U lovu

Decembar mesec. Svi radovi u polju već odavno završeni. Samo još poneko peče rakiju ili pravi svinjokolj. Zahladnilo, baš, kao da nagoveštava ljutu zimu. Svi ze zavukli u svoje kuće i iz njih izlaze samo kad moraju.

E, ovo je vreme za lov. Negde na zeca, a negde na fazana. Te prve nedelje, na starom mestu okupilo se već dobro znano društvo. Danima se dogovaraju da krenu u lov na zeca. Sad je vreme kao poručeno, hladno i smrzlo, da se preko onih uzoranih njiva, ne mora blato vući na teškim čizmama. Mesto okupljanja je bilo pred Joškinom kućom, a pristiglo ih je već dvanaestoro.

„Sačekaćemo još dvadesetak minuta, možda i dođe još neko. A posle, po planu, od ’Sentala’ pravac ka desnoj strani, a posle će se obići i leva, do Tise“, reče Dragan, koji je bio vođa grupe. Svaki lovac ima pravo da ponekad u lov pozove i nekog ko nije član lovačkog udruženja, pa je tako i Marko bio Joškin „gost“. Pošto više niko ne pristignu, krenu sa troje kola do polaznog mesta.

Tamo im Dragan kao vođa grupe najpre kaza da paze na sebe, da neko ne nastrada, poželi im dobar pogled i dosta zečeva na nišanu. Razvrstaše se na udaljenost od tridesetak metara jedan od drugog, i krenu u pretragu. Krstarili su i još neposečenim kukuruzištima, a bogami i preko uzoranih njiva. Znali su oni dobro već iz iskustva, gde se zec skriva, u nekome gustišu ili na oranicama iskopaju rupe i u njih se uvuku. Većina lovaca je sa sobom vodila i lovačke kerove, neko čisto radi treninga onih mlađih pasa, a neko opet da oni stariji ne zaborave svoje obaveze. Bilo je tu i ptičara, mada nisu pošli na fazana. A bilo je i jazavičara, balkanskih goniča, dalmatinera...

Sve su to već stari lovci, navikli i na hladnoću, a i na pešačenje. Niko se nije žalio na „grbav“ teren, niti na umor. Čak i oni najstariji. Jedino je Marko pored njih polako „kaskao“ i s naporom preskakivao zamrzle uzorane brazde. Nije navikao na toliko pešačenje po takvom terenu. „Ma, ko me je ovde i terao?! Nije to za mene“, u sebi je tiho razmišljao. No, sad, šta je tu je. Izdržati napore do kraja, nema mu druge. Ta neće se valjda pokazati kao slabić i osramotiti i sebe i Jošku! A posle da ga još i celo društvo zeza i da pravi šale na njegov račun. S vremena na vreme, istrčao bi poneki zekonja, čulo se par pucnjeva i pokupila lovina. Dao je Joška i Marku da puca, ali je on bio slab nišandžija i nije pogodio baš ni jednog zeca. A dobro mu je Joška rekao kad i gde da puca. No, uzalud. Nije to za Marka. Uvide to i sam, ali, morao je izdržati do kraja. Bio im je još i zahvalan, što kao početnik, nije doživeo i „vatreno krštenje“.

U lov se toliko i ne ide radi ulova. Ljudi više vole da se druže. A i zdravo je biti napolju, na čistom vazduhu, pešačiti, pa i umoriti se. Još kad se u pauzi, popije neka „vruća“ i nešto sa apetitom pojede, pravi užitak. Pošto grupa dobro pročešlja desnu stranu, zaokrenu ulevo, ka voćnjacima u Makošu i ka Tisi. Palo je već nekoliko zečeva, a biće ih, nadaju se, još. Tu, u Makošu je Žoltov tast imao vikendicu i on ih povede ka njoj, na „doručak“. Svako je od kuće poneo ponešto da se na brzinu pripremi za doručak, a poneli su i one „ljute“, da se malo zagreju. Ali ne previše, oružjem rukuju! Zapališe vatru i na štapićima drvenih leska nadenuše slaninu, meso, kobasice, već ko je šta imao i poneo od kuće. Uz po koju čašicu i dobar meze, društvo se raskokodakalo i raspričalo. Vrcale su šale i vicevi sa svih strana, smeh se samo orio. E, to je ono pravo u lovu.

Shvati to i Marko, i pošto se malo već odmorio i „okrepio“, krenu sa društvom u novu avanturu. Češljali su sada desnu, bačku obalu Tise, i malo, malo, pa izleti nešto. Sve češće su se čuli pucnjevi iz lovačkih puški, a i ulov se povećavao. I Marko dobi neku novu snagu, zavoli i lov i druženje u njemu, i obeća samom sebi, da će se već narednih dana učlaniti u društvo. Samo, lov je dosta skup hobi, „aristokratski sport“. Mora se kupiti dobra puška, lovačko odelo, pribor. A i želeo je već da pobegne iz one čamotinje, da ne sluša svakoga dana isto ženino gunđanje i zanovetanje. Eno joj, kad on ode, pa neka dovodi koju hoće drugaricu i nek malo nju „masira“ tim svojim pričama. On će je uvek obradovati nečim iz lova, zna on to dobro. A i svoju će dušu malo rasteretiti. Ali, kao novopečenog člana, čekaće ga „krštenje“, no preživeće on to, kao i svi.

Bližio se već jedan sat popodne, kad Dragan naredi da je za taj dan lov gotov. Podeliše svakome deo od ulova, nekom zeca, nekom dva, bez obzira da li ga je baš on odstrelio. I Marku dadoše tri zeca. Jednog, najkrupnijeg, kažu, za njega, da se ima čime ženi pohvaliti da ga je baš on upucao, jednog, da pozdravi suprugu od svih članova toga dana, a trećeg, da se pred komšijama hvali kako je dobar lovac i već prvog dana tri zeca odstrelio. I tako se drugari raziđoše, svako noseći kući „svoj“ ulov. A Marko je sad jedva čekao da dođe kući, i da se ženi pohvali, a naročito da se dobro odmori. Za prvi dan lova, dosta je od njega, da je i toliko izdržao.

Sledećih dana, učlanio se Marko u lovačko udruženje, samo, sad je trebao nekako uštedeti i novac da bi se opremio svim onim što jednom viđenijem lovcu i pripada. A kako će mu supruga na to sve reagovati, e, tu je morao da pokaže svu svoju i rečitost i diplomatiju. Ma, ne osvaja je on prvi put! Snaći će se već nekako.

Vojislav Ananić