Piskaranje dušom: Učiteljica

Danima sam na proputovanju po detinjstvu. Putujem nekad brže, nekad sporije. Najlepše mi je kad zastanem. Sve boje lepo vidim..
Ne treba mi podsetnik kako se zvala. Soka. Ja sam imala tu sreću da mi bude učiteljica. Nećete verovati i moji roditelji su je imali. Samo što su joj oni bili prva generacija kao učiteljici,a ja, gle sudbine, poslednja. Naravno da je bila učiteljica i mojoj sestri. Porodična učiteljica. Ali sve to i nije teško u malom gradu. U jedinoj osnovnoj školi..
Otvore se vrata i čujemo njeno:"Dobro jutro deco!". Svi kao jedan ustajemo, stajemo pored stolice i odgovaramo: "Dobro jutro".
Znalo se. Ona predaje, a mi držimo ruke iza leđa. Da pravilno sedimo.
Sedimo u klupama dečaci sa devojčicama i uvek je nekako namestila da bude jedan odličan, a jedan malo lošiji đak. I nije trebala govoriti da ovaj bolji pokaže drugu, ako ima neki problem. To se podrazumevalo.
Na sredini klupe stoje olovke, gumica i zarezač. Nije bitno čiji je. Naši su. Sveske uredno umotane.
Na izlete su išli svi. Bez izuzetka. Na iznos za izlet se uvek dodavalo još malo, kako bi se skupio novac i za drugara čiji roditelji to nisu mogli priuštiti.
Za hranu nismo brinuli. Svi su jeli svačije. Jedeš sendvič i čuješ bar 8-9 puta, daj griz. Bili smo zajednica.
Kada te prozove da odgovaraš, izađeš pred tablu. Da te svi vide i čuju. Jer kad pričaš ne treba da okreneš leđa onom ko te sluša.
Na velikom odmoru se sjuriš niz stepenice u dvorište. Kakva je to slika bila, odjednom se zaplavi celo školsko dvorište. Kažem zaplavi, jer smo nosili plave kecelje kao uniforme. Dečaci igraju šuge. Neki jure klikere po zemlji. Devojčice igraju lastiš. Plava graja.
Kad zazvoni ponovo smo svi u učionici i stojimo kao jedan kad učiteljica dođe. Jer to je učiteljica, poštuje se.
Naučila nas je da delimo.
Da pomažemo drugu u nevolji. Ali i da se radujemo sa njim kad uspe.
Gledamo u oči kad pričamo.
Poštujemo starije.
Marljivo učimo i radimo.
Dobri smo ljudi.
Obećali smo joj.
A i dali smo reč. Časnu pionirsku!

---