Pukovniku nema ko da čita

Danas je sahranjen poslednji iz moje gimnazijske generacije sa kojim sam još imao kontakt, pukovnik Mićo Mihajlović. Bolovao je dugo i teško, nije bilo lako gledati te njegove muke. A bio je pravi Spartanac. Sedeli smo u istoj klupi, prepisivali jedan od drugog, zajedno učili za maturu, zajedno izlazili u grad, na korzo u potrazi za devojkama. Bio je lep, stasit, atletski građen, visok, sa zelenim prodornim očima. Težak za komunikaciju. Otac mu je bio tvrd, strog, neumoljiv i prema sebi i prema drugima. U ratu, 1941. Godine izgubio je majku i brata, trpio je posledice, a na bratovom spomeniku napisao: Mrtvi ne govore, a živi lažu i njihove zasluge pripisuju sebi. Uvek se setim toga epitafa. Majka mu je bila nežna, blaga, uvek zabrinuta za svoga jedinca, mirila sina i oca. I mene je zvala sine, imao sam dvije majke. Govorila bi : Kada mi ti dođeš, kao da je došao moj Mićo. Mićo je bio daleko, u Vojnoj akademiji, a onda i na službi kao oficir JNA. Ja sam bio bliže, češće dolazio, naročito u vreme zrelih trešanja i kosidbe, kada sam se oženio i sa ženom i decom. Voleli smo tetka Stanin sir i skorup.

U gimnaziji je bilo zanimljivo. Bili smo „ B“ razred, deca došljaka i putnika. U „ A“ razred išla su gradska deca. Ja sam bio nov u razredu, moja porodica tek je bila doselila u grad. Odmah sam se sprijateljio sa putnicima, naročito sa Mićom. Često je znao ostati kod nas na ručku, dok čeka voz. Kada je posle svađe sa ocem odbegao od kuće, utočište je našao kod nas. Ali bez znanja mojih roditelja. Bilo je vreme letnjeg raspusta. Smeštaj sam mu obezbedio u podrumu naše zgrade, u našoj šupi dimenzija 3x2 metra, opšivenoj drvenim letvama, podsećala je na zatvorsku ćeliju. U šupi je pored ostalih stvari bio i jedan stari otoman. Hranu sam mu ja donosio, kao kučetu, potajno, ali bilo je obilato.

Kada se peti dan na vratima našeg stana pojavio Mićin otac morali smo se predati. Dobili smo garancije da ni Mićo ni ja nećemo snositi nikakve posledice za pokušaj otpora i potrage za slobodom.

Onda smo otišli na Omladinske radne akcije u Kladovo, na izgradnju hidrocentrale Đerdap. Mićo je bio jedan od najboljih omladinaca, po snazi , po brzini, po disciplini. Ja sam se šlepao. Obojica smo dobili zlatne značke, a ja sam položio i vozački ispit B kategorije.

Mićo je bio predodređen za vojsku, uostalom već u gimnaziji bio je njihov stipendista. Ne znam mnogo o njegovoj vojničkoj karijeri. Rastali smo se jednog septembarskog dana te 1968. Godine. Sećam se da sam ga zamolio da svojim preciznim krasnopisom ispiše moje podatke u indeks Pravnog fakulteta u Zagrebu i da me je on radoznalo upitao koju nacionalnost da upiše. Rekao sam bez dvoumljenja: Piši Srbin. Tako sam ja otišao na studije prava u Zagrebu a Mićo na Vojnu akademiju. Posle toga dugo se nismo videli, odnosno bolje rečeno retko smo se viđali. Samo na kratko za vreme školskih letnjih raspusta. S vremenom, životne okolnosti su nas toliko udaljile da nismo mogli ni kumovati jedan drugome. Ipak smo se povremeno viđali i družili kao porodični ljudi.

O njegovoj vojničkoj karijeri znam samo da je redovno napredovao, da je bio pripadnik 63. padobranske brigade, da je jedno vreme radio kao kontrolor leta na civilnom zagrebačkom aerodromu, i da je jedno vreme , sve do kraja rata 1995. godine bio komandant Banijske brigade, vojske Republike Srpske Krajine. Posle rata, kada se razboleo, penzionisn je u činu pukovnika. A razboleo se teško. Najpre od vitiliga, kao posledice stresa, zatim od kancera, zbog čega mu je moralo biti izvađeno jedno oko, a onda i od kancera koji ga je na kraju odveo u grob. Iza njega je ostala supruga i odrasli sin i ćerka i dvoje prekrasnih unuka. Ne znam kakav je oficir bio i kakav komadant, ali znam da je meni, svom školskom drugu iz gimnazijske klupe, odbio dati propusnicu za Beograd, tri dana pre pada Krajine. Ja sam otišao bez propusnice. Takav je bio, tvrd, surov, neumoljiv, principijelan. Nasledio je očevu krv. Tešku narav, tvrdu disciplinu. Verovatno ga je to koštalo u karijeri ali on nije mogao protiv svojih uverenja, čak ni po cenu gubitka popularnosti među drugovima i borcima i po cenu vlastitog zdravlja.

Bilo kako bilo ja sam siguran da zbog njega nismo izgubili taj nesrećni rat.

U poslednjih nekoliko meseci, možda i celu godinu, često smo se čuli, zvao sam ja njega ali i on mene. Nekoliko puta sam ga sa suprugom i posetio u njegovom stanu, u njegovom ćošku kako je govorio. Taj stan je dobio nakon što je raseljen iz nužnog smeštaja u Deligradskoj. Bio je potpuno nepokretan, nemoćan, slabog glasa, slabog vida, imao je distrofiju mišića koja nije bila nasledna nego posledica bolesti.

Kada bi me nazvao obavezno je pitao gde sam i šta radim. Tražio je da mu šaljem slike iz šetnje po šumi, slike moga psa, moje bašte i voćnjka, onda bi sve to gledao kroz lupu svojim jedinim slabovidim okom. Moje knjige više nije mogao čitati. Ponovo me zvao davao mi savete i komentare, voleo da priča o svemu što je video. Meni su ti razgovori bili teški, ponekad i dosadni, on je teško govorio, često i nerazumljivo, kašljao, nekoliko puta sam morao slagati da mi curi baterija telefona da bi završio razgovor, da poštedim i sebe i njega.

Rođen je u Donjem Hrastovcu na Baniji 1949. godine.

Umro je 21.07.2026.

Kao oficir JNA i komandant, Mićo Mihajlović nije zaslužio da na onaj svet bude ispraćen samo počasnim plotunom, uz pojanje popa i „vječnaja pamjat“, bez oproštajnog govora svojih drugova, saboraca, oficira, u prisutnosti nas nekoliko okupljenih koji niko nikoga ne poznaje. Tako ni ja nisam sreo nikog sa kojim bih mogao podeliti sećanje na svoga druga, na čiji kovčeg sam spustio tri tvrda grumena suve ilovače lešćanskog groblja. Kada mi je njegova supruga javila da je hitno hospitalizovan na VMA, znao sam da se ovaj put neće izvući. Ja sam bio u Crnoj Gori, i samo sam se nadao da će izdržati, da neće umreti dok se ne vratim. I izdržao je. Jer verovatno ja ne bih prekinuo svoj odmor na moru da bi ga ispratio. A zaslužio je. I više od jednog govora. Ali šta vredi. Pukovniku nema ko da čita. Tako je iza svega ostala još jedna praznina, crna rupa u našem sećanju i savesti.

Počivaj u miru pukovniče.

Beograd, 25.07.2026.

Simo Šuica