Moj prijatelj

Foto: Gerd Altmann / PixabayZnamo se već desetak godina. Bolje reći, u kontaktu smo ili putem čestih i mejl poruka ili preko telefonskih razgovora. Znači, nismo se videli sem na fotografiji. Uvažavamo jedan drugoga i ispomažemo se. Istina, više on meni nego ja njemu.

A kako smo se upoznali? Preko portala „Poreklo“, u kom smo stalni saradnici i on i ja. I to, od početaka. Eto, prošlo je već više od deset godina. Navedeni portal je vrlo posećen. Jer se bavi istraživanjem genetike i porekla srpskih prezimena i naselja Srba širom bivše Jugoslavije.

Obojica smo mukotrpno radili u pronalaženju naših korena, odn. štampali smo knjige, koje je i „Poreklo“ postavilo kod naših prezimena i u digitalnoj biblioteci. On o njegovim Bubanjama, a ja o mojim Ananićima. E, tu mi je Ranko puno pomogao. Dugo sam lutao i išao pogrešnim putem. Strpljivo me je usmeravao. I ne samo on, nego i mnogi dobronamerni ljudi, pogotovo moji Banijci. Govorio sam mu: I sam znaš, da je muka živa “iskopati” podatke o tako davnim vremenima. Ako sam negde i pogrešio, ko zna bolje, neka me ispravi. Nisam sujetan i neću se ljutiti. Naprotiv, moji potomci, ako se time budu hteli baviti, imaće tačnije podatke. Upravo, sve sam to i radio za mog unuka, jer mladi danas žive brzo i nemaju vremena niti strpljenja da se time bave.

A Ranko mi je odgovarao:

DNK analiza može da te odvede na potpuno pogrešan trag jer se na srpskom DNK projektu testirao vrlo mali broj ljudi. Primjer je DNK analiza za mene. Siniša Jerković je dao analizu DNK rezultata i ja sam je prezentirao u monografiji, ali ta analiza nema nikakve veze sa realnim pretpostavkama i predanjima jer na 37 markera nema poklapanja niti sa jednom do sada testiranom porodicom. Drugo, na ovom projektu su uglavnom porodice koje ne žive u Crnoj Gori i pokidale su veze sa eventualnim srodnicima u Crnoj Gori.

Za ove Jokiće na koje se pozivaš, jedino mjerodavni podaci bi bili da se testirao neko od Jokića iz Velike. A za ovog Jokića koji je u srpskom DNK projektu ne znamo da li je porijeklom iz Velike ili nije. Logično je da postoji neko poklapanje u markerima, što bi rekli – mi smo samo ljudi, ali pretpostavka genetičara može da bude potpuno pogrešna. Hoću da kažem da mi se čini da gubiš energiju na istraživanje porijekla Čere. O Čeri i njegovi potomci iz Crne Gore vrlo malo znaju. Oni pokušavaju da dokažu da je bio Srbin.

Drugo, mislim da takođe previše energije trošiš na analizu samog imena Ananije. Nijesam baš siguran da su se kaluđeri ženili i ostavljali potomke. Takav slučaj može da donese samo neko iz bratstva Kaluđerović. Dakle, čini mi se da trebaš da usmjeriš pažnju samo na one tvoje pretke koji su imali prezime Ananić, a to je kraj 17-og i početak 18-og vijeka To je inače period koji prate većina bratstava u Crnoj Gori a vjerovatno i šire. Inače samo analiziranje hoplogrupe neće te daleko odvući. DNK test je samo simpatično savremeno otkriće. Šta ako je neka naša baba zgriješila da ne kažem ugrabila trenutak ljubavi sa ko zna kime. I eto haosa od DNK zaključka. Mislim da treba da istražiš svoje pretke na samoj Baniji, a odakle je njihovo porijeklo, teško ćeš utvrditi preko DNK projekta. Moram da ti kažem da se tačno zna ko su Čerini potomci. Oni o tome imaju rodoslove sa tačno upisanim pojedincima. Mislim da bi tu teoriju trebalo da napustiš, jer ona nije poznata ni Čerinim potomcima u Velici. I sam kažeš da se prezime Ananić u pisanim izvorima pominje krajem 17-og i početkom 18-og vijeka. To je dakle vrijeme kada se Čera pojavljuje u Velici. Priznaćeš da nije logično da se neki Čerin potomak u tom vremenu pojavljuje na Baniji i to pod prezimenom Ananić.

Godinama sam radio na pisanju knjige o mojim Ananićima i shvatio koliko je to dugotrajan i marljiv rad oko istraživanja porekla mojih predaka. Lakše je napisati neku priču ili crticu o svom životu ili životu nekog drugog. Ali, baviti se ovako nečim, je zaista teško i zahteva punu posvećenost i mnogo, mnogo vremena. Kad kažem da su mi otac, deda, pradeda, čukundeda rođeni na Baniji, a ja u ravnom Banatu i da nikad nisam bio na Baniji, tim teže. Moralo se prikupiti mnogo podataka iz istorije i iz raznih austrougarskih arhiva, posetiti mnoga groblja i snimiti spomenike ako postoje, saslušati možda još preostale rođake i prezimenjake u Papićima posle „Oluje“, a ja to nisam mogao. E, onda su mi velikodušno pomogli moji Banijci, naročito saradnici „Porekla“.

