Stric Voja

Moj rođeni stric Vojislav (Voja) Ananić je rođen 25. avgusta 1925. godine u Aleksandrovu kod Zrenjanina, od roditelja Dušana i majke Milke, rođene Štrbac. Ustvari, Ananići su kao manji rod pripadali u prošlosti većem bratstvu Štrbaca koji vode praporeklo iz Stare Hercegovine, odakle je i novopostavljeni mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije. Svoje prezime su dobili tek na Baniji, kada je AU Monarhija radi evidencije o plaćanju poreza i „vojnih graničara“ uvodila prezimena u matične knjige. Stric je kršten u obližnjoj varošici Srpska Crnja, a roditelji su mu venčani na drugom kraju atara, u starom naselju Srpski Itebej. U S. Crnji je rođen i naš poznati rodoljubivi pesnik i slikar Đura Jakšić. On je u tamošnjoj crkvi oslikao čitav ikonostas. Naime, u Aleksandrovu tada još nije postojala crkva, jer je to novonastalo naselje bilo kolonističko i u osnivanju. A naseljavali su ga najviše solunski dobrovoljci iz Like, sa Banije i Korduna, odasvud. Bilo je i autokolonista iz okolnih naselja Novog Miloševa, Kumana, Melenaca…

Tadašnji kralj Aleksandar Karađorđević, i sam solunac sa svojim ocem Kraljom Petrom, im je kao nagradu dodelio zemlju, sa vinogradom pored sela i plac od pola jutra zemlje na kojoj će svako od njih sagraditi kuću. Čak su dobijali i neke povoljne kredite za te kuće i za kupovinu poljoprivrednih radila i mašina. To su najčešće bile kuće nabijače ili od čerpića, a samo oni malo bogatiji su ih zidali od pečene cigle. U početku, život  je u selu bio težak. Gorštaci su se teško uklapali na ravnicu i na autohtone Lale, a neki su se i vraćali u stari kraj. Oni koji su ostali pravili su kuće u posebnom kvartu sela, među svoje. Ali su zadržali za ovih tačno stotinu godina i svoje običaje, i nošnju, i pesme, čak i dan-danas govore ijekavicom i svojim naglaskom. Konačno, još davno su se svi sjedinili, pomagali i bili u slozi.

No, vratimo se stricu. U selu je završio osnovnu školu, a potom i trgovačku. Kao trgovac, zaposlio se u Pančevu  i tu ostao do 1941. godine, gde ga je zatekla okupacija naše otadžbine. Najveći deo ratnog vremena je proveo u rodnom mestu, sve do 1. oktobra 1944. godine, kada se sa ocem pridružuje Srpskim dobrovoljcima i od tada napuštaju Aleksandrovo, pa preko Novog Sada stižu u Budimpeštu, a odatle u Austriju, u kažnjenički logor Mathauzen, gde su proveli šest nedelja. Po izlasku iz logora, upoznaju kapetana Budimira Nikića, od kojeg saznaju da se sve nacionalne snage koncentrišu u Sloveniji. Sam, boravi na jednoj farmi tri nedelje, sa više Srba bez oca. Upućeni su u Ilirsku Bistricu, a onda u Postojnu, gde strica rasporede i dobije zvanje radiotelegrafiste. Zamisao i planove koje su nacionalne snage imale, nisu se ostvarile  i bili su prinuđeni da se povuku u Italiju. Tu sreću Engleze koji ih razoružavaju i stave u logore za ratne zarobljenike u Sežani, Forliju i Eboliju. U tom zadnjem logoru, stric je ostao preko dve godine. 

Pre toga, Englezi su vršili razna ispitivanja. Nakon završetka mnogih nedaća u logoru u Eboliju, uputiše ih u Osnabrik, u Nemačku, gde se sastao sa ocem i maćehom. Sa povećom grupom Srba, potpisali su ugovor 1947. godine i dobili azil za Kanadu, u koju je stigao 11. februara 1948. godine na brodu „General Stur is“, u grad Halifaks. Radio je sa drugim novodošlima na kontaktu sa kompanijom „Ontario Hajdro“, severno od Otave u malom mestu Matava. „Hajdro“ je bila kompanija za električnu struju. Bili  su tamo na gradilištu velikog projekta za dovod struje. Radio je na severu godinu dana, pa prešao u Toronto. Tamo je upoznao predsednika Srpske narodne ogbrane i od njega je prvi put čuo za Srpski dan u Nijagari. U leto 1949. godine, prešao je iz Otave u Toronto, gde je radio kao građevinski radnik sve do 1955. godine, kada se zapošljava u fabriku „Ford“ u Okvilu. Tu je radio punih 35 godina. U Torontu je živeo do 1963. godine, odakle je prešao u Misisagu, u kojoj je živeo do 1986. godine. Tada se konačno preselio u Okvil, gde je živeo do smrti. 


