Krilati pesnik Boro Kapetanović

Ima ljudi koji su samo, i najpre, pesnici, i ništa drugo. Boro Kapetanović bio je to, i – srećan čovek. Ne samo zato je što Branko Miljković rekao: „Nesrećan čovek ne može biti pesnik.“ U ranoj mladosti, u maternjem jeziku Boro je okusio neopisivu stvaralačku radost u susretu s poezijom rasplamsavajući prve stihove u ontološki oblik sreće. A „sreća, to je osećanje da čovek ima ono što mu je najpotrebnije“ (Jovan Dučić). Boro je bio taj, posedovao „sreću nad srećama“, poeziju kao „jezik nad jezicima“.

Virus poezije naseli onoga ko ne želi da se izleči od te milosti. Poezija poput zlatne groznice preuzme i ne pušta. To je doživeo i pubertetlija sa adrese Podlug 17 iz Sanskog Mosta u minuloj Jugoslaviji. Rano je ustanovio svoj pesnički habitus i uputio se u nepoznato. Obuzelo ga je uzvišeno varakanje sa rečima, a vabljenje zvezda postalo mu disajna pneumatika. Bili su to uzdisaji za apsolutom, bez kojih nema punoće stvaralačkog života. Neki ljudi ne mogu podneti toliku sreću i pritisak, pa napuštaju nirvanski delirijum u treznom stanju. Tek poneko ostane sa najskupljim trnovim vencem oko vrata i nastavlja tako do kraja zemnoga praha.

U svetu je oduvek bilo materijalno bogatih ljudi čije su se kule i gradovi rušili preko noći i ništa ne bi ostalo posle njih. Takve bogataše razarao je letalni virus novca. U materijalnom smislu Boro je bio „siromaški sin“, „čija frula ovim šorom svira“. Ta vrsta oskudice oblikovala ga je naročito u izbegličkom periodu života. Tu je došla do izražaja vera u Poeziju i Reč. Ponosno je nosio pesničku silesiju u sebi, to nerazrušivo duhovno bogatstvo koje će nakon njegovog zemaljskog minuća umnožavati svoje visine i širine.

U građanskom smislu, Boro nikad nije bio zaposlen, dakle, nikad nije primao platu, niti dobijao sinekuru, pogotovo. Neko bi takve pesnike nazvao slobodnim umetnicima, ali oni nisu ni to, jer im taj status nije bio institucionalno rešen od strane upuvane birokratije. Država ne brine o takvima. No, ipak, ti pesnici žive od poezije iako ona ne odlazi na bankarski šalter. To je život iznad poretka malograđanštine. Zato je Boro poeziju govorio napamet, i glasno, kao da nekog doziva, da bi dao do znanja da je budžet njegove duše toliko veliki da se ne može izraziti nikakvim administrativnim fakturama.
Boro Kapetnović je svoje bescen-blago pronašao u poeziji kao najskupljem mineralu u kruni zemaljskog smisla. Verovao je u tu svoju biljurnu sirotinju i kada se život ukazivao u najodurnijim svojim oblicima, u zduhačkoj iskeženosti i praznini. Naprosto, kada se oženio Poezijom, svojom jedinom pravom ljubavlju, stavljena je tačka na sve drugo, na svaki drugi vid privida i prelesti. Znao je da većina ljudi ne razume njegovu odluku, da nemaju snage da se uhvate u koštac sa eventualnim objašnjenjima. Njegovo je bilo da devera i kuburi u trima dimenzijama, a raj pronalazio u četvrtoj i petoj.

Na svakom koraku Boro je nailazio na prepreke, najpre u vidu crkavice koju je (bolje da nije) dobijao kao tzv. borački dodatak. On je na svojoj koži najbolje osećao šta znači poruka „sve će to narod pozlatiti“. Jedan zemljak iz inostranstva nije zaboravljao doneti Bori kvalitetne bakandže ili patike. A Boro je umeo ni od čega da se lepo i moderno obuče. Bile su to neke dobre „krpice“ što svojom urednošću, krojem i znakovljem uvek vuku na mlađano doba. I kosa razabarušena, do ramena, pod starije dane veoma proređena i seda, vapila za makazama i mašinicom za šišanje. Rekao sam mu jednom u Prijedoru na Književnim susretima na Kozari: „Ošišaj to, dragi Boro, spasi se!“ Samo je povukao dim i nastavio po svome.

