Ko nam je podelio Krajinu? (Književnost Miloša Kordića, iz jednog ugla)

Miloš Kordić

Kada je svojevremeno, negde 1995/6 ili, možda, 1997. godine, Dušan Ivanić u svojoj knjizi „Književnost Srpske Krajine“, kojom je i nominalno postavio nove temelje i okvire u imenovanju umetničkog stvaralaštva Srba iz Hrvatske, napisao da je pesnik, pripovedač, esejista Miloš Kordić „sam vrh onoga što je najbolje u pesništvu krajiških Srba“, stvorila se izvesna zabuna. S obzirom da se Ivanićev književno-naučni autoritet teško može dovesti u pitanje, o ovoj se izrečenoj činjenici počelo detaljnije razmišljati i govoriti u književnom svetu – bilo umetničkom ili naučnom.

Vremenom se sve veći broj književnih autoriteta priklonio Ivanićevom stavu, jer je i izučavanje Kordićevog stvaralaštva postajalo obuhvatnije. U periodu dužem od pedeset godina Kordić je objavio pregršti poezije, pripovedaka, priča, romana, eseja, etnografskih zapisa i dokumenata, publicističkih tekstova i svedočenja... Zbog obima materijala koji je nastajao godinama u majstornici Miloša Kordića velikom broju poklonika pisane reči nije bilo moguće da sve pravovremeno uvide, a nije retka ni činjenica da mnogi od njih/nas nisu ni mogli doći do određenih dela.

Kada je Ivanić napisao „najbolje u pesništvu krajiških Srba“ nekako se, samo po sebi, podrazumevalo da je Kordić pesnik Banije kao što je Jovan Radulović bio pesnik Dalmacije.

Uprkos činjenici da Kordić već od početka devedesetih živi u Beogradu, u jednom novom sazvežđu i mentalitetskom okruženju, nema sumnje da su ticala njegovog literarnog stvaranja okrenuta pre svega prema Baniji i prema Krajini. To se ne može opovrći!

On Baniju zna celu – zna sve o njoj i sve iz nje... U jednom od tekstova je, koliko se sećam, pa zato i parafraziram, zapisao da je Banija za Banijce, ali i druge Krajišnike, „postala živo sećanje“. Pisao je o nadaleko čuvenim banijskim šumama, u kojima, za one kojima je manje poznato, dominira hrast (!) kao o metafori ili simbolu jednog divnog naroda, koji je danas rasut od Južne Amerike, Australije, Kanade, pa sve do ledom okovanog Islanda. Zato bih samo nakratko skrenuo pažnju na hrast – mitsko drvo koje je iz paganske nam vere preneto i u hrišćanstvo, kao blagosloveni poklon i široko Božje davanje. Možda su baš iz tog „drveta“ izrasli naši veliki savremeni pesnici ovog kraja – Kordić, Nikola Vujčić, Nebojša Devetak, Mirko Demić... Još kada se tome doda susedni Kordun slika postaje celovitija i jasnija.

Govorimo li o temama koje Miloš Kordić tretira u svojoj prozi (ali ne manje i u poeziji, zapisima, dokumentaristici) vidimo da one sežu do davnina, do naših patrijarhalnih porodica i kućnih zadruga, preko Vojne krajine, pa do uslovno formirane ovovremenosti (savremenosti). U centru svega je srce banijskog i krajiškog čoveka, njegova muka i stege, život na nekoliko stopa „prljuše“, večna beda, glad i krv... I smrt... Sa takve zemlje se verovatno stalno težilo odlasku. Nije, međutim, uvek bilo kako se misli, bivalo je i svetlih trenutaka u istoriji, ali konačni odlazak je nastao nakon poslednjeg poloma načinjenog u Krajini i nad Krajišnicima.

