Školstvo nekad i danas

U davnoj Kraljevni Jugoslaviji u svakom naselju, pogotovo u selu, najcenjeniji ljudi su bili sveštenici, učitelji i seoski beležnici. U većim mestima su u državnoj službi bili još i lekari, žandari, vojnici.

Dolaskom komunističke vlasti, mnogo šta se u školstvu menja. Drugi nam pišu istoriju, menjaju je, sa željom da iz nje izbrišu našu prošlost. Tako je u osnovnoj školi čitav srednji vek gotovo zaboravljen, a u osmom razredu su bile zastupljene sve partizanske ofanzive. Za srednje i univerzitetske ustanove su te udžbenike štampali obično u nekoj od susednih republika, ili su im autori iz ko zna kojih zemalja. A reformi nikad više: Šuvareva, Bolonjska konvencija, dualno obrazovanje… I ni iz jedne nismo našli nešto pametno da uvedemo u naš sistem ili da i sami damo svoje mišljenje i stav.

I sam sam bivši prosvetni radnik. Nekada se u školi znalo o je nastavnik ili profesor, a ko učenik. Bilo neko poštovanje, od roditelja pogotovo. Bogami se pred njih na roditeljskim sastancima moralo dobro pripremiti. Jer je trebalo izaći i među radnike i među lekare, pravnike, advokate, direktore poznatih preduzeća.… Kad se primalo razredno starešinstvo, morale su se obići sve porodice učenika, da se sagleda kakvog su ekonomskog i socijalnog stanja, imaju li učenici dobre usove za miran rad i učenje.

A radilo se više nego danas. U suprotnoj smeni se držala dopunska i dodatna nastava recitatorske i dramske sekcije, razne sportske aktivnosti i takmičenja. Zarade su u prosveti bile uvek skromne u odnosu na sadašnje. Naravno ogromnu ulogu u vaspitanju dece, imale su i porodice.

Šta se ovo zbiva u našem današnjem društvu? Mi vas, deco i omladino, tome nismo učili. Sramota me da svakog dana gledam onakav izliv besa na televiziji. Sve to ide u svet. I drugi nas gledaju. Nije srpski narod takav. Pustimo se više i Brisela i sveta. Šta su nam dobro doneli? Ništa. Eto, na današnji dan su nas bombardovali.

Vojislav Ananić