Ako Boru iznenada sretnete u centru grada na primer, ili drugde, pa zastanete i rukujete se, već ste znali da ste razmenili nekoliko reči sa pesničkom institucijom što hoda. Niko poput njega nije na taj način bio neprekidno uposlen i okupiran poetskom magmom. Sve je bilo mnogo ozbiljno postavljeno i utvrđeno u kopovima i na bedemima njegove ličnosti. Bio je boem, ali ne onaj fatalni poput goleški neprevaziđenog Đure Damjanovića u istom gradu. Boro nije cevčio alkohol, nije imao sudbinski zagrljaj sa kočićevskom ukletom sintagmom „rakijo majko“.

Kada bi nastupao, sav je bio u rukama. To nisu bile ruke, to su bila krila. Ali ne bilo čija i ne bilo kakva, to su bila pegazovska krila čoveka koji se do zemlje klanjao Poeziji. Govoreći pesme naizust, gromko, mašući rukama, upirući prstima, Boro je hteo da poleti, da uzleti iznad publike, da govori odozgo, da rečima puca iz visine, kao kakav zvučni dron zvani „grmečki soko“. Mašući krilima, kao okovani Prometej na prognaničkoj steni, Boro je hteo da se oslobodi gliba ljudske prašine, da se otrgne iz lanaca ograničene slobode. Njegova boja glasa bio je živi mizanscen pesničkog nepristajanja na stvarnost koja razljuđuje čoveka kao božansko biće.

O jednom takvom krilatom mladiću, dakle, želim napisati oproštajnu besedu. Svi koji su slično postupili na vest o zemnom odlasku Bore Kapetanović, takođe su privremeni stanovnici na svojim adresama na ovome svetu. Samo sa tom svešću ima smisla pisati slovo o jednom poeti (i prilikama oko njega) koji je znao da rođenjem postaje smrtan na Zemlji i da svoj večni dom mora potražiti na drugom mestu, na planeti-boginji koja se zove Poezija. Besmrtan u raspevanom maternjem jeziku, u talentu od Boga, sa retkom snagom volje, Boro Kapetanović (1953-2026) odlučio je da izdrži upravo kao čisti pesnik u zemaljskom jadu sa ljudima. U takozvanom društvenom kontekstu, taj čemer kroje napaljeni politikanti i zamrznuti umovi. U takvoj stradiji pesnik mora u srcu posedovati urođeni jevanđeoski vizir kojim namah registruje nepravdu kao konstantu ovoga sveta.

Njegovo dečački nasmejano lice (neko bi rekao detinje naivno), ponekad bi se baš uozbiljilo zaustavljenog pogleda i malo obešene usne. Dok je motao cigaretu i pažljivo slušao šta to priča njegov sagovornik, on je prozorljivo gledao kroz staklenu figuru što trtlja. Ljudi su nepouzdani kantari i gladni prevrtači istine, sebični nikogovići sa privilegijama od kojih se duša usmrdi. Takva duša izaziva bolesti u prepotentnim telesinama što su beslovesno mislila da nikad umreti neće.

Pre dve decenije, na 35. Brankovom kolu uručio sam Bori Kapetanoviću nagradu „Pečat varoši sremskokarlovačke“ za knjigu pesama „Brašno i blato“. Nagradu je pored njega dobila i vrsna pesnikinja Jelena Aleksić za zbirku „Isus Sordijski“. Te 2006. godine Boro je bio gost Brankovog kola tri dana: 8, 9. i 10 septembra. Najpre je s pesnicima i umetnicima prisustvovao tradicionalnom parstosu Aleksiju Branka Radičeviću u Sabornoj crkvi Svetog oca Nikolaja u Sremskim Karlovcima, gde je Branko (Aca) kao najbolji đak Karlovačke gimnazije pojao za pevnicom crkve nedeljom. Potom, na Svečanom otvaranju 35. Brankovog kola u slavnoj gimnaziji gde je među desetak pesnika i isto toliko glumaca i muzičkih umetnika pobrao gromoglasan i najduži aplauz prepune svečane sale. Atraktivno je govorio pesmu šireći svoje krilate ruke iz ramena ka ćoškovima velelepnog stropa čuvene Karlovačke, najstarije srpske gimnazije, pa onda usmeravao prste i dlanove u publiku, u prozore i vrata dirigujući svoju ariju. Govorio je pesmu „Idila“, gde dvoje mladih vode ljubav na tavanu; evo tek nekoliko stihova: „Na tavanu punom raznih stvari/ Prilegosmo na vreće krompira/ Zvečali su varićaci stari/ I kačice strininoga sira//… Gledala si u čađave grede/ Blistale su tvoje oči fine/ Iznad naših oznojenih tela/ Visili su komadi slanine“.

