Đurđevdan

Krsna slava je prastari običaj u kome se, uz posebne obrede i gozbu, proslavlja hrišćanski svetitelj zaštitnik i davalac. Svaki Srbin ima po jedan dan u godini koji on slavi i to se zove krsno ime, sveti, sveto i blag dan. Jedna od glavnih odlika srpskog Pravoslavlja, za koju ne zna ostali hrišćanski svet, jeste krsna slava. Od svih hrišćanskih naroda, jedino Srbi imaju pravo na krsno ime, na krsnu slavu. Zato je za Srbe pravoslavce, posle Božića, krsna slava najpoštovaniji verski praznik. I, u to ime, se i zaklinju kad kažu: „Tako mi krsne slave“.

Ovaj praznik, koji se "naslonio" na prethrišćansku mitologiju i staro srpsko božanstvo plodnosti Jarilo, vezan je za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih, plodnost stoke i dobre useve. Pre primanja hrišćanstva Srbi su bili mnogobožački narod. Pored vrhovnog boga Peruna, koga su svi poštovali, svaki dom je imao i svoje domaće božanstvo. Po prirodi sentimentalni i vezani za domaće navike i običaje, u susretu sa hrišćanstvom, Srbi su se najteže odricali tih domaćih božanstava. Mudri i praktični Nemanjin sin, Sveti Sava, mnogobožačke kumire i idole, zamenio je velikim svetiteljima Crkve Hristove, koji postadoše zaštitnici i pomoćnici srpskih domova, crkava i manastira, porodica i plemena, sela i gradova, pa i čitavih pokrajina i oblasti. Tako je nastala krsna slava.

U bolesti i zdravlju, miru i ratu, bogatstvu i siromaštvu, srpski narod nikada nije napustio svoju drevnu tradiciju obeležavanja porodice, svoga sveca. Zajedno sa ikonom, slavskim kolačem, vinom, koljivom i svećom, skoro svaka porodica slavi svog pravoslavnog sveca, sećajući se svojih predaka. Preneta sa jedne generacije na drugu, danas je krsna slava temelj porekla i identiteta, koja mu je godinama čuvala veru i tradiciju.

Ni tokom pet vekova duge turske vladavine, buna i ratova, srpski narod se nije odrekao onoga što mu je najsvetije. Slavili su na ratištima, u logorima i pod šatorima, u bolu i bedi, u različitim delovima sveta, ali uvek sa uverenjem da ih njihov svetac posmatra i bdi nad njima, da ih čuva. Naši vojnici su u jeku najžešćih bitaka u rovu lomili bajati vojniki hleb (tajin) pevali tropar svoje slave, palili komadić voštanice koji su od kuće poneli, molili se Bogu za pomoć i srećnije dane. Posle II svetskog rata u vreme neviđene bezbožničke i antiverske propagande, Srbi se nisu odricali svoje slave i, slobodno se može reći, da je krsna slava sačuvala pravoslavnu veru i tradiciju u našem narodu.

Đurđevdan je jedna od najčešćih slava u pravoslavnih Srba i svehrišćanski praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starojulijanskom kalendaru), u spomen na jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru. Slavska ikona sa kandilom postavlja se, ako je moguće, na istočnoj strani zida najuglednije prostorije u kući.

Još sredinom 19. veka zapisano je da Sveti Georgije ima veoma specifičan i snažan kult kod Srba kao "oslobodilac zarobljenih, zaštitnik siromašnih, lekar bolesnih, borac protiv careva, pobednik i velikomučenik".

Po predanju, on je zaslužan i za stvaranje nemanjićke Srbije. I u popularnoj TV seriji videli smo scenu čudesnog oslobođenja budućeg velikog župana Stefana Nemanje iz tamnice ljubomorne braće. Sveti vitez je utkan u državni mit: on oslobađa Nemanju koga su zatočila ljubomorna braća posle čega on stvara najmoćniju državu srednjovekovnog Balkana.

U znak zahvalnosti veliki župan diže monumentalne Đurđeve stupove nad prestonim Rasom. Stefan Prvovenčani u očevom žitiju piše da Nemanja pred presudnu bitku s Vizantincima dobija časni krst i izuzetno sudbinsko koplje.

Simbolika je više nego jasna, a pojačava je priča o arhijereju kome se javlja lično Sveti Georgije i govori mu da ide u pomoć Nemanji, koji oličava Srbiju – navodi dr Vlada Stanković, vizantolog.

