Pravo ime joj je bilo Kristina, ali su je još u detinjstvu svi zvali Tina i tako je ostalo do današnjih dana. Bila je jedinica u bogatoj kući roditelja, lekara. Zbog toga je kao dete bila razmažena i svaka joj je želja ispunjavana. Rođena je negde uoči samog početka rata, 1940. godine. I odrastala je tako da se u gradu najlepše oblačila, a znalo se i s kim se mogla družiti, i gde je sve mogla izlaziti. Stasala je u pravu lepoticu, a bujna i kovrdžava kosa joj se samo vijorila pri već uvežbanom, gracioznom hodu. Završila je fakultet, postala farmaceut, ali, život je hteo da tako bude, da nikada nije morala da radi. Čisto ga je završila samo da bi imala neko zvanje, da joj ime ne zaostaje iza svojih poznatih roditelja. A i da se bolje udomi, smatrali su joj i majka i otac. I bilo je tako.
Kad je imala negde oko dvadeset pet godina, kao prosac se kod njenih roditelja pojavio Radovan, lekar. Tina je sve dotle mogla da bira među gradskim momcima, jer je bila i lepa, i obrazovana, i bogata. Nekako se ni ona, a ni njeni roditelji nisu puno nećkali. Istina, bio je stariji od nje dvanaestak godina, ali šta mari. Na to nisu ni obraćali pažnju. I Radovan je kao čovek bio naočit. Bio je visok i stasit kao bor, ali su mu se zalisci sa obe strane već počeli šarati srebrnastom bojom. U to vreme su mnogi odlazili na rad u inostranstvo. Pričalo se da se tamo više zarađuje, a i u struci se moglo brže napredovati. I tako se Tina i Radovan zatekoše u Nemačkoj, i to u dalekom Hamburgu. Ono, nisu ni morali da idu odavde, jer su bar oni imali dovoljno novca za lagodan život. Ali, neki izazov ih je vukao tamo. Radovan je odmah dobio posao, a nešto kasnije, pošto je dobro govorio nemački jezik, i specijalizirao iz oblasti neurologije. Tini nije dozvoljavao da radi i tako je ona dane provodila često u dosadi, čekajući muža da se vrati s posla. Dece nisu imali, a Radovan se sav posvetio svome poslu i uskoro postao jedan od cenjenih neurologa i u samoj Nemačkoj. Tina je svakodnevno šetala po velikom Hamburgu, kupujući kojekakve sitnice. Uglavnom, najviše je čitala. Eto, u Švabiji su već punih osamnaest godina.
Svake godine su za vreme godišnjeg odmora, zajedno odlazili u rodni grad. Staru porodičnu kuću koju je Radovan nasledio od svojih roditelja, u potpunosti su renovirali. Tamo negde već pri kraju prostranog i lepo uređenog dvorišta, gde se izlazilo na drugu ulicu, sagradili su još jednu manju kuću u kojoj se boravilo obično samo leti. U međuvremenu su nekako jedno za drugim umrli i Tinini roditelji, pa su im kuću prodali, jer nije bilo nikoga da o njoj vodi brigu. A u Radovanovu, odnosno, njihovu kuću, doneli su sve samo najkvalitetnije i tehnički najnovije uređaje iz Nemačke.
Radovan se baš sav predao poslu i često je, boraveći na raznim simpozijumima, bio odsutan iz kuće, a Tina se u svom belom mercedesu upućivala kući u Jugu. Da ne bi ta kuća ostajala sama i da je neko ne bi poharao, oni su već nekoliko godina izdavali onu kućicu u vrh dvorišta. Te godine, kad je ona malo-malo, pa bila ovde u rodnom gradu, kao podstanari su im bila dva momka, koji su baš tada počeli da rade u školi. Imali su negde oko tridesetak godina i baš zato, što su bili kulturni i obrazovani ljudi, oni su ih i zadržali kao podstanare a da ne plaćaju ništa sem utrošene struje. Goran je bio crnomanjast, sa jakom bradom kao četka, i u očima mu se nekako očitavalo da je nemirnog duha. Veljko je bio više plavokos i delovao je nekako i suviše ozbiljno, kao da mu je neki Švaba otac.