Reakcija oduševljene publike koja je pristigla sa svečanim pozivnicama bila je toliko burna da je kod nekih pesnika mogla izazvati ljubomoru, da ne kažem nešto drugo. Boro je bio bomba iznenađenja u Sremskim Karlovcima, na Stražilovu i u Novom Sadu, što i nije čudno jer književno-umetnička Srbija ne poznaje najbolje pesnike preko Drine. To se uvek razlikovalo od dnevnopolitičke mantre.

Na svečanom otvaranju 35. Brankovog kola, uz Boru Kapetanovića, nastupili su Ljubivoje Ršumović, Krstivoje Ilić, Gojko Đogo, Goran Babić, Raša Popov, Slobodan Kostić, Babken Simonjan, , Bratislav Milanović, Jelena Aleksić, Selimir Radulović i Veroljub Vukašinović. Bilo je tu, dabome, i uglednih glumaca raznih generacija: Vesna Čipčić, Ružica Sokić, Goran Sulatnović, Svetozar Cvetković, Gordana Đurđević Dimić, Milica Grujičić, Jelena Đukić i Boško Petrov. Zatim operske pevačice i muzički umetnici: Senka Soldatović, Ljiljana Petrović, Danica Vasić, Dragan Mlađenović, Zorica Belić i Aleksandra Karadžić.

Svi su bili iznenađeni i zatečeni, ali udivljeni i ozareni. Po završetku programa prišao mi je Goran Babić i rekao da nije bilo dobro takvu pesmu čuti na Svečanom otvaranju Brankovog kola, da to naprosto ne pripada ozbiljnoj svečanosti, da nije u ravni ostalih učesnika, naročito onih pesnika koji pišu intelektualnu ili, pak, bretonovski hermetičnu poeziju, a uz to i neki čitaju pesme sebi u bradu. Mogu da razumem to što mi je Goran rekao, međutim nije mu bilo teško odgovoriti na primedbu. Šta je trebalo – da ne pozovem Boru na Kolo, da ga ne nagradimo našim prestižnim „Pečatom“, ili da ga ukorim što je rekao baš tu pesmu. Ako se „ogrešio“ o neke nevino „stradale“ kolege pesnike toga dana, sigurno se nije ogrešio o Branka Radičevića koji je sredinom 19. veka pisao lascivne pesme. Naročita je u tome njegova poema „Bezimena“ („Ludi Branko“) gde ima mnogo erotskih prizora i slika iz pesnikovih doživljaja sa delikatnim deklicama u mračnim ulicama sa crvenim fenjerima u Beču.

Jovan Đorđević se seća razgovora sa Brankom: „U toj pesmi opisuje se neki srpski Don Žuan koji putuje iz mesta u mesto, svuda se zaljubljuje i svuda uliva ljubav najnežnijem polu.“ Tu Branko peva: „Tu ćeš naći okićeni’/ lepi’ moma, lepi’ snaša,/ ima nešto i pošteni’,/ al najviše seka-daša:/ il’ za novce, il’ onako,/ al’ su daše svakojako.“ Pa i „Vragolije“ i delovi „Đačkog rastanka“ i druge Brankove pesme imaju erotskih stihova: „Al’ u tvoji’ nedri tude,/ okle snega do dve grude?/ Čudo, sele, divno čudo,/ ala bi’ se mlađan grud’o.“ Zbog ovoga su Radičevića napadali čak i Svetozar Miletić, Jovan Sterija Popović, Ljudevit Štur i drugi. Ali je Branko sve to u svom kratkom veku, i potom, preživeo i ostao korifej srpskoga pesničkog romantizma.

