nije ni menjao ni stavio van snage, pa izjave hrvatskih zvaničnika da se „nadležnost za traženje nestalih osoba određuje prema državljanstvu/građanstvu nestale osobe”, te da je „proces traženja hrvatskih građana srpske nacionalnosti, nestalih od 1991. do 1995, u nadležnosti Republike Hrvatske,” ne samo da nisu tačne nego su i paradoksalne i cinične.

Potpuno zbunjujuće deluje i broj od „200 srbijanskih potraživanja” koji se može dodati popisu nestalih. Čemu ga god dodali, menja Grujićevu statistiku i uveliko odstupa od Odalovićeve izjave. Međutim, taj broj potvrđuje činjenicu na koju odavno ukazujemo: u Hrvatskoj se devedesetih prošlog veka vodio građanski rat u kojem su ginuli pretežno domicilni Srbi.

Hrvatski zvaničnici, namerno ili nenamerno, izjednačuju nadležnost za traženje nestalih i pravljenje spiskova nestalih. Naime, na prostoru bivše SFRJ nadležnost za traženje nestalih u ratovima devedesetih vodi se prvenstveno po vojnoj i nacionalnoj pripadnosti, što je i logično i životno u građanskim ratovima kakvi su bili „ovi naši”. To dokazuju i vladine komisije i udruženja porodica nestalih koje imaju sve strane koje su bile u sukobu. Pravljenje spiskova nestalih za određeno područje, odnosno, današnje države, čisto je tehničko pitanje.

Informaciono-dokumentacioni centar ,,Veritas”