Vladimir Martić - koreni u Glini, pogled u zvezdama

Vladimir Martić, rodom iz Gline, danas je jedno od zapaženijih imena domaće naučne fantastike. Njegov rad karakteriše spoj specifičnog senzibiliteta podneblja iz kojeg potiče i neiscrpne radoznalosti prema tehnološkim i društvenim fenomenima sutrašnjice. Martić u svojim delima spaja dva sveta, čvrstinu krajiškog duha i širinu kosmičke mašte i na jedan novi način govori o pitanjima identiteta, opstanka i ljudske snage. O inspiraciji, kosmosu i putu od zavičajnih ognjišta do zvezdenih staza, razglovarali smo sa autorom serijala “Dekaton“.

Koliko je vaše poreklo i odrastanje u Glini i duh tog podneblja uticao na vašu maštu i potrebu da se izrazite kroz pisanje?

- Poreklo se često prožima u delu stvaraoca na ovaj ili onaj način, naročito ako se ne stidi odakle potiče. Glina je moje rodno mesto, a Banija je (pomalo i sa Kordunom) teritorija sa koje potiču moji roditelji, babe i dedovi, uz tvrdnju da smo pre nekoliko vekova došli na područje Vojne krajine iz Crne Gore. Moja porodica je napustila Hrvatsku 1995. godine i od tada živimo u Novom Sadu. U meni su ostali samo oblesci sećanja na prvobitni dom, ali tu su uvek bile priče iz ranijeg perioda koje su ostavile, u određenoj meri, trag i na “Dekaton“, što se može videti u nazivima nekih sendraških država, te i sporadičnom ponašanju nekih od likova.

Postoje li u “Dekatonu“ neki skriveni predeli, običaji i narodna verovanja iz vašeg rodnog kraja koji su poslužili kao inspiracija za svet koji ste izgradili? Smatrate li da vam je poreklo dalo distancu koja pomaže u kritičkom posmatranju društva i građenju književnih svetova?

- Običaji i narodna verovanja u manjoj meri, pošto u mom delu cilj se ogleda u postizanju određene globalne promene, ali iz mog rodnog kraja ostao je snažan uticaj i uloga seljanina. Većina mojih predaka se bavilo zemljoradnjom i zanatstvom, stoga sam, naročito u prvom delu “Dekatona“, stavio akcenat na ljude iz sela Vukov, dvojicu junaka koji utiču na celo kraljevstvo, a zatim i na kontinent Obodai. Otrgao sam se od uštogljenih dvorskih zavrzlama, baš zato što ne potičem iz preterano urbane gradske sredine. Samim tim, moj pogled na svet dotiče određene udobnosti i neudobnosti. Na primer, moj čukundeda je bio toliko sirot da je morao prositi za hleb, a to je nešto nezanemarljivo, barem za mene. Poreklo je sigurno doprinelo određenim tačkama sa kojih sam kritički posmatrao svet, ali ono je samo jedan deo šire slike.

Koliko su lokalna istorija, kolektivno pamćenje i lična sećanja važni resursi za pisca fantastike i da li ih svesno ugrađujete u “Dekaton“?

- U mom slučaju, najvažnije je ono koje je stvorilo govor protiv rata, jer na neki način “Dekaton“ je knjiga koja za temu ima i rat, ali ga ne veliča, već pokušava da ga sruši kao moguće rešenje. Postoji i jedno nesvesno, a to je usađen osećaj, nešto poput kolektivnog sećanja, što bih vezivao uz ceo srpski narod, pa i ceo slovenski. U “Dekatonu“ se takav oblik sačuvane prošlosti istakao pesmama kao što su “Ljubav, rat i smrt“ i “Žalopoj“.

Serijal “Dekaton“ izdvojio se unutar domaće fantastike ambicioznim svetom i složenom naracijom. Kako danas ocenjujete njegov razvoj od prvobitne ideje do onoga što danas čitaoci imaju pred sobom?

- Od samog početka dekatonska priča mi je dala prostor za veliko stvaralačko delo i s vremenom ono je samo proširilo i produbilo svoje mogućnosti. Oduvek sam znao kako ću završiti celu priču i šta je njena poenta. Isprva sam izračunao da će “Dekaton“ imati pet delova, zatim sam došao do zaključnih sedam, a već sada, poslednja tri dela će biti višetomni naslovi, što će celu sagu učiniti zbirkom od dvanaest knjiga, sa dodatnom trinaestom kao zasebnim materijalom, ali preko potrebnim da bi se ceo svet Elgane bolje razumeo. Dodajem, da je prvobitna ideja nastala u mojoj dvanaestoj godini. Sada mogu reći da čitaoci imaju višeslojnu priču pred sobom, možda i primer idejne književnosti, pomalo mračnu, ali sa ciljem da se na kraju dosegne svetlost.