Boro Kapetanović je upravo po tom nastupu na Brankovom kolu pokazao da je izdanak stražilovske linije pevanja, ne samo da je poput mladog Radičevića pesnik ljubavne već i rodoljubive i satirične poezije, da je superioran u scensko-poetskom igrokazu i da ga jednostavno treba prihvatiti kao takvoga. Naprosto moralo se priznati da ga publika želi čuti još i još. A onaj ko nastupi u nizu posle Bore, osuđen je na rizik. Međutim Boro se nije uznosio, on je jednostavno bio to što jeste. Čak se pomalo osećao i nelagodno, sa neizgovorenom rečenicom: Šta se tu može! Poštovao je svakog pesnika i svačiju tom prilikom (ili bilo gde) pročitanu ili izgovorenu pesmu, bio je pouzdani poznavalac savremene poezije i književnosti. Razlikovao je pesmu od nepesme.

I sutradan na Stražilovu, pa i treći dan na pesničkom šahovskom turniru u hotelu „Boem“ u Sremskim Karlovcima, Boro je bio izuzetan i svoj, a onda i u Novom Sadu na večeri laureata, sve u znaku one čuvene izreke na sanskrtu jeziku: „Tat tvam asi“ (To si ti). Pored Brankovog spomenika, i onoga starijega (1885) na vrhu Stražilova, i onoga mlađeg (1974) u podnožju, Boro je stajao i govorio kao da poleće ka zvezdama, svestan mesta gde se nalazi. Bio je miljenik Brankove aure koja je toga dana obuhvatala celo Stražilovo. Tu mu je svečno uručen „Pečat varoši sremskokarlovačke“. Umeo je sa publikom, posebnu naklonost pokazivao je ženski deo publikuma, umeo je da pokaže džentlmensku pažnju. Obostrano su svetlucale opuštene simaptije u radosti uzvišenog susreta.

A potom je nastupio na čuvenom „Stražilovskom mitingu poezije“: Goran Babić, Ivan Gađanski, Milovan Vitezović, Milan Nenadić, Vujica Rešin Tucić, Raša Perić, Tiodor Rosić, Ljubica Miletić, Duško Novaković, Predrag Bjelošević, Ileana Ursu, Nebojša Devetak, Vojislav Karanović, Blagoje Baković, Branko Brđanin Bajović, Dragan Mraović, Đorđo Sladoje, Laslo Blašković, Miroslav Aleksić, Božidar Živković Džigi, Damir Malešev, Milena Severović, Ivan Lalović, Vesna Egerić, Saša Nišavić, Julija Kapornjaii, Gordana Volaš, Lidija Đogo, Dušan Kresović, Laslo Silađi, Dubravka Milenković, Tatjana Venčelovski i drugi. Uveče su Boro Kapetanović i Jelena Aleksić imali svoje nezaboravno pesničko veče kao laureati „Pečata varoši sremskokarlovačke“ u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu, Dunavska 1.

Trećeg dana boravka na 35. Brankovom kolu, Boro je dobio ulogu da uruči nagrade (karlovački bermet i naše pesničke knjige) pobednicima tradicionalnog pesničkog turnira u šahu, po ugledu na Branka Radičevića kao talentovanog šahistu u Beču, Zemunu i drugde. Na turniru su igrali Radomir Mićunović, Vladimir Jovićević Jov, Ljubivoje Ršumović, Goran Babić, Vujica Rešin Tucić, Jovan Popov, Želidrag Nikčević, Selimir Radulović, Milorad Crnjanin, Petar Lazić i Milan Pletel. A glavni gost bio Kapetanovićev imenjak, Bora Ivkov, bivši omladinski prvak sveta u šahu, inače svojevremeno oženio se lepoticom koja je bila mis Argentine. On je nepobeđen odigrao simultanku u karlovačkom hotelu „Boem“. Naš Boro je žalio što ne igra šah.

