Piskaranje dušom: Dođoši

Naletim jutros na članak kako je u gradu, pre par dana, osvanuo ogroman natpis :"Dođoši marš napolje". Pročitah i ne verujem...
Pitam se ja, izgubljena dušo, šta si ti mislio kada si uzeo sprej da ovo napišeš? Da li si mislio? Znaš li ti ko si ti uopšte?
Čovek svakako nisi. Identitet si izgubio, a koliko vidim i integritet.
Ima li u tom telu duše?
Da li si ikad pakovao kofer, a da ne znaš gde ideš?
Pakuješ, a znaš da moraš. I sve da stane u njega. Tuga, brige, neizvesnost.
Hrabrost. Volja za boljim sutra. Jer moraš probati.
Strah koji te opominje da ne sanjaš. Ali snovi te vode.
Staviš porodičnu fotografiju.
Miris mamine kuhinje.
Udobnost svog kreveta.
Dobar dan za poznate ljude. I zatvoriš.
E pa evo, ja ću ti reći. Nisi. Naravno da nisi. Jer da jesi znao bi.
I nikad ne bi ovako nešto rekao.
Nego zbunjuješ me! Kako znaš da je leskovačka paprika najbolja? Zašto biraš sjenički sir? Uzimaš samo sremačku kobasicu? Jedeš banjalučki ćevap? Za ovo ti je potrebno geografsko poreklo. I poželjno, jer samo to biraš. A čovek sa tih geografskih koordinata nije. On je jedan običan dođoš. I nepoželjan je. Licemerno moraš priznati!
Tako da tvoj komentar o čoveku na osnovu njegovog geografskog porekla je jadan. Potežeš ga jer nemaš nikakav argument, ne poznaješ te ljude. I zloban si.
Stoga, kad idući put poželiš da nekoga na brzinu okarakterišeš na osnovu mesta rođenja, promisli malo koliko toga o tom čoveku zapravo znaš, a o koliko toga nemaš pojma. Da li si ti bogomdan, jer te majka tu rodila, a ostali su niža vrsta. Jer zaboga majka ih je rodila tamo negde...
Ali ko sam ja da ti ovo pričam? Jedna obična dođoška...
Da se vratim na početak. Članak se završava tako što piše da je sutradan pored sramnog natpisao, osvanuo drugi. Obećavajući. A glasi :"Svi smo mi dođoši, a ti si budala!". Istina. Kratka i jasna.
Svi smo mi dođoši na ovu planetu. Samo neko kao čovek, a neko ne.

---