Vojislav Ananić: Dušica

Da nađe svojoj boljci leka, uputio se i Nikola još pre više godina u banju Gornja Trepča kod Čačka, kojoj, kažu, za njegovu bolest, nigde nema ravne. Nije znao otkuda im taj podatak, ali bolesnici pričali da slična njoj, postoji samo u Japanu. Odlazio je kod nas već u nekoliko banjskih ustanova, ali, bez nekih vidljivijih znakova poboljšanja, pa, kao, misli, da proba još i ovde. Davljenik se i za slamku hvata, a svaki bolesnik bi dao ne zna se šta, samo da mu bude bolje.

Već po dolasku je slušao da u ovu banju stižu bolesnici u kolicima ili na štakama, a da se kući vraćaju na svojim nogama. A meštani govorili da nigde nema tak’e lekovite vode. Ma leči, brale sve, od kožnih i stomačnih bolesti, do reume, perifernih krvnih sudova, raznih neuroloških problema kod ljudi. Pročula se najviše po tome, što pomaže izlečenju jedne teške bolesti kojoj se još leka nije našlo, da leči multipla sklerozu. Pored raznih retkih minerala povoljnog proporcionog sastava za ljudski organizam, ta voda ispod planine Vujan, sadržava cezijum, litijum, rubidijum i stroncijum, te banju nazvaše ATOMSKA. Temperatura vode je konstantna, negde oko trideset stepeni.

Nije se baš moglo reći da je to prava banja, jer je imala samo jedan stacionar sa dva bazena (muški i ženski) i nekoliko kada za bolesnike, kade za hidro-masažu, salu za fizikalnu terapiju i već znane ostale banjske aparate. Stacionar je posedovao i restoran koji je bio udaljen možda dvesta metara. A samo mesto, obično srbijansko selo. Tek kasnije su ljudi, tražeći izlečenje svojih bolesti, napravili podosta vikendica, od onih najjednostavnijih, do velikih kuća sa par spratova. Na tim velikim kućama su mnogi dobro zarađivali, jer su bolesnicima izdavali smeštaj.

Od Nikolinog dolaska u banju prošlo je par dana. Uvideo je da tamo ima dosta Italijana, Mađara, a bilo je i bolesnika, naših ljudi, koji su radili i živeli u Francuskoj, Švajcarskoj... Čuo je da je na drugom spratu, koji je bio luksuzniji i popunjen obično Italijanima, smešten i jedan bračni par iz desetak hiljada kilometara udaljene Kalifornije. U Nikoli odmah proradi neka čudna intuicija. Znao je da je ćerka dedine druge žene, Dušica, bolovala od multipla skleroze i da je živela u Los Anđelosu. Sa suprugom Dragom je najpre živela u Torontu, u Kanadi, a onda su sa dvoje dece krenuli u SAD, u Kaliforniju.

Ode Nikola odmah do recepcije i upita u kojoj je sobi taj bračni par. Oni mu rekoše i Nikola pravo gore.

„Kuc, kuc“ na njihova vrata, kad ču samo:

„Jes!“

Otvori Nidža vrata i reče im:

„Dobro veče.“

Dosta zbunjeni njegovom posetom, javi mu se najpre muškarac od pedesetak godina koji je sedeo za stolom i nešto računao na digitronu, a potom i lepuškasta žena, mlađa možda za pet – šest godina od muža joj.

Ali, ona je ležala u krevetu. U govoru su „uvrtali amerikanski“, dajući mu do znanja odakle su. Nikola odmah zapazi kako oboje puno puše i da su skromnog obrazovanja. A za naše ljude koji dolaze otuda, je bilo tipično da ti odmah daju do znanja „ko“ su, baš tim čudnim naglaskom i izgovorom naših reči. Kao da su tamo već stotinu godina i da su zaboravili da „divane po naški“. Oni su, što u Kanadi što u SAD, bili možda dvadesetak godina i nemoguće da su se za tako malo vremena toliko utopili u tamošnje stanovništvo, da bi skoro zaboravili i naše reči. A i jedno i drugo su bili prave Lale, iz Banata. Čak i da su se toliko asimilirali, bar da su se potrudili da govore normalno, srpski, što bi bilo i ljudski i kulturno. Oni su se i načinom izgovora, i kao, prisećanjem, „kako se ono, kaže na srpskom“, toliko pravili važni kao da su želeli da budu glavni u Banji, da ih svi tetoše i primaju sa posebnim uvažavanjem. U stvari, time su sami sebe prikazivali koliko su bili glupi i neobrazovani.