Sutradan pesnički bard iz „malene Krajine“ otputovao je rekavši da mu je žao što neće popratiti sve programe 35. Brankovog kola – do 18. septembra. Mnogi su odranije govorili da septembarsko Brankovo kolo svake godine predstavlja još jedan završen fakultet. Boru bi najpre privukla Tema manifestacije – „Žena kao nadahnuće“. Iz dana u dan u različitim ambijentima Sremskih Karlovaca i Novog Sada govorili su: Raša Popov, Radomir V. Ivanović, Novo Tomić, Vico Dardić i Matija Bećković. Bio je održan i trodnevni filozofski simpozijum „Kultura dijaloga“, učestvovalo četrdeset filozofa; Jovan Aranđelović, Mihajlo Đurić, Nikola Milošević, Svetozar Stojanović, Volfgang Gomboc, Milorad Belančić, Nenad Daković, Rade Kalik, Slobodan Divjak, Radivoje Kerović, Simo Elaković, Živan Lazović, Verner Zauer i drugi. Zatim hrišćanska tema „O krotosti i zloći“ – episkop jegarski Porfirije (sadašnji patrijarh srpski), Vladeta Jerotić i Nebojša Dugalić. Na posebnu temu govorila je Svetlana Velmar Janković – „Reč o naopakoj lestvici“.

I pored još toga i ostaloga, pri samom kraju 35. Brankovog kola nastupili su pesnici iz sveta: Bernhard Vider (Austrija), Džonatan Boulging (Engleska), Vjačeslav Kuprijanov (Rusija), Eva Zonenberg (Poljska) Mojca Kumerdej (Slovenija) Zvonko Maković (Hrvatska), Babken Simonjan (Jermenija), Toni Liversejdž (Danska), Vu Ksinvei (Kina), Ana Santolikvido i Anđela Đaneli (Italija), Ferenc Juhas (Mađarska), Kristina Orantes (Salvador), Alen Lans i Filip Tanselen ( Francuska), Antonio Porpeta i Rikardo Belveser (Španija). Prva Međunarodna nagrada „Branko Radičević“ uručena je Vjačeslavu Kuprijanovu i tom prilikom štampana mu je u Brankovom kolu knjiga pesama u prepevu Nikole Vujčića. Boro mi je kasnije u Banjaluci rekao da će jednom zaista doći kao turista i ostati tokom celog septembarskog Brankovog kola da iz publike „ duhovno hrani svoju izbegličku dušu“ i na taj način „završi fakultet“.

Boro Kapetanović i ja poznavali smo se više od polovine stoleća. Sanjanin, on je sedamdesetih prošlog veka u Prijedoru završio trgovačku školu, baš kad je i moj komšija Milovan Marčetić u istom gradu pohađao srednju školu u privredi (automehaničarski zanat), a ja tehničku mašinskog smera. Koju godinu pre nas, Stevan Tontić je u Prijedoru završio srednju učiteljsku školu. Petnaestak godina pre Steve u Bosanskom Brodu Duško Trifunović postao je mašin-bravar.

Svojevrsni pandan Bori Kapetanoviću u jesenjinizaciji pesničkog puta, u Sanskom Mostu sedamdesetih godina prošlog veka, bio je Rezak Hukanović, poeta i recitator, koji je tada ušao u Ginisovu knjigu rekorda postavivši svetski rekord u dužini recitovanja poezije (45 sati neprekidno i napamet). Tih godina, u Bosanskoj Krajini, i u Bihaću zasnovao se još jedan lirski orfej blizak Borinom konceptu shvatanja pozicije pesnika među smrtnicima – Husein Dervišević, autor mlade knjige „Kad me uzme luda rima“, koga je podržavao Duško Trifunović.

Prijedor je imao čuveni korzo. Tu je bilo važno pojaviti se, pogotovo sa devojkom kovrdžave kose i zanosnih pokreta. Boro se već bio pročuo kao pesnik koji objavljuje u omladinskoj štampi, u beogradskom „Frontu“, na primer, koji je svakih sedam dana dolazio u velikom broju primeraka u sve srednje škole u Jugoslaviji. U tom listu, rubriku „Pesma nas je održala“ vodio je tada mlađi i poznati pesnik Branislav Petrović. Tu smo i mi kao klinci iz unutrašnjosti objavljivali svoje pesme, mi sa ovih krajiških i hercegovačkih strana: Boro Kapetanović, Nebojša Devetak, Nikola Vujčić, Meho Baraković, Nenad Grujičić i drugi. Čak je proglašavana i „Pesma meseca“. I Boro se bio okitio tim priznanjem.