Tini je tada bilo negde oko četrdeset i tri godine i izgledala je još uvek privlačno i zavodljivo. Na njoj se odmah videlo koliko je očuvana. Vodila je računa o sebi i negovala svoj ten i telo, iako su joj se oko plavih očiju već nazirale bore. Uzalud je pokušavala da ih odstrani raznim kremama za podmlađivanje, ili da ih ukloni veštim korišćenjem šminke. Tini je oko palo na lepuškastog Gorana. Prosto ga je gutala svojim očima i u sebi kovala plan kako da ga domami k sebi. Nekako bi se uvek našla u blizini baš kad je on dolazio sa nastave i pokušavala da sa njim zapodene neki razgovor.Ne retko, sedela je u kupaćem kostimu ili se prostrla razgolićeno u ležaljci, praveći se da spava, a ispod svojih blago otvorenih očiju posmatrala je njegove reakcije. Osetila je kao već iskusna žena kako je Goran posmatra sa čežnjom, ali i nekim strahopoštovanjem. Uviđala je taj strah u njemu da ne sme da joj priđe i vrebala trenutak kada će ona moći da preduzme inicijativu. Pokušala je već nekoliko puta da ga «kao» zove na kafu, ali, ništa. Morala je biti agresivnija, no, nije uvek bilo prilike za to. I, konačno se ukazao i taj dan. Goranov cimer Veljko je bio pet dana na ekskurziji sa svojim razredom. Eto prilike da se dočepa Gorana, iz kojeg su mladost i snaga prosto zračili. Pri samom pogledu na njega obuzimale su je neke čudne bludne misli, sva je drhtala i osećala je da joj se koža po čitavom telu naježila.
Te večeri se posebno pripremila. Stavila je istrošeni osigurač u kutiju sa strujomerom i u njenoj kući nije bilo svetla. Sačekala je Gorana da se vrati iz škole i samo u kućnoj haljini došla do njega da ga pita, razume li se on šta oko struje, jer nema osvetljenja. I Goran je očekivao taj trenutak, pošao sa njom da vidi, a onda je samo zamenio osigurač i, svetlo se pojavilo. Još dok je stajao gore na stolici menjajući osigurač, oboje su drhtali od požude i strasti. Srca su im lupala, kao da će iz njih da iskoče. A onda, kad se polako spustio dole, ona se svojim grudima našla tik pred njim. Nije mogao a da ih ne dotakne, a tek onda, u oboma je krv proključala i uhvatili su se tako snažno u zagrljaj, kao da su u ludilu. Ljubili su se strasno, a ona ga je iskusno vodila do kreveta koji, kao da je tako nešto i sam već danima «očekivao». Oboje nisu mogli da dođu do daha, a Tina je ispod sebe osećala neku turbulenciju, kao da u neviđenoj strasti propada negde duboko, duboko... Naslađivala se tih dana za sve one godine samovanja i čamotinje. A i od njenog Radovana više nije mogla očekivati tako nešto, jer mu se već bližila i šesta decenija. A ona je bila tek sad u punoj snazi i njeno telo je očekivalo i tražilo tu vrstu draži i naslade. Nije ona to činila da bi se nešto svetila svome Radovanu. Ne, on je bio baš dobar čovek i nežan suprug. Ali, ni kad mu je vreme bilo za to, i onda se retko nalazio u njenom zagrljaju, jer je bio opterećen samo svojim poslom i željom za dokazivanjem u struci.
Tako je Tina provela još pune dve godine. Ode malo da obiđe svog Radovana tamo u Hamburgu, da ništa ne posumnja, a onda bi se sa još većim žarom vraćala čarima koje joj je samo Goran mogao pružiti. Ali, jedne večeri zazvoni telefon i čula je samo toliko kako joj na nemačkom jeziku javljaju da je njen muž Radovan naglo umro. Srce ga izdalo. Možda je i ono nešto slutilo ili znalo! Umro je u pedeset i osmoj godini, i, pošto su ga sahranili i ožalili, razmišljala je šta će biti sa njom. Malo je još nosila crninu za mužem, a onda je nastavila da živi onako «na divlje» sa Goranom. Njemu je bilo lepo jer je imao para i ugodan život, a njoj, jer je još uvek imala muškarca u kući. Nije joj stalo do priča koje su kružile.
Pravo ime joj je bilo Kristina, ali su je još u detinjstvu svi zvali Tina i tako je ostalo do današnjih dana. Bila je jedinica u bogatoj kući roditelja, lekara. Zbog toga je kao dete bila razmažena i svaka joj je želja ispunjavana. Rođena je negde uoči samog početka rata, 1940. godine. I odrastala je tako da se u gradu najlepše oblačila, a znalo se i s kim se mogla družiti, i gde je sve mogla izlaziti. Stasala je u pravu lepoticu, a bujna i kovrdžava kosa joj se samo vijorila pri već uvežbanom, gracioznom hodu. Završila je fakultet, postala farmaceut, ali, život je hteo da tako bude, da nikada nije morala da radi. Čisto ga je završila samo da bi imala neko zvanje, da joj ime ne zaostaje iza svojih poznatih roditelja. A i da se bolje udomi, smatrali su joj i majka i otac. I bilo je tako.