Stric se oženio 16. novembra 1949. sa izabranicom iz našeg kraja, iz sela Bašaid, sa Ljubicom Mikalački, kojoj su rođaci bili među najbolje stojećim u selu. Upoznao ju je na Srpskom danu u Nijagari. Dragi Bog ih je obdario sa ćerkom Anom, koja nažalost, tri nedelje posle rođenja, ispusti svoju dušu. I u drugom detetu nisu imali sreće. U blagoslovenom stanju, izgubili su u utrobi majke muško dete. Posle svih nedaća, najpre su hteli da usvoje mene i to dva puta. Da me u dogovoru sa mojim roditeljima upišu kao da su mi oni otac i majka. Smatrali su da bi to bilo najbolje. Oni bi imali sina naslednika, a moji bi se rešili muka oko finansiranja za moje školovanje. Ja sam bio odličan učenik i stric je nudio da upišem koledž ili fakultet koji god želim, da postanem neki poznati stručnjak, možda čak i naučnik. Pri prvoj ponudi, kada sam završavao osmi razred, moja majka ni da čuje. Ali, kada sam završavao četvrti razred gimnazije i bio malo odrasliji, počeo sam da razmišljam drugačije. Kanada, obećana zemlja još tada, kao i danas. Velika po prostranstvu kao cela Evropa, a broj stanovnika kao u bivšoj Jugoslaviji. Počeo sam da se lomim. Šta da radim? I u vreme kada je imao pauzu, kažem prof. srpskog, Vukiću, koji je bio vrstan pedagog i svi smo ga voleli, da imam neki problem i ako može, da bih s njim hteo da razgovaram. On pristane i nas dojica siđemo dole, u dvorište. Pita šta me to muči? Ja počeh s pričom od početka. On ćuti, ćuti, ni reči ne govori. Pravi pedagog. Na kraju me upita da li sam završio sa svojom tiradom i onda on poče:


„Ananiću, jesmo li obradili Šantića i njegovu pesmu „Ostajte ovdje“?

Kažem da jesmo, a iz njegovih usta poleteše stihovi:

„Ostajte ovdje.
Grki su tamo zalogaji hljeba,
Gdje svoga nema i gdje brata nije…“

Prekinem ga i kažem:

         „Profesore, odlučio sam. Ostajem“.

I tako ja upišem studije ovde a oni usvoje Pericu, koji je trebao biti njihova uzdanica dok su na ovom svetu. To će se kasnije pokazati kao njihova najveća životna greška.


Moj stric Voja je tamo u Kanadi bio veliki aktivista među Srbima. Kao čovek je bio miran, skroman, nikada se nije ljutio i duboko pobožan. Jednom kad je bilo nekih nesuglasica na crkvenoj sednici, Draga Dragašević ga je pitala: 

„Vojo, kako si uvek miran u svakoj oluji“?
On joj je staloženo odgovorio: 
„Pazim svoju dušu“.
To je duboko religiozan odgovor. 

Srpski narodni savez (SNS), najstarija srpska organizacija na američkom kontinentu, ima svoj ogranak u Torontu zvani društvo „Plavi Jadran“ u jome je stric bio člab uprave i tu proveo pedeset godina. SNS sa sedištem u Pitcburgu je osiguravajuće društvo i izdaje „Amerikanski Srbobean“, druge najstarije sropske novine na svetu posle beogradske „Politike“. Od prelaska iz Otave u Toronto, uključio se u rad Crkveno-školske opštine „Sveti Sava“, gde je jedno vreme bio predsednik te prve CŠO u Torontu. 


Kasnije je neprestano radio i u članstvu CŠO  „Svetih apostola Petra i Pavla“ u Okvilu i jedan je od osnivača te crkve, gde je služio kao prvi predsenik iste. Potom je bio mnogo puta sekretar, ali uvek stalni član priložnik, te je vršio i druge funkvije sve do oktobra 2021. godine, kada zbog bolesti više nije mogao dolaziti. Stric Voja je bio član uprave „Radio Šumadije“, kojoj je bio direktor i spiker Bora Dragašević. Bio je član uprave Srpske narodne dbrane, najstarije srpske organizacije u Kanadi, osnovane 1916. godine i izdaje „Glas kanadskih Srba“, najstarijih srpskih novina u Kanadi i posle „Amerikanskog Srbobrana“, trećih najstarijih srpskihh novina u svetu.


Uvek je prisustvovao „Srpskom danu“,  koji je organizovala SNO na imanju crkve Sv. Đorđa i prisustvovao na parastosima Srpskim dobrovoljcima i na njihovim slavama Sv. Đorđa. U svim organizacijama dao je pozitivan doprinos. 

