Tatjana Sikima: Svemirci

Pre mnogo mnogo godina u Beogradu živeli smo u kolektivnom smeštaju, mi izabrani na ruletu sudbine metodom slučajnog uzorka koji nismo imali ništa da ponudimo svetu osim silne želje da preživimo i nadživimo sopstvenu sudbinu.

U zelenilu zvezdarske šume, tik do nas, živeo je Milić od Mačve.

Njegova je kuća bila kao začaran dvorac iz neke sulude bajke u kojoj smo obreli. Kroz veliki prozor na prvom spratu viđali smo ga kako slika. U dvorištu, po nekom njegovom unutrašnjem rasporedu duše, stajale su, tako je nama izgledalo, nemarno razbacane skulpture, drva i toliko, toliko vedrog zelenila.

Milić od Mačve je imao Ranka, ako se Ranko tako i zvao, a Ranko nije imao dva ili tri prsta na ruci i bio je odnekud iz naših krajeva, gde god to bilo. Ranko je zimi i leti i ujutro i povazdan u dvorištu cepao i, što bi rekla moja baba, đeljao neka drva.

Jednom u toku dana dolazio je kod nas u kolektivni smeštaj po ručak. Zarastao u nekakvu kosu i bradu, neodređenih godina, nikad ni sa kim nije progovorio ni reč.

Tu, u smeštaju, živela je devojka odnekud iz Zapadne Slavonije. Ne mogu potvrditi, ali pričalo se da je malo, kako bi narod rekao, skrenula s puta posle neke od stotine sličnih ratnih tragedija.

Da li je baš bilo tako, ne bih znala reći.
Zovimo je, recimo, Sanja.

Skupljali smo se uveče u tom holu nekadašnjeg lepog dečjeg odmarališta, sada naše kuće, mi prerano odrasla deca.

Čavrljali. Pevali uz gitaru. Zaljubljivali se i odljubljivali. Uprkos svemu smejali.

Sanja je stalno pričala jednu te istu priču - kako je na nekoj njenoj izgubljenoj njivi svemirski aerodrom, kako će čim se vrati kući sesti u prvu raketu i rešiti sve probleme u ovozemaljskom životu. I naposle, kako Milić od Mačve crta njen portret koji su svemirci naručili da im donese.

Kako da ne, baš on.
I kojoj bi se kući i vratila?

Sanja je tako iz dana u dan pričala, mi se pomalo smejali i gurkali laktovima, a šta smo znali i imali osim utehe da smo, nakon svega što smo prošli, zdravu pamet sačuvali.
Ranko je dolazio svaki dan, ćutke.
Evo sve mislim, možda se i nije zvao Ranko.
Ko bi to sad i mogao znati.

Onako bez tih prstiju i zarastao u masnu kosu i bradu, sa stotinu džempera na sebi, izgledalo je kao da je ceo svoj svet i još par tuđih nosio na plećima.

Sanja je jednog dana negde otišla, da li je to bilo lečenje ili traganje za smislom tog besmisla, ne bih znala reći.
Ili je ipak bila ta jedina koja se vratila kući?

Nismo imali telefone, adrese, nismo imali ništa i ljude smo ispraćali svaki dan nekuda.

Ko bi se nepovratom ogrnuo, izgledao nam je kao pobednik.

Često smo posle znali, dodajući, sad već znam, njenoj bolesti i našoj neverici posprdan ton, pominjati Milića od Mačve i taj portret. Pa bi se, klinački, nadovezali na njenu muku - te naslikao joj je treće oko, te ovo, te ono.

A on je, tamo u kući, i dalje slikao, svaki dan, kraj velikog sunčanog prozora.
I onda, jednom, sretnem Ćutljivog Ranka u hodniku smeštaja.

- Dobar dan, da li znaš Sanju? - prepade me glas koji je izašao ispod gomile uzaludnih godina.
- Znam, rekoh šokirano.
- Prenesi joj molim te da je Milić poručio da joj je gotov onaj njen portret i da dođe po njega.

I odjednom, Sanjino ludilo i odlazak su dobili smisao.
Rekla sam mu da Sanja više nije tu. Okrenuo se i otišao, sa pogledom koji je slutio smaku sveta.
Nikad se više nije pojavio da uzme ručak.
I nikad ga više nisam videla.

Milića od Mačve sam još neko vreme viđala iza velikog sunčanog prozora, misleći da li zna rešenje svemirske zagonetke.
Odavno je pokojni.
Ne znam šta je bilo sa Rankom i Sanjom.
Mislim, ako mene pitate, da je Ranko skupa sa portretom stigao na zadnje lansiranje u 9,45 i da se sad oboje negde smeju našim običnim životima.

I da svemirci postoje.
I da samo čekamo svoj red za poletanje.
Jer, kad pišeš, svemu možeš dati najbolji kraj.

---