Koji autori ili dela iz oblasti fantastike su najviše uticali na vas? Šta je bio vaš najveći izazov u građenju sveta i mitologije “Dekatona“?

- Najveći izazov je obimnost samog dela i potreba da se konstantno radi kao da mi je pisanje primaran posao od koga živim. To je pomalo naporno, ali na svu sreću nije dodirnulo ideju - ideja je jasna i moj put nije krivudav, na svu sreću. Uzora imam nekoliko, kao i svetova fantastike koji su uticali na mene, ali tu je i istorija čovečanstva, pa i religija, te i filozofija, kao snažno mesto iz kog crpim inspiraciju. Od velikih franšiza najviše volim svet Star Wars-a, što je naučna fantastika, a od pisaca tu su: Tolkin, Fajst, Sapkovski, Murkok, Aberkrombi, Miura i Presfild.

Koliko unapred planirate razvoj radnje likova, da li imate “mapu“ cele priče ili se ona razlikuje tokom pisanja? Da li detaljno pripremate svaki korak pisanja ili dopuštate likovima da vas iznenade tokom pisanja? Da li u nekon od likova čitaoci mogu prepoznati delove vaše ličnosti?

- Osnovni cilj priče mi je od početka jasan, ali sam ostavio mnogo prostora u razradi, tako da sam doživeo da me sopstveni junaci iznenade svojim delima i obrtima u radnji. Često odvajam vreme za razmišljanje kako bih određene scene doveo u red, takođe i dosta gradim, što zahteva računanje. Ima svega. Najviše preovladava disciplina i red, mada i spontana sloboda se provlači u stvaranju, ali opet ona robuje onom prvom, što je u mom slučaju izuzetno povoljno, jer mrzim da lutam i da lelujam, iako tako povremeno delujem.

U vašim delima oseća se snažan uticaj epske fantastike, ali i istorijskih elemenata. Kako balansirate između potupne fikcije i onoga što crpite iz stvarnih mitologija?

- Ukrštam nespojivo, tako da u mom svetu deluje sasvim logično. Na taj način prikrivam određene izvore inspiracije. Međutim, postoje i vidni elementi iz postojećih događaja i ličnosti. Nemam posebnu taktiku kako to dvoje da ujednačim, premda moj svet više vuče na onu realniju stranu, pošto se najviše bazira na ljudsku rasu. U srži nije high fantasy, iako od petog dela ima veliku tendenciju da se i takvim smatra. U pisanju mi je veoma važno da pokažem koliko epska fantastika može ozbiljnih tema predstaviti čitaocu. Fantastiku kao žanr smatram izuzetno bitnom, a isto tako i zanemarenom od strane ljudi koji ozbiljno proučavaju književnost. Fantastika bez upiranja prstom u pojedince ili grupe može pokazati mane u ljudskom društvu, institucijama i sistemima, ona može da osvesti zadrte ili čak zatucane, pa i slepe i dovoljno neproduhovljene. Fantastika može pokazati da je utopizam moguć i volim što se ispod lakomislene avanture krije velika ozbiljnost, možda ne za ovo vreme, ali sigurno za one koji će znati šta da čine sa sobom i drugima.

Glavni lik vašeg serijala nosi veliki narativni teret razvoja priče. Kako ste gradili njegov karakter i koliko se kroz njega prelamaju univarzalne dileme čoveka, a koliko specifična vizija sveta “Dekatona“?

- Prividno glavni junak, Taratarn, svoju, pomalo dosadnu, ličnost gradi uz druge glavne i sporedne junake. On se veoma sporo razvija, iz knjige u knjigu. Zahteva strpljenje kao što to i “Dekaton“ zahteva od svog čitaoca. Na Taratarnu će se mnogo toga prelomiti, ali ne i sve. Veliki ljudi ne nose sami teret, već ga prebacuju i na druge velikane, jer čovek nije stvoren da bude sam, ali može biti usamljen, pa tako i naš Taratarn Vukov, zvan Krvavi Mač, ali i Ofilinov Pomazanik.

Žanr epske fantastike na Balkanu je u usponu. Šta mislite zašto se naši pisci i čitaoci sve više okreću ovakvim temama?