Ruski konzul Aleksandar Giljferding 1859. putuje po Pešterskoj visoravni i beleži da su mu meštani pokazali drevne zidine na planinskom vrhu Trojan i ispričali legendu, po kojoj je tu bio grad pod kojim je Sveti Đorđe pobedio aždaju i spasao princezu, kćer vladara Trojana. To predanje kazuje da je svetac mačem prvo udario u kamen da isproba oštricu i prosekao stenu iz koje teče izvor Đurđevice. Ranjena ala se “brćaknula” – praćaknula kod sela Braćak, kod Pružnja se opružila, a luda od bola repom je okrnjila šumu u Krnjoj Jeli. U samrtnom ropcu “zaninala” je, zanjihala, planinu Ninaju, a pod mačem Svetog Georgija izdahnula je kraj pećine vrela Raške, gde se nalazilo prethrišćansko srpsko svetilište. To mesto, na stotinak metara od manastira Sopoćani, zove se Koštano polje, jer su po legendi tu dugo ležale divovske aždajine kosti.

Ova legenda je možda razlog zbog koga je kralj Radoslav na priprati Bogorodičine crkve u Studenici uklesao lik pobedonosca s mačem.

– Ne može biti sumnje da je legenda o Svetom Đorđu kao vitezu na konju i pobediocu aždaje, koji je spasao Trojan grad i ćerku bana tog grada svojina usmene literature srpskog naroda – smatrao je veliki istoričar Stojan Novaković.

Legende o tome da je Sveti Đorđe pogubio troglavog cara-aždaju koji je živeo u Trojanovom gradu na Ceru, zabeležili su Milovan Vidaković i Milan Đ. Milićević.

Na Jastrepcu je legenda o Svetom Đorđu evoluirala pa je ala napala caricu Milicu, a ubio ga je legendarni Zmaj Ognjeni Vuk, despot Vuk Grgurević Branković. Kraljević Marko je preuzeo ulogu Svetog Georgija kad se borio protiv troglavog Arapina. Đurđevdan je, po narodnoj pesmi, bio krsna slava Marka Kraljevića, to jest njegove kraljevske kuće Mrnjavčevića (njihova teritorija na prostorima današnje Makedonije za vreme cara Uroša bila je u samom središtu srpske carevine 1360. godine).

Sveti Georgije se na ikonama predstavlja kao vitez na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega, stoji jedna žena, takođe u gospodskom odelu. Ona bi mogla da predstavlja caricu Aleksandru, ženu cara Dioklecijana, odnosno simbolički mladu hrišćansku crkvu kojoj treba zaštita podvižnika. Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je "proždirala" brojne nevine hrišćane. Sveti Georgije ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac "neznaboštvu". Pod pobedom koju je sveti Georgije odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. U srednjevekovnim pravoslavnim hramovima i manastirima on je u redu sa svetim ratnicima, borcima za hrišćanstvo, koje predvodi sveti arhangel Mihajlo, predstavnik sila dobra i čistote novozavetne vere.

Slava je strogo domaći kult. U narodu se smatra, a to ima svoje mesto i u narodnim pesmama, "ko krsno ime slavi onome i pomaže". Njoj se preko plodova i zdravica obraća kao živom biću. Slava je običaj i obred koji je imao veliki integracioni značaj u razvoju srpskog naroda, čuvanje njegove etničke svesti i drugih obeležja koja ga povezuju u određenu celinu, u posebnu etničku, istorijsku i društvenu zajednicu. U tome je zapravo i najveći značaj krsne slave za srpsku etničku zajednicu.

Veoma značajan element slavskog ceremonijala je ustajanje u slavu, dizanje i napijanje zdravica. To je, po opštem shvatanju, kao i prekada, najsvečaniji čin. Ustajanjem u slavu se izražava prvobitno poštovanje sunca jer se svi učesnici obreda okreću prema istoku. Dalje, ustajanje u slavu, sem izuzetaka, obavlja se pre podne, dok sunce, odnosno dan, napreduje. Ako se ovome doda okretanje krsnog kolača "naoposun" to jest za suncem, onda se krsno ime s razlogom može povezati sa kultom sunca.
Veliku građu o Slavi u narodu sabrao je Vuk Karadžić i on je to činio u vreme kada su mnogi naši običaji, pa i slavski, bili vrlo sveži. Najbolji pokazatelj za to su zdravice koje se izgovaraju u određenom trenutku. Na primer, u zdravici se kaže: "U čije se zdravlje vino pilo, sve mu zdravo i veselo bilo, rodilo mu i žito i vino, ponajviše pšenica belica i u kući sve muška dečica".

