Zdravko Jokić: Druže moj

Znam, druže moj, voliš svoj zavičaj
Veliš, u Vojvodini si rođen
I živiš sa Vojvodinom, srećan si ti
Voliš ono što imaš
Možeš da ga zagrliš
Da ga prigrliš
Možeš da plodiš zemlju
Potomcima da je proslijediš
Groblja predaka da pohodiš
Praznikom, za Zadušnice
Svakom prilikom
Znam, druže moj, voliš svoj zavičaj
Veliš, u Šumadiji si rođen
I živiš sa Šumadijom
Roditelji te trpezom punom dočekuju
Djeca se po dvorištu igraju
Beru šljive i kajsije
Ti osvježavaž slike u oku
Svakom prilikom
Znam, voliš svoj zavičaj
Srećan si, druže moj, zajedno ste
Zavičaj ti ljubav uzvraća
Znaš, i ja volim svoj Zavičaj
Kažu, da tek kada imaš pa izgubiš
Znaš koliko voliš
Ne znam, druže moj
Da li da tugujem za njivom
Za kućom i ognjištem
Ili za kamenom tvrdim Ličkim
Da tugujem za ljudovanjem
Svakodnevnim, uz rad
Ili na prelima i komišanjima
Tugovali bismo, nemamo vremena
Ponovo treba stvarati
Volio bih, druže moj
Da nisi na ovakav način
Saznao gdje nas je i koliko sve bilo
Da nisi vidio suze prognanih
Pomiješane sa ponosom
Da nisi spoznao ljubav
Koju nosimo prema tebi
Koju donijesmo prema Matici
Nemoj, druže moj, da nam zamjeraš
Što smo morali da radimo
Da se snalazimo
Što smo morali da uspijemo
Ti, druže moj, znaš koliko nas je došlo
Ne znaš šta nam je tamo ostalo
Domaćini smo mi bili, veliki
Ljudi, vjeruj mi, bar toliki
Takvi ti mi, kod tebe dođosmo
Zavičaj nam ostade
Fizički i privremeno
Slike pamtimo i sa sobom nosimo
I običaje
Nemoj nam, druže moj, zamjeriti
Ojkaču Ličku kada čuješ
Pjevam je zbog sina i unuka
I oni će svojima
Ako je ne sačuvaju
Ko će pjevati kada nas Zavičaj
Ponovo primi
A hoće, biće to
Istorija je živa i varljiva
I oprosti mi, druže moj
Što moj Zavičaj
Velikim slovom napisah
Ljubav je to, neraskidiva