Objavljivali smo tako premladi sa svojih kućnih pragova i u popularnim beogradskim revijama velikog tiraža („Čik“ i „Zum“), Boro najviše, gde bi uz autorsko ime izašla i puna adresa sa mestom stanovanja. Tako su nam pristizala i devojačka i ina pisma. Boro se specijalizovao za tu vrstu prepiske, imao džak koverata pristiglih na sansku adresu iz cele Juge.

Iz Sanskog Mosta Boro je navraćao na prijedorski korzo, naročito leti, kada bismo se mi studenti iz Prijedora okupili na odmoru u zavičaju stigavši iz univerzitetskih centara minule Jugoslavije (Beograd, Novi Sad, Zagreb, Sarajevo, Ljubljana). Bio je u društvu zgodne crnke, vidno zaljubljen i srećan.

Uživo sam se uverio kada mi je na korzou prišao i predstavio svoju lepoticu koja je blistala užarenim očima muze.

Utom će Boro objaviti i knjigu poezije „Crnka i lješnik“(1982) u ediciji za pesničke prvence „Nada“ sarajevske Svjetlosti, kod urednika Stevana Tontića, svoga zemljaka iz okoline Sanskog Mosta, rodom iz sela Grdanovci. Pored ove bile su u Jugoslaviji još dve edicije specijalizovane za pesničke prvence: „Prva knjiga“ Matice srpske u Novom Sadu i „Pegaz“ Književne omladine Srbije u Beogradu.

Boro je bio poseban i po tome što je objavivši knjigu u ediciji za prvence, već bio ustvari „na divlje“ štampao čak dve prve svoje zbirke poezije: „Pesmovano doba“ (1974) i „Kako se kalio Boro“ (1976). Izgleda da Stevan Tontić nije želeo te prve dve Borine zbirke priznati za ozbiljnu poeziju, smatrao ih je mladalački patetičnim (amaterskim) pa je u Sarajevu našao dva ozbiljna recenzenta, Abdulaha Sidrana i Branka Čučka, da se potpišu u pravoj prvoj knjizi Bore Kapetanovića „Crnka i lješnik“ u nadaleko priznatoj ediciji „Nada“.

O toj knjizi će u novosadskim „Poljima“ pisati i mladi Zoran Đerić, dosta teorijski ledeno, citirajući Rolana Barta, dovodeći u pitanje vrednost knjige kroz stihove tipa „učiteljica nije nosila gaćice“. Boro nije bendao mnogo šta kritičari pišu o njemu. Kao posvećen pesnik, pisac i čitalac, kroz godine iskustva, saznao je za staru istinu da u vremenu poezija sudi kritici.

Nezaboravan je Borin iznenadni dolazak, po prvi put, u moju porodičnu kuću u Gomjenici sredinom jula 1979. godine. Iznenadili se i moji roditelji, majka Stoja i otac Draško, i sestra Nada koja je kao studentkinja našeg jezika i književnosti stigla na letnje ferije iz Sarajeva u Prijedor, a koja je takođe pisala i ponegde u omladinskim listovima objavljivala poeziju. Našao je Boro našu kuću bez problema u predgrađu Prijedora, na adresi Partizanska 253. Došao da mi čestita na prvoj knjizi poezije „Maternji jezik“ koja se s jeseni prethodne godine pojavila u Beogradu. O knjizi se već uveliko pisalo diljem Jugoslavije, a Boro je sve to primetio i želeo da kruniše svojim dolaskom na moj kućni prag.

