Piskaranje dušom: Naglavačke

"Imam ja svoja prava". Rečenica koju sve češće čujemo. Nažalost, uglavnom u svađi. Poseže se za njom u nemanju činjenica i argumenata. U isterivanju i stavljanju ega na tron. Rečenica od koje se meni, u takvim situacijama, diže kosa na glavi. Ja bih na tu rečenicu odgovorila pitanjem : "A imaš li svoje obaveze?". Jer ne ide to jedno bez drugog.
Ustvari tako bi trebalo da bude. U mom svetu jeste. A u stvarnom?
E tu je došlo do nekog okretanja. Naglavačke. Ispade nam iz džepova gomila smeća. Duboko smo zaglibili u njemu. Uskoro ćemo se početi gušiti, jer smo naopako(i). A nećemo čuti sirenu za opasnost. Jer ne možemo da je čujemo od buke.
Suviše se glasno priča. Svi govore u glas, nadjačavaju jedni druge. Previše se govori, a malo šta je istinito. Stvari se objašnjavaju polovično, dok druga strana želi da sluša. Dopola objašnjeno, otpola prazno. Samo da ne zahteva rad ili ne daj Bože razmišljanje.
Kada bi samo mogli da utišamo buku. Da imamo dugme za tišinu u ušima. Samo oči.
Da napokon vidimo da smo u slepoj ulici, samo što je napred ambis.
Da vidimo jasno da smo gradili zgrade, a rasturali porodice.
Da dižemo zidove, a spuštamo kriterijume.
Da želimo novac, ali ne i poverenje.
Da se diplome dele, a znanje nam sve manje.
Da se radujemo titulama, a komšiju gledamo ispod oka.
Da nedovoljno čitamo, a sve više gledamo rijalitije.
Uvećali smo ego, umanjili vrednosti.
Lako kritikujemo, teško hvalimo.
Da se malo smejemo, a olako ljutimo.
Ljubav nam je požuda. Spokoj - novac.
Sat nam žuri, a mi idemo unazad.
Vratili smo se na divlji zapad. Ko brže potegne pištolj. Nema tu prava. Apsurdno ih je tražiti.
Zato brzo pamet u glavu. Svako na svoju poziciju. Od najmlađih do najstarijih. Obaveza nam je povratiti veru.
Veru u ljudskost.
Nadu u bolje sutra.
Mudrost za prepreke.
Ljubav za život...
Kada se završe sve obaveze, prava se podrazumevaju. Nećeš morati za njima posezati.
Radno vreme od sad pa dok se ne vratimo. Sebi.

---