Manastir Rođenja Jovana Preteče u Jasenovcu: Gradi se svetinja praštanja

Jasenovac, malo mesto sa velikim, teškim bremenom istorije. Iako na levoj obali Save postoji vekovima, više od sedam decenija, asocijacija na ovo naselje je jedna - ozloglašeni ustaški logor. Mesto nečuvenih zločina i smrti, najveće stratište Srba, Jevreja i Roma u Drugom svetskom ratu.

Teška sudbina Jasenovac i okolinu nije zaobišla ni u građanskom ratu devedesetih. Prošle su 22 godine, ali tragovi još vidljivi... Mnogo kuća opustelo, porušeno, zaraslo u korov. Na mnogobrojnim vidljivi tragovi gelera, na nekim naizmenično pisani i precrtavani latinično slovo "u" i krst sa četiri "s"... A, u mestu kao da nema žive duše...

Gotovo sablasnu tišinu, minule subote u Jasenovcu, samo povremeno su prekidali glasovi između glavne ulice i Save. Vredno, brzo i spretno, četvorica momaka, Predrag Cupać, Nikola Ubiparip, Branko Pejaković i Aleksandar Bjelobrk, krčila su imanje manastira Jasenovac.

- Došli smo jutros iz Banjaluke - kaže za "Večernje Novosti" Cupać, dok se žustro "bori" sa nabujalim korovom. - Od marta prošle godine, dvadeset treći put smo ovde. Dolazimo subotom da pomažemo u krčenju imanja i drugim poslovima. Nekim od ovih momaka, kada su prvi put kretali ka Jasenovcu, nije bilo svejedno... A kad dođu odmah se late posla, da od srca pomognemo koliko možemo da se uredi svetinja u ovom mestu naših mučenika, u najvećem srpskom podzemnom gradu.

Prekoputa imanja - manastirska porta. U njoj nas dočekuju vladika pakračko-slavonski Jovan i igumanija, mati Serafima.

- Uzimajući u obzir veliki značaj i svetinju koju za srpski narod predstavlja Jasenovac, episkop Sava je, 2000. godine, kompleks parohijske crkve Rođenja Svetog Jovana Krstitelja proglasio manastirom - priča nam vladika Jovan. - Tri godine kasnije, započeta je obnova parohijske kuće, sada manastirskog konaka, i uređenje pomoćnih zgrada. Manastir je naročito oživeo kada su marta prošle godine došle tri monahinje sa Beške na Skadarskom jezeru, a sada je tu i jedna iskušenica. Želja nam je da manastir sa nekoliko vrlo važnih zgrada koje smo otkupili, jednog dana bude memorijalni centar u spomen svih mučenika jasenovačkih.

Jedine zgrade iz vremena jasenovačkog logoraDug je put, kaže episkop, do ostvarenja namere. Za sve je, kako veli, potrebno mnogo strpljenja i "punoća vremena":

- Za potrebe monahinja, najpre smo uredili kuću, a planiramo i da dozidamo kapelicu posvećenu Jasenovačkim mučenicima, koje obeležavamo 23. septembra. Sve moramo urediti da ima mira za monahinje, a i prostora za narod kad nam dolazi.

Dok koračamo prema desetak metara udaljenoj oronuloj zgradi, vladika nam otkriva potresnu priču:

Reporter "Večernjih Novosti" u kući u kojoj su bile ustaška apoteka i bolnica- Bila je to srpska škola, izgrađena krajem 19. veka, a radila je sve do 1941. Ako bog da, biće tu biblioteka i istraživački centar. Kada smo porušili tavanicu pronašli smo dva sanduka. U njima su bili, to znamo po datumima, poslednji pismeni radovi srpske dece koja su školu pohađala... Našli smo poslednje zadatke ispisane njihovim ručicama... Gotovo svi su, nedužni, nejaki, stradali kilometar dalje u zloglasnom logoru...

U tišini, dugo stojimo ispred škole. Reči - nema! Samo srce tuče, a oči nemirno lete da spreče suze. Polako krećemo. Stotinak metara dalje, sa desne strane puta prema Spomen-parku "Jasenovac", prepoznatljivom po Kamenom cvetu, ulazimo u dvorište. Baka Ljubica Klincov (88) sa vladikom vodi nas do dve stare kuće od cigle.

Ljubica Klincov- Ovo su jedina dva objekta koja su preživela rušenje logora i vreme kada su neljudi hteli da zatru tragove svojih zlodela - priča episkop Jovan. - Tu su bile ustaška apoteka i bolnica u kojoj su prinudno radili lekari, uglavnom Jevreji i nekoliko Srba. Iz tog vremena je i Davidova zvezda na zidu i drveni ormarić u kom su bili medicinski instrumenti. Ove zgrade smo, takođe, otkupili, jer su nam vrlo važne i u budućem memorijalnom centru imaće važno mesto.

- Moj muž Gojko nije dozvolio da ih ruše, niti da brišu Davidovu zvezdu - dodaje baka Ljubica. - Stari su to objekti, ali svedoče. Stara sam, sve manje pokretna i odlučila sam da ih ustupim našoj Srpskoj crkvi, a da monahinje sad brinu o meni. Tako je najbolje.

Sve što se poslednjih godina radi u manastiru Jasenovac kao da je ostvarenje zaveštanja vladike Nikolaja, stradalnika iz logora Dahau. On je saznavši za monstruozna stradanja naroda u jasenovačkom paklu zapisao: "Želeo bih da se u Jasenovcu, ili bilo gde u Srbiji, podigne Hram praštanja, u spomen svih na pravdi Boga pobijenih žrtava, i spomen oproštaja krvnicima za zločine koje počiniše."

SUDBINA CRKVE

Vladika Jovan (treći sleva) sa mladićima iz Banjaluke koji pomažu u obnoviCrkva Rođenja Jovana Preteče u Jasenovcu, sagrađena je 1775. godine i uvek je prolazila sudbinu naroda - priča vladika Jovan. - Porušena je 1941. tako što su ustaše prve logoraše naterali da je, ciglu po ciglu razgrađuju. Posle mnogo godina čekanja, 1973, dobijena je dozvola za podizanje novog hrama koji je osveštan devet godina kasnije. Tokom poslednjeg rata ponovo je oštećena, a maja 1995. u operaciji "Bljesak", oskrnavljena.

MIR U SRCU

Došle smo u Jasenovac po blagoslovu i poslušanju - kaže igumanija Serafima. - Sada smo u velikoj svetinji i u srcu osećamo mir. Imamo mnogo posla, ali trudimo se i želimo da se sve lepo uredi i podigne. Najradosnije smo kad nam dođe naš narod. Ovde u Jasenovcu ima tek dvadesetak Srba, ali svraća nam i mnogo namernika. Svakog dana svrati poneko.

 

Kopiraj link