U kući za stolom, pred mojima, izvadio je Boro iz svoje torbice primerak „Maternjeg jezika“ (uspeo je da ga nabavi iz Srbije) i osmehnut tražio da napišem posvetu i potpišem se baš u Gomjenici pred svojom porodicom. Likovno-tehnički knjiga je izgledala vrlo skromno, sivih hrapavih korica, ličila je pre na zdravstvenu knjižicu, imala svega dvadeset devet pesama – broj zemnih godina Branka Radičevića. Bez iskustva na književnoj sceni, mlad da mlađi ne mogu biti, uzmem olovku i nekako napišem pobratimsku posvetu. Boro mi je ranije poštom bio poslao obe svoje rane pesničke knjige. Kad god bismo se negde susreli uvek je pitao za moju sestru Nadu, da li još piše, čak je i govorio neke njene stihove napamet. I uvek bi, uz smeh, dobacio da je ona bila bolja od mene u poeziji, pa zašto više ne piše, zašto je prestala, pitao i sam odgovarao – da li zato što se mlada udala u Sarajevu.
A te 1979. godine već o Ilindanu našli smo se na pesničkom Šušnjaru. Tu su bili pristigli uveliko afirmisani pesnici: Radovan Pavlovski, Duško Trifunović i Stevan Tontić, ali i mlađi Dušan Praća, Jovo Tontić, Amir Talić, Milovan Marčetić, Radomir Sovilj i drugi. Šušnjar je bio nekako najviše Borin, tu je potpuno dominirao, naročito posle rata kad je napisao (1997) i nadahnuto govorio poemu „Daleko je Sana River“ koja donosi njegovo ratno i izbegličko iskustvo prelomljeno kroz univerzalni pesnički vizir: „Često sanjam, prijatelju, / River Sanu – modru, dolgu./ Našu pesmu nad pesmama,/ naš Amazon – našu Volgu.// Imali smo grad i reku,/ rodne kuće i ognjišta/ Sanski Most i Sanu River,/ Imali smo, a sad – ništa.“ Publika ga je i na Šušnjaru, tek tu, volela i dugotrajnim ovacijama pratila. To je pesma koju inače već izvode krajiški pevači i grupe, ušla je u narod.

Nedavno, na društvenim mrežama, jedna anonimna mlađa žena donela je dirljivu ispovest: „Prvih godina nakon izbjeglištva, u našu kuću neko je donio nekakav književni časopis, a u njemu pjesma ’Daleko je Sana River’ pjesnika Bore Kapetanovića. Imala sam tada oko sedamnaest godina i nisam znala ko je Boro Kapetanović, ali pjesma koju tada pročitah urezala se duboko u moje srce. Svi u kući smo je čitali i plakali jer to nije bila samo pjesma o rijeci Sani, ona je postala sinonim za sve izgubljene zavičaje i uspomene. Pažljivo izrezah pjesmu iz novina i zalijepih u svesku koja je bila nešto između spomenara i dnevnika. Kad god bi mi bilo teško, kada bi me ljudi u novoj sredini povrijedili, bježala sam u sobu koja je gledala na sjever i imala najlon na prozoru, otvarala bih svesku, čitala pjesmu i puštala dvije, tri škrte suze niz obraze. Bilo bi mi na tren lakše, a suze bi postale moj lijek do nekog sljedećeg puta. Tako sam liječila moje pubertetske tuge, razočarenja u ljude i bol za zavičajem… Prolazile su godine. Svesku – spomenar sam sve rjeđe otvarala… Boru Kapetanovića sam kasnije često viđala, za vrijeme studija u Banjoj Luci, kad pogledom odlutam kroz prozor učionice na Filozofskom. Jurio je ulicom, razbarušene kose, ko zna kuda. I svaki put bih se sjetila pjesme ’Daleko je Sana River’, a jedna ogromna suza bi zapekla u oku.“

Dogodilo se pre četvrt veka da sam na pesničkoj manifestaciji „Šušnjar“, prilikom uručenja mi istoimene nagrade, govorio poemu „Pokrivanje kuće“ i dobio duge aplauze. Ljudi su posle prilazili i čestitali radujući se da postoji i takva poema koja slavi život, stari običaj pokrivanja krajiške kuće. Odmah mi je čestitao i Boro Kapetanović na odličnom prijemu poeme kod publike, ozaren govorio kako sam tom poemom ušao u narod, i da je to retkost među pesnicima, pa onda naveo i naslove mojih pesama „Kaca“. „Nedelja“, „Krušna mrva“ i „Pesma iza brda“, te poeme „Žabar“ i „Vijadukt“, a naročito isticao studiju-antologiju, knjigu narodnog blaga „Ojkača“.

Nije propustio da kaže da zna i za promociju petog izdanja „Ojkače“ u prepunoj Matici srpskoj, pa na Humboltovom univerzitetu u Berlinu. Sve je uhvatio, sve je znao, pratio dnevnu štampu i nedeljnike. A mnogo ranije, čestitao mi i na prvoj nagradi na Smotri jugoslovenskih radija u Ohridu za najbolju emisiju – „Od bećarca do ojkače“ Radio Novog Sada, gde sam bio autor scenarija. Sve je nosio u sebi, registrovao i pamtio. Nesebično, bratski podizao i završavao time da u takvom autorskom tragu nema „snobovskog foliranja“.