Prilikom kupovine manastira Svetog Preobraženja u Miltonu, bi je jedan od garanata. Biran je i u Eparhijski savet Eparhije kanadske, a vršio je jedno vreme i ulogu blagajnika Eparhije. Pomagao je i u izgradnji hrama u Jasenovcu i za sve dobio samo Gramate priznanja. Mnogo je pisao članke i izveštaje sa crkvenih proslava.
Moj stric Voja je uvek važio za vrlog Srbina i pavoslavca. Divan čovek, pun strpljenja, volje i ljubavi, spreman da pomogne, na šta mu je Crkva njegova, prijatelji i poštovaoci odaju veliku zahvalnost.
Bio je primer parohijanima i budućim pokoljenjima kako se čuva i neguje vera svoja i lepo ime naše.


Umro je mirno i tiho, onako kako je i živeo. Predao je dušu svoju Gospodu, kojemu je na poseban način služio celoga svoga života. Umro je nakon teške i neizlečive bolesti 11. jula 2002. godine u 76-oj godini života. Pred smrt ga je ispovedio sam vladika kanadski sa sveštenikom. Kao što nije bio škrt da da dobar novčani prilog ni u jednoj humanitarnoj akciji i u Kanadi i u Srbiji, tako je, sigurno, bio još šire ruke našoj pravoslavnoj crkvi i u Srbiji (kad je Hram Sv. Save u Beogradu bio u izgradnji), a i u Kanadi. Pogotovo kad ga je vladika ispovedio. Zato je i zaslužio da budu  sahranjeni i on i strina na groblju jedinog srpskog pravoslavnog manastira u Miltonu, u Kanadi. Iza sebe je ostavio još za godinu-dve svoju Ljubicu i usvojenog „sina“ Petra, kao i brojnu rodbinu, kumove i svoje poštovaoce. 

Za vreme bolovanja, prilikom poseta u bolnici i njegovom domu, uvek je pitao: „Kako parohija, šta ima novoga, radujući se dobrim posetama. 
Sada je sve gotovo. Na velikom crkvenom groblju u miltonskom manastiru, počiva dobri moj stric, sa svima koji su ovu zemlju voleli i vole je.

Šta kažete: jedno obično ime?

Jedno svakodnevno ime. Dve reči. Sada, prvi put istinski miran. Slučaj je hteo da se sve desi sada. Slučaj je hteo da sklopi oči na taj dan, svoje meke oči. I ode. Ostala je jedna tužna slika i divna priča, jedan fragment bogate odiseje života. U očima stotine prisutnih, koji   su ga znali i za njega čuli. Bivši život sastavljen od isečaka, od detalja, od neiskrzanih životnih putanja, od njegovih 76 godina, od tri rata, logora, od ... svega onog čega će se, posle poslednjeg pozdrava sa njim, posle sklopljenih zemljanih krila, biti manje nego da je on stalno tu prisutan. Da je živi podsetnik. Pa ipak, neka nam bude dozvoljeno da se podsetimo, da ga za trenutak uznemirimo, sada dalekog i ravnodušnog. Sada spokojnog za sve ono što je učinio i ostavio, a toga nije bilo baš tako malo. Kao što to obično biva u životu, pamte se počeci. Prvi istinski koraci. Životna krivudanja. Podvizi, ukoliko ih ima. Nevolje, kojih takođe sigurno uvek ima. I šta sve ne. Šta se može, dobar čovek, a ostalo, nek mu bude prosto. To bi otprilike bilo ono što se najlakše i najjednostavnije moglo reći o starom patrioti.

Ovom prilikom, želim da moj oproštaj počnem rečima pesnika:

“Smrti, smrti, crna smrti
ti si došla po njeg',  je li,
ne preseci Boga radi
vezu našu, a smrt veli:
Ja razumem vašu strepnju
presekla sam vezu mnogu,
vašaj'  veza tako jaka
preseći je ja ne mogu.
Samo ću joj, to mis'  može,
drugo ime sada dati,
do sada se ljubav zvala
od sad'  će se tugom zvati."

A ako je nekom neobično da se stihovima, da se pesmom opraštamo od umrlih reći ću zašto sam se na to odlučio, evo čujte:

"Gde je bola gde je jada
Pesma blaži,
gde se klone, gde se pada
Pesma snaži.
Gde su ljudi dobre ćudi
Pesma s'  ori
što ne može drukč'e reći
Pesma zbori
Gde utehe nema druge
Pesma stiže.
A gde sumnja sve obara
Pesma diže."

U pisanju ovog teksta sam se služio samim kazivanjima mog strica za CŠO svetih apostola Petra i Pavla iz Okvila, kazivanjima Drage Dragašević, podacima iz knjige !Stopama predaka“ njenog supruga Bore Dragaševića, vernog prijatelja moga strica, kazivanjima Živka i Đine Dončić (strinine rođene sestre) i njenog supruga sa kime je stric bio blizak, podacima iz Srpskog narodnog saveza društva „Plavi Jadran“, iz biografije mog strica kao i podacima Srpskih dobrovoljaca i CŠO „Sveti Sava“ iz Toronta i biografskih podataka sa umrlice.