Putešestvije ikone Svetog Georgija

Rođeni stric Ilije S. živeo je u Kanadi već oko šest decenija. Oženio se Ljubicom, koja je isto našeg porekla, samo je tamo rođena. I stric i strina Ilije S., prema pričanju ljudi koji su ih upoznali, jer ih Ilija, nažalost nikada nije video, bili ljudi sa starinskim i običajima i navikama. Nisu se kao mnogi naši ljudi dali brzoj asimilaciji, a u našu crkvu su redovno odlazili i na liturgije i proslave, a i sveštenik im je u kuću dolazio. Znali su da daju i bogate novčane priloge našem sveštenstvu tamo u daljini, ili su slali pare za održavanje crkve u rodnom selu strica Voje u «starom kraju», u Banat. Priča se da su bogatim prilogom učestvovali i u sakupljanju pomoći za izgradnju Hrama Svetog Save na Vračaru, u Beogradu.

Već poodavno su i stric i strina bili u penziji, a stekli su i popriličnu imovinu. Stric Voja i strina Ljubica su dosta putovali po belom svetu, iako su već bili u godinama. Dok ih noge služe i dok im je glava bistra, kako je stric govorio, sebi su priuštavali ta svoja zadovoljstva. Za kratko vreme stric Voja je počeo da oboleva, a nedugo posle toga je i umro od teške i neizlečive bolesti.
U ogromnoj kući su ostali strina Ljubica i posinak Petar, a u najsvečanijoj prostoriji, na istočnom njenom zidu, bila je okačena ikona svetog Georgija, što znači da je sveti Đurađ bio patron porodice, njen zaštitnik i voditelj kroz čitav ovozemaljski život. Tu Ikonu je osveštao Njegovo preosveštenstvo, vladika Srpske pravoslavne crkve za Kanadu, Georgije, sa kojim je pok. stric Voja bio i lični prijatelj.

Kao duboko pobožan čovek, stric Voja je, tamo još dalekih šezdesetih godina prošloga veka, dao da mu se naslika ikona sv. Đorđa, jer je stara porodična ikona ostala u rodnom selu, u kući njegovog starijeg brata Đure. Baš negde u to vreme, tamo u Kanadi je boravio stričev vršnjak, nedavno preminuli, Đorđe Pravilović iz Herceg - Novog, koji je već tada bio poznato ime u slikarskom svetu. A potekao je iz slikarske škole čuvene Ljubice Cuce Sokić. Nakon dogovora oko cene za rad gospodina Pravilovića, ikona je svakim danom sve više zadobijala svoje prave obrise. U stvari, to je bila kopija sa neke druge ikone, što i stoji u potpisu slikara u donjem, jedva vidljivom, desnom uglu. Kod kopiranja ikona, bez obzira da li se rade na drvenoj podlozi ili na platnu, važi pravilo da umetnik ne sme davati zamaha nekoj svojoj novoj umetničkoj viziji, nego taj njegov rad mora biti što verniji originalu. Inače je ni jedno svešteno lice neće prihvatiti niti osveštati. A borba sv. Đorđa sa aždajom, simbolički predstavlja borbu njegovu protiv svih zlih sila. Ta ikona sv. Georgija je poprilične veličine, možda metar sa sedamdeset, u lepom belom reljefnom ramu, okvira oko deset santimetara.
Elem, posle stričeve smrti, i strina Ljubica je počela sve više da pobonjeva. Jedne večeri je nazvala sinovca Iliju iz «starog kraja» i upitala ga, da li bi imao išta protiv da mu pošalje njihovu ikonu. Ilija se tome njenom predlogu i želji najpre iznenadio, a onda joj oduševljeno rekao da mu tu svetu sliku pošalje, da će je čuvati i svome sinu u nasleđe ostaviti. I, strina Ljubica je, zajedno sa svojom sestrom, pažljivo upakovala, adresirala na Ilijino mesto prebivališta i kontejnerom, brodskim prevozom poslala. Još je rekla da će ona i carinu platiti koliko treba.

Očekivao je Ilija da će Ikonu dobiti za mesec – dva, ali, još tamo, u Kanadi, nešto je zapelo. Strina je Iliji telefonom javljala da se vlasnik agencije koja se bavi transportom raznolikih stvari za naše građane ovde, razboleo. Tako je ta Ikona u Kanadi ostala još nekoliko mesci, a Ilija je po običaju, bio nestrpljiv. Pretpostavljao je da mu nikada neće ni stići.

Ali, početkom juna prošle godine, desilo se nešto neočekivano. Telefon je zazvonio u Ilijinom stanu i sa one druge strane čulo se sledeće:

«Žare ovde, Luka Beograd. Očekujete li neku pošiljku iz Kanade?»
« Da, očekujem jednu ikonu!» – odgovorio je Ilija.
«Ništa više?» - rekao je -.»A da li je ta ikona nastala ovde pa je izneta u Kanadu, ili je nastala u Kanadi? Ti podaci mi trebaju radi carine».

Ilija je odgovorio ono što je znao, i kad i gde je nastala, i ko ju je na platnu prekopirao. Još je učtivo upitao, ako je ikona već tu, u Beogradu, kad može da je očekuje i gde i kako da je preuzme.

«Ja ću Vam se javiti kad bude vreme. Dotle, budite strpljivi!»

Tako je tekao taj razgovor. Odmah se Ilija telefonom javio svojoj strini u Kanadu, da i ona ne brine da se ikona kojim slučajem nije negde zagubila.