Gost se, prilikom ulaska u kuću, u pozdravu obraća domaćinu rečima: "Slavio ga (krsno ime) mnogo ljeta u zdravlju i veselju".
Ta želja se izražava i u drugim zdravicama u kojima se na Slavi ne oskudeva: "Ko je proslavljao ove godine, proslavljao je i dogodine, punu i čestitu, sretnu i bogatu, mnogo ljeta, a sve za njegova života, on i njegova deca"...

Na Kosovu, na primer, gosti ispijaju po jednu veliku čašu za zdravlje domaćinovo i svih njegovih ukućana, a isto tako za plodnost (berićet) i napredak svake vrste. Gost kaže: "Ovu kapenicu ćemo da pijemo za domaćinovo zdravlje. Bog neka da njemu i njegovim sinovima, ćerkama, snahama, unucima, unukama i svemu porodu njegovom zdravlje i sreću ... svaki berićet u polju i domu, da su mu puni ambari sa žitom, guvna sa slamom i senom, torišta sa ovcama i govedima, kravama i kobilama, bivolicama i volovima, tejacima i ždrebicima ..."

Slično ovome i u Slavoniji je svaka kuća imala svoga patrona kome se gosti i ukućani mole, zajedno sa kumovima i prijateljima, za ekonomski napredak kuće i za zdravlje ukućana. U ovom ceremonijalu ima i druge narodne simbolike. Koljivo se na primer u nekim krajevima uzima sa obe ruke da bi Gospod oberučke davao zdravlje i napredak u kući i domaćoj čeljadi. Zdravice se inače menjaju unakrst "da bi godina ukrstila sa rodom i berićetom".

Zanimljiva je i jedna zdravica iz Metohije koja glasi: "Neka se preliju bačve sa vinom, domovi sa žitom i zdravljem, a polja sa rodom i berićetom".

Pošto se malo otpije, u istu čašu dolivaju još vina "da mlađi rastu", pa se zdravica produži: "Ovako za omlađije, neka Bog omladi u domu, u toru i na svakom mestu, neka Bog mladež izvede na dobar put, te neka budu bolji od njihovih starijih".

Đurđevdan se u narodu smatra za granicu između zime i leta. Za njega se vežu brojni narodni običaji, koji se poprilično razlikuju zavisno od kraja u kome se praznik obeležava.

Ono što je jedinstveno je "Đurđevdanski uranak" - pletenje venaca od bilja, umivanje biljem, kupanje na reci... U mnogim krajevima običaj je i da uveče uoči Đurđevdana ili na sam dan ali pre zore, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama, i kapije.

To se čini da bi godina i dom bili berićetni, "da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru".

Takođe, opletu se venčići od "đurđevskog cveća": đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.

Dok pletu vence, devojke biraju travu ZLATNOGLAV i skrivaju je da se dopadnu momcima, a mlade žene da se umile muževima. Devojke se kite i travom KOPINjAK, da momci kopne za njima, valjaju se u mladom JEČMU, da i momci ječe za njima ili u RAŽI, da momci ‘ržu’ za njima, penju se na VIŠNjU, da momci svisnu za njima i grabuljaju oko GRABA, da se momci grabe za njih. U nekim opet krajevima, u mravinjak su zakopavali stočni kolač, grumen soli i živo kokošje jaje da prenoće, ne bi li se stoka množila kao mravi. Marva se šibala drenovim prućem i kadila tamjanom, radi njenog zdravlja i napretka.

Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama - "da bi se sačuvali od grada".

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa, pa se to zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.

Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na "Đurđevdanski uranak", na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće, obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.

Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.


Od Đurđeva počinje letnja polovina godine kada se pale i ‘mangupske furune’ (počinje toplo vreme).
Sveti Đorđe se nalazi na grbu Rusije i zastavi Moskve.

Godine 1099-te krstaši zauzimaju grad Lidu (Lod). Za engleskog kralja Ričarda Lavljeg Srca, grad je bio od posebnog značaja, jer se smatralo da je to mesto rođenja zaštitnika Engleske - Svetog velikomučenika Đorđa. Za vreme boravka krstaša u njemu, grad je postao sedište rimske ceremonije stanovnicima.

Gruzija je uzela Svetog Đorđa za zaštitnika svoje zemlje, po čemu je i dobila ime Đorđija (moja opaska: naši prevode Gruzija).
Krsna slava i Đurđevdan (na inicijativu Turske kao praznik Erdelezi - Buđenje proleća) nominovani su 2013. godine za Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva UNESKO. Krsna slava je prihvaćena i uvršćena 2014. godine.

BRANKO MARINKOVIĆ LALIĆ: SVETI ĐORĐE
{youtube}ruGwgf6Bwwc{/youtube}