- Da, počelo je uzimati maha. Autori stvaraju svoje svetove. Ne uspevam sve novo da pročitam, ali kreće se ka nečemu. Ostaću optimista, iako je ovde teško biti optimista po tom pitanju. Sve su to popularizovali filmovi i serije iz žanra. Najveći je problem kada čovek postane impresioniran nečim, pa i sam piše impresiju, ali i to će razraditi, valjda, u nešto validnije.

Šta za vas predstavlja naslov “Dekaton“, koja je njegova simbolika u širem kontekstu čitave sage?

- Numerološki broj datuma prve promocije iznošenja “Dekatona“ u javnost je bio deset. Dekaton označava deset tonova zvona. Dekaton je priča od sedam delova podeljena u dvanaest knjiga. Eto, to sam već spomenuo, ali sada ovo dovodim u vezu sa simbolikom. Ima tu još dosta simboličnih i tajnih stvari. Neka takve i ostanu za sada.

Koju poruku biste želeli da čitaoci izvuku nakon što zaklope poslednju stranicu vaših knjiga?

- To će biti na njima. Ja bih voleo da svet bude po nekakvoj idealnoj meri, ali mi smo svi samo na jednom stepeniku velike piramide u vremenu. Naši životi su sitni i čini mi se da to zaboravljamo. Zato bih voleo da to bude jedna zajednička poruka svima, iako će u knjizi postojati otkrovenja koja će za nekog možda biti i drastična, ali daleko smo mi od savršenstva, samim tim moramo biti podložni ili promeni ili propasti.

Možemo li očekivati nove priče iz ovog univerzuma ili se spremate da zakoračine u potpuno nove žanrovske vode?

- Ideje i težnje postoje i za jedno i za drugo. Trinaestu knjigu ću napisati sigurno, nešto poput priručnika i istorijskog pregleda za ceo svet, zajedno sa posebnim pričama. Radni naslov te knjige je “Elgana: Hronike pet naroda“. Da, opet imam broj u naslovu… Ali postoje i druge ideje za druge žanrove, nešto poput dramatične satire, pa čak i kročenja u naučnu fantastiku. Videćemo. Vreme za tako nešto je još uvek previše udaljeno.

Kada biste danas sagledali spostveni autorski put, kako su talenat, rad i lično poreklo uticali na to da postanete pisac kakav ste danas?

- Balkan je prostor koji nosi posebnu težinu. Zapadni pisci muku prepisuju iz onoga šta pročitaju ili vide, ali mi smo muku donedavno osećali, u ovom modernom i lažno sigurnom vremenu. Svet bi tako nešto morao da ceni, a i ako ne ceni, možda će jednog dana nesvesno prihvatiti od srpskih i drugih balkanskih pisaca. Jednom sam rekao da sam svoju knjigu ogrnuo čelikom britanaskog viteza, ali ispod je ipak Srbin. To je fakat.

S obzirom na to da se bavite i muzikom, postoji li neka određena muzika koju slušate dok stvarate svet “Dekatona“ kako biste ušli u pravo raspoloženje? Da li vas muzika dodatno inspiriše prilikom pisanja?

- Moj hard rok bend Next Kodex je jedan od produžetaka dekatonskog sveta u obliku nekoliko pesama iz knjige koje smo pretvorili u muzičke numere. To je dovoljan pokazatelj koliko je muzika za mene bitna. Muzika mi pokazuje slike svojim zvukom i ona je moje nepresušno gorivo inspiracije i stvaralac volje za pisanjem kada me beznadežnost obuzme. Volim da slušam klasiku (filmsu muziku) i hevi metal, dok pišem. Grupa Iron Maiden je jedan od najvažnijih faktora kako sam uopšte završio prvi deo “Početak rat“.

Da li u budućnosti možemo očekivati neki multimedijalni projekat?

- Imamo plan da od tri numere: “Proleće je nada“, “Ljubav, rat i smrt“ i “Žalopoj“ načinimo kratak film za knjigu. Do sada smo na nekim promocijama održavali akustične koncerte, svirajući muziku iz knjige. Bilo bi pošteno, a nadam se da će biti i sredstava, za objavljivanje albuma pod naslovom “Muzika za Dekaton“. Ideja imamo na pretek, a volju čuvamo od posrnuća, mislim na Udruženje Codex i uz moto “Samo epski!“ idemo napred.

Dragana Šipovac; Srpsko kolo