Prošlo je od tada mesec dana, a Ilija nije još uvek dobijao ni ikonu, a nije znao ni broj telefona toga gospodina Žareta. Sve ga je to kopkalo i tražio je načine kako da nešto sazna o Žaretu. Najpre je dva puta zvao Luku Beograd (pošto se odande i predstavio), ali su oba puta Iliji vrlo ljubazno odgovorili da kod njih ne radi nikakav Žare, da kroz njihovu luku dnevno prođe na stotine kontejnera i da o tako relativno sitnom pakovanju, ništa ne znaju. Kad je Ilija upitao, da ne plati puno za ležarinu, oni su odgovorili da je to najmanji problem, već postoji opasnost da u toj hrpi i metežu ikona negde bude zaturena. Uputili su Iliju na Carinu pored njih, ali ni tamo nisu znali ni za kakvog Žareta. Odgovarali su da je to verovatno neka osoba iz špedicije, a u Beogradu ima samo registrovanih preko stotinu špeditera, a da ih je i više koji rade na «divlje». Tek tad se Ilija zabrinuo. Kako od toliko prevoznika ući u trag tajanstvenom Žaretu? A nije mu čak ni prezime znao! I dalje je pokušavao kod Carine, ali ništa! Uspostavljao je kontakt sa ljudima i iz njegovog grada a i iz okoline koji su se bavili špedicijom i stalno su odlazili baš u Luku Beograd zbog prirode svoga posla. Ali, opet ništa.

Onda se Ilija seti da mu je još za svoga života pre četiri – pet godina, stric poslao kontejnerom i brodom invalidsku šetalicu. Samo, tada je to sve išlo nekako normalno. Nikakvih problema nije imao. Tražio je stare adresare ne bi li tamo pronašao brojeve telefona na koje ga je tada stric upućivao, kad ono, opa, bila su dva broja. Pozove prvi broj, neku Mirjanu, a ono, jave se samo na engleskom. Verovatno automat. Pokuša ponovo, opet isto! Onda Ilija okrene onaj drugi broj, i javi se čovek:

«Peđa ovde. Izvolite!»

Niko, bogati, u predstavljanju ne govori ni svoje prezime! Neka mutna posla, pomisli Ilija. Ali, nastavi razgovor i kaže da traži izvesnog Žareta.

« Pa, sad sam sa njim razgovarao!»

Iliji laknu kad to ču. Konačno je pronašao i Žareta. Peđa mu još izdiktira i broj Žaretovog telefona. Tek tad se dade na posao. I, konačno, javi se i Žare. Kaže da je imao nekih problema sa tim kontejnerom, da je radi carinjenja morao ponovo da traži punu specifikaciju sve robe, jer naši ljudi šalju svašta, od gaća i ostale garderobe, do tehničkih stvari.


Prođe i od onda desetak dana. Ilija ne može da miruje i zovne Carinu da upita koliko traje to carinjenje, a ovi mu odgovoriše da to sve ide dosta brzo, ako je sve u redu. Nazva opet Žareta. Nije se sramotio. Kaže šta su mu rekli u Carini, kad mu Žare ljutito odgovori da je čačkao tamo gde mu nije bilo mesto da dira. Ali, svoju ikonu će dobiti. Uskoro, javi se napokon Žare, i reče Iliji da će te noći dobiti svoju svetinju. Njegov vozač je krenuo da raznosi poslatu robu. Čekao je Ilija do ponoći, a vozača nema. Taman što je legao da spava, oko jedan i trideset noću, pozvoni mu na vratima jedan krupan čovek, ma, brdo od čoveka, u kratkom šorcu i sa mokrom znojavom belom atletskom majicom. Izgledao je ljutito pošto je u stambenom, njemu nepoznatom bloku, jedva pronašao adresu. Siđu do nekog kombija i, onako u polumraku, u odsjaju rikverc svetla, Ilija potpisa bez naočara da je primio isporučenu robu u redu i za carinu plati u protivrednosti od stotinu evra, a nikakvu priznanicu ne dobi. Još dok je potpisivao, uvideo je da se sva roba vodi pod nekim brojevima, ali šta je, tu je! Šta ga se to ticalo? Možda tako i mora da bude!? Važno da je njegova ikona stigla! No, bio je nepoverljiv. Posle svih tih peripetija, možda su mu unutra stavili samo dve letve, pomislio je. Zato je, dok je vozač još bio tu, tražio da se upakovano otvori. Sa ranijih fotografija od strica, Ilija se sećao i belog rama i same ikone. Izgleda da je sve bilo u redu. Ilijina supruga je odnela ikonu u stan gde su je potpuno raspakovali i divili joj se – i njenoj fascinantnoj lepoti, ali i veličini. Život je tako režirao da je ta ikona sv. Georgija kod Ilije stigla baš na dan druge godišnjice stričeve smrti. I, na njenom omotu je bio samo neki broj, ni ne sećaju se više koji, npr. 500/37, a ni imena i prezimena Ilijinog, niti njegove adrese, nigde nije bilo. U stvari, sve je osim onog famoznog broja, bilo prefarbano nekim debelim crnim markerom, da se ništa nije moglo ni videti ni pročitati.

Sa svoje strane, strina je učinila najbolje poslavši ikonu. Posle nešto više od tri godine, preminu i ona. Sada se Ilija svakoga dana i svakoga trena, pogledavši u svetog velikomučenika Georgija i prekrstivši se, priseća i svoga pokojnog strica i svoje strine. A svaka ikona svetitelja, podstiče nas na očišćenje i osvetljenje.