Sve to Miloš Kordić zna – i Jasenovac, i Jadovno, i Mehino stanje, a možda najbolje pokolj življa Banije i Korduna u pravoslavnoj crkvi u Glini. Potresna pesma Ivana V. Lalića „Opelo za sedam stotina...“, ubeđeni smo, odnosi se samo na prvo veče. A dokumenta kažu da su bile tri i da je baš tamo i baš tada na najzverskiji način pobijeno više od 1.700 ljudi. Zna Miloš Kordić o tome sve iako ne može da svedoči, kao što zna šta je ostalo od Banije i Korduna nakon onih silnih jama, a potom i paljevina kuća, posle onih đavoljih vatruština. Možda ovo nije dobro mesto, ali osećam potrebu da kažem da su cela Banija i celi Kordun zaklani.

Drugi aspekti njegovog stvaralaštva, psihološka produbljivanja i prožimanja, sagledavanje čoveka i njegovog smisla, eshatološki odnosi, bez sumnje zaslužuju poseban, i obimniji osvrt. Cilj ovog tekst je da pokuša da sažme ono najvažnije o tvoraštvu Miloša Kordića koje nam je sada vidljivo, i dato.

Za neke teme određena mesta i vremena nisu baš prigodna. Tako je i u ovom slučaju, jer kad govorimo o Kordiću, Baniji, Kordunu, Krajini (...) odnekud nam se nameteće ta razmeđenost krajiškog prostora. Pa imamo hrvatsku Krajinu i bosansku Krajinu! A u čemu je razlika (?) – na Baniji sa jedne strane reke je Dvor a sa druge Novi Grad, na jednoj obali Hrvatska Kostajnica, a na drugoj Kostajnica, na jednoj je Stara Gradiška a drugoj Gradiška... Običaji i govori su identični... Pa se onda prisetimo Branka Ćopića i dijaloga Nikoletine Bursaća sa majkom: - Majko, od danas više nema Boga!. Žena se prekrsti: - Bog s tobom, sine, pa svi ljudi odavde do Like znaju da Boga ima... I sad ključno pitanje – odakle je to „odavde do Like“? Pa niodakle, jer su oni već i tada bili u Lici, na kraju i Ćopićeva majka je rođenjem bila Ličanka. Pitaćete se, verovatno, kakve ovo veze ima sa poetikom Miloša Kordića. Ima, i te kako ima! A uveren sam da i Miloš Kordić to zna! Dakle, sasvim jasno – veliki su podelili najpre Krajinu na dva dela, a samim tim i narod, jer je Krajina sezala od Jadrana do Prnjavora, istočno od Banje Luke, a sa severa od reke Kupe do današnjeg Bosanskog Grahova. Zamislimo koliki je to prostor i koliko srpskog naroda u njemu! Prva podela Srba počela je podelom Krajine... Posle se sve odvijalo kao na filmskoj traci...

O tome i Miloš Kordić peva, samo prigušeno, setno i kroz zamućene slike...

Sa koje god strane, dakle, pokušavali da sagledamo dosadašnje literarno stvaralaštvo Miloša Kordića neminovno ćemo doći do jedinstvenog zaključka – da u tom opusu nema podela u Biću onoga koji ga čini, braneći tako i sebe od drugih i druge od sebe, a prvenstveno čuvajući čoveka sa svim onim što on jeste, njegovim manama i vrlinama i njegovom suštinom ma šta ona u nekom trenutku značila, i kakva god bila.

Kordić je na putu među svetovima, naročito u svojoj poeziji. Dva pesnička sveta kod Kordića postaju jednoobraznost kroz homogenost i sadejstvo, odakle nas napaja sopstvenom izvornošću, pokušavajući da nam došapne da ovaj svet biva dok ne uhvatimo bivstvo drugog sveta.

Tu se, naravno, pesma ne završava, ona nastavlja da se širi i dopunjuje kroz čitaoca i čitaočevo produženo pisanje, kroz emociju iskinutu iz ugla nekog stiha...

Đorđe Brujić

 061 64 70 422