Skoro u isto vreme, na knjizi o Bubanjama i njihovom poreklu, radio je i Ranko. I on je preturao po dubrovačkom i zadarskom arhivu i ko zna gde sve nije.

BUBANjE su staro, i danas prilično veliko bratstvo sa oko 600 porodica i oko 2.500 duša. Mogli bi samo oni, da su na jednom mestu, činiti lepo naselje.
Upravo zato treba znati i dobro poznavati mesto gde su im koreni, koji su duboki i koliko god se autor trudio, nemoguće ih je sve iskopati. A greh bi bio da se sve o njima prepusti zaboravu. Zato je autor ovih priloga za monografiju o Bubanjama, želeo da potomcima približi kratak istorijat njegovih predaka. Možda bi se termin monografija mogao pre nazvati hronografija, jer je Ranko Bubanja duboko zaronio i u istoriju i u prošlost svojih predaka i gotovo hronološki ih prati, od prvog pominjanja prezimena. Bubanja, kao prezime, nastalo je od starog imena Bubanja, a ne od naziva udaračkog muzičkog instrumenta (bubanj), niti od rečnog vrela, izvora (bubanj).

Petar Bubanja se prvi pominje i to 1189. godine, a katun Bubanja 1313. Ime bratstva je po pretku iz XIII veka, koji je nosio ime Bubanja. Imena Bubanja i Šurko pripadaju sloju najstarijih slovenskih imena, koja su iščezla u kasnom srednjem veku. Knez Bubanja Vahnić iz Livna, pominje se u XIV veku. Šurko Bubanja se pominje 1701, a iz Kruševice kod Ljubinja, doselio se u Ljubinje 1703. godine. Samo bratstvo Bubanja se razvilo u selu Bubanje, između Berana i Bijelog Polja. Krsna slava im je Sv. Alimpije Stolpnik.

Time je autor odao njima dužno i veliko poštovanje, odužio se, ali je i potomke zadužio da ih se s pijetetom sećaju, da ih ne zaborave. Mislim da će značaj i uloga ovakvih radova, monografija, zapisa o rodnom kraju i ljudima, tek dobiti svoje mesto u budućnosti. Takvi radovi su na neki način pečat našeg vremena, oblik savremenog narodnog kazivanja, doprinos borbi protiv bezdušne globalizacije, koja nas otuđuje od nas samih.

Nikada kao u naše vreme, savremenik nije imao potrebu da zna koren, poreklo, da dosegne i pokuša saznati istoriju svog porodičnog imena. Tim više, vredan je i za svaku pohvalu bio dugogodišnji trud Ranka Bubanje oko finalizacije ovog dela u obliku knjige. Jer, sve ono što je zapisano na papiru ostaje za sva vremena, ne može se ni hakovati i nestati kao što bi to bilo da je u elektronskoj formi, u kompjuteru.

Bubanjin rad na otkrivanju, i na podsticanju drugih da otkrivaju, je zanimljiv, a u isto vreme lako čitljiv, razumljiv i stilski obojen, potkrepljen raznim fotografijama i tabelama. Sama tematika koju obrađuje pruža nova saznanja, i daje volju budućim istraživačima. Rankov rad slikovito oslikava i lokalitete gde su pre mnogo vekova živeli njegovi preci, prati Bubanje kroz razne bune i ratove u kojima su Bubanje učestvovali, kao i njihove vekovne običaje, narav i navike.

Zbog svega toga, moje čestitke autoru, a nadam se da će i budući čitaoci ove vredne knjige uživati dok je budu iščitavali i iz nje možda kao iz nekog udžbenika zapisivali podatke. Verovatno, bar bratstvenici.

Napokon, da kažem neku reč i o Rankovom privatnom životu. Oženio se Tanjom, iz čestite porodice u njegovom selu kraj Berana. Rodila mu je tri sina i ćerku, tri sokola i minjenicu. Kud ćeš veće sreće, naročito u Crnoj Gori, gde su mnogi čekali da im se rodi makar jedan sin, naslednik. A moj Ranko bio presrećan. O tome je i Ljubivoje Ršumović pevao u svojoj pesmi „Zdravica srpskom narodu“. Ponosan je Ranko i na svoje gimnazijske dane u Beranama koje je dalo i dva ambasadora. Sa jednim je i u školskoj klupi sedeo. Nakon gimnazije, završio je ekonomski fakultet i zaposlio se u „Telekomu“ u Podgorici, gde je sagradio i kuću u kojoj danas žive. Nije zaboravio ni svoje selo u kom je napravio vikendicu. Tamo često boravi i rado se vraća selu. Bar sada kad je u penziji, ima puno vremena.

Šta reći na kraju? Ranko je dobar čovek, spreman da pomogne svakome, vredan i brižan prema svojoj porodici, pažljiv i odan suprug.

Vojislav Ananić