No, vratimo se daljem razgovoru. Nikola se predstavi punim imenom i prezimenom, na šta mu Dušica reče:

„Pa ja ima brat Nikola Perić u Kanada.“

Bio je to sin Nikolinog dede iz prvog braka. Rođeni stric Nikolin. Kako je svet mali, reče Nikola, a oni ga počeše ispitivati kako mu se zove otac, pa tetka, deda, jer su još sumnjali u to ko im je tako nezvan banuo u sobu. Konačno se uveriše da su „rođaci“. A Draga tek onda poče sa “uvrtanjem“ i hvaljenjem, kako imaju silno bogatstvo, kadilak sa osam cilindara, kuću sa bazenom i ko zna šta sve ne. Sebe je predstavio kao „elektronik inženjer“, a bio je običan pokondireni glupak. Uvide Nikola s kim ima posla, ali sad, šta je tu je. Sam ih je tražio. Dušica je uvek ležala u sobi, sem kad bi imala neku terapiju, a Draga bi se banjom ukrućeno šetao sa tranzistorom u rukama, kao ćuran, sve da bi svima pokazao sa kim „imaju posla“. Pre toga je obavezno svraćao do Nikole i govorio mu kako ga „tetka“ zove da joj dođe. Po našem običaju, Nikola bi sa sobom uvek nešto poneo od „milošte“, med od kestena, jabuke, narandže... Ti njihovi razgovori su uvek bili isti, tako što se i Dušica trudila da što više „uvrće“ i da se hvališe šta sve imaju i koliko ih košta ovo putovanje i boravak u banji, mada je Nikola još ranije čitao kako u SAD takvi bolesnici od države dobijaju besplatno lečenje, ili su, kad za to dođe vreme, smešteni u specijalne ustanove, sanatorijume.

Najinteresantnije je bilo uveče, kad se završi sa svim terapijama. Tada bi Draga izvodio i svoju Dušicu u hodnik, a ona bi se nekako drhtuljavo držala o rukohvat koji je bio postavljen i sa jedne i sa druge strane i pokušavala da napravi bar neki korak. Hodnik je tada bivao pun.

Italijani su je skandirajući, bodrili na svom jeziku:

„Dusice, fai un’altro passo! Brava! Oggi cammini meglio di ieri. Andra’ tutto bene! Devi solo credere in te stesso!“ (“ Dušice, napravi još jedan korak! Bravo! Danas bolje hodaš nego juče. Biće bolje! Samo veruj u sebe.“)

Za njima nisu zaostajali ni Mađari koji su prosto, navijali:

“Dusica! Dusica! Dusica! Gyerünk, gyerünk! Még egy – két lépést! Látod hogy meg tudod csinálni!“ (“Dušica! Dušica! Dušica! Idemo! Napravi još korak – dva. Vidiš da možeš!“)

Kad su na kraju, Dušica i Draga morali da se vrate svojoj kući, Nikola se sa njima pozdravio i rekao:

“Drago, život je kratak. Ko zna hoćemo li se više ikad videti. Dajem ti sa ruke za uspomenu moj sat ’Seiko’, a ti mi daj tvoj mali tranzistor!“

I, nije hteo! A ’Seiko’ je vredeo desetak puta više od tranzistora. I, Nikola im je uvek odnosio nešto kad god bi otišao do „tetke“, a oni njemu nikada ništa nisu dali. Verovatno nisu hteli da krnje išta od svoga „bogatstva“, ili su mu davali do znanja da su to glupi srpski običaji, a oni su ipak, „civilizovan“ svet.