Vojislav Ananić: Stara kruška

Ispred moje rodne kuće i danas se nalazi ogromno stablo kruške karamanke. Ne znamo ni ko ga je posadio baš tu, a ni kada. Verovatno je bio onaj prvi vlasnik parcele na kojoj je sazidao kuću. A selo je nastalo pre osam decenija, pa pretpostavljamo da je toliko stara i ta naša kruška. I pomolozi kažu da su kruške dugovečne, da mogu da žive i dvesta godina.

Pravo je čudo da je ona ipak još živa i da redovno rađa. Jer, nalazi se na ulici, gde svak‛ živi prolazi i kad je u cvatu ili u rodu, malo ko može da odoli a da ne otkine neku grančicu sa cvetom ili još nedozreo plod. A tek kad sazri! U tome su naročito deca bila revnosna i pentrala bi se do samog vrha stabla, obično kada u kući nije bilo nikoga. A kad bi neko naišao, dečaci bi se najpre pritajili, a ako bi ipak bili otkriveni, neki su brže-bolje skakali dole i bežali, a oni koji to nisu uspeli, gađali su prolaznika ili vlasnika odozgo tako snažno, da je ovaj morao da pobegne. Kruške su i tvrde i teške pa koga pogode, teško njemu.

Ta kruška je od onih starih sorti koje nisu zahtevale posebnu negu. Koliko znam, otac je nije nikada prskao, i tako, uprkos zubu vremena i stalnom zakidanju prolaznika, ona je na našu radost još i danas na istom mestu i bogato nas nagrađuje svojim slatkim aromatičnim plodovima svakog leta. Od tih plodova majka je pravila divan pekmez ili kompot, a otac je za kućne potrebe uvek ispekao i nešto rakije.

Ispod te naše kruške otac je napravio poveću klupu. Okupljale su se tu komšije, žene najviše, a nedeljom bi baš tu muškarci igrali karte. Oni stariji tronfe, a mlađi tablić. U hladu ispod kruške koja ima vrlo razgranatu krošnju, uživali su i odmarali se mnogi, naročito leti, kad pristignu žege i omorine. A uveče, do duboko u noć, na klupi se skupljala mladež, pevala i ašikovala. Rađale su se tu i prve simpatije, padali prvi poljupci, a bilo je i ljubavnih jada i tugovanja.

Kruška je mnoge već nadživela i još uvek stoji stameno i podseća mnoge na prošle dane, kada su bili i mladi i zdravi i zaljubljeni.