Zahvaljivao sam mu svaki put: „Da ne preteruješ, Boro?“ „Ne!“ Poklonio mi je pažnju punih ruku, kao odani prijatelj sa podrškom bez ostatka, bez ljubomore. To je bila njegova karakterna crta, bez imalo sujete ili zavisti. Pripadao je carstvu poezije gde niču i rastu, jedno pored drugog, raznolike biljke i cvetovi – za sve ima mesta. Takve su mu bile i pesme, raznovrsne, tematski bogate, zanatski disperzivne, na dvema obalama u isto vreme.

A kada sam 2013. godine uspeo, nakon brojnih prepreka, u Beogradu da upišem ojkaču u prvi Registar nematerijalnog kulturnog nasleđa u Republike Srbije, Boro mi je čvrsto stegnuo ruku pred hotelom „Bosna“ u Banjaluci: „Bravo, Nenade, ohrabrio si hiljade i hiljade krajiških izbeglica i prognanika koji danas žive i pjevaju u Vojvodini i Beogradu, dao si im krila da rađaju i podižu djecu.“

Boro je voleo baš taj rimovani deseterački dvostih što ga narod peva: „Grlo moje ko tambura jada,/ nikad nije jadalo ko sada“ ili „Rodi majko još jednog ko mene,/ pa ćeš imat’ dvije uspomene“. Ustvari, Boro je neke svoje pesme, a pogotovo poemu „Jasenovac“ napisao u deseteračkom rimovanom dvostihu: „U Gradini i ptica se stidi/ da zapeva kad Gradinu vidi“, ili: „Nisu ovo livade za pašu,/ već za pričest i za tugu našu.“ Isti stih je koristio i za mnoge svoje ljubavne pesme.

Dok sam pisao ovaj tekst, uoči Preobraženja održan je kod manastira Moštanica, u Potkozarju, kod Kozarske Dubice, jubilarni trideseti „Festival ojkače“. Pratio sam preko Televizije Republike Srpske ceo događaj i srce mi je bilo puno. Znao sam da bi Boro i ove godine sve to pomno popratio. Na festivalu se takmičilo deset odličnih ojkačkih grupa. Prve tri nagrade bile su novčano izuzetno visoke, a i svi ostali učesnici dobili su baš dobre iznose. I time je rečeno da je ojkača prepoznata kao kulturni brend srpskog nasleđa. To je dobro i pošteno, ojkača se u Republici Srpskoj podigla na najviši institucionalni nivo. Divno čudo! To zaista predstavlja redak primer dobre prakse u očuvanju korenske i identitetske samosvesti. Pre dvadesetak godina nastupio sam na tom festivalu sa poemom „Pokrivanje kuće“.

„Festival ojkače“ se još može poboljšati. Ranijih godina sam i o tome pričao s Borom. Može da se dinamizuje ono što se izvodi na pozornici, da ne bi dominirala izvesna monotonija pevanih primera, da se poboljša raznovrsnost i književni kvalitet pevanih dvostihova iz naroda, ali i melodijskih vidova ove vekovne pevanije. Na primer, na festivalsku scenu treba izvesti i „Staro kozarsko kolo“ koje je svojevrsni hram ojkače. Inače po završetku takmičarskog dela festivala, i ove godine, zameće se to staro ojkačko kolo sa svojom elementarnom snagom kao od Kozare odvaljeno. Zmijolika se šara i kreće, gromko igra i natpevava na širokom prostoru oko manastira sa narodom u ogromnom broju. I Boro bi uskočio u to kolo. No, i ovo da kažem – na čelu ovogodišnjeg žirija bio je jedan beogradski etnomuzikolog koji ne poznaje suštinu i prirodu ojkačke pevanije i narodne duše Potkozarja i Kozare, a koji je svojevremeno bio protiv upisa ojkače u Registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije.

Boro Kapetanović je, rekoh, posvećeno čitao književnu periodiku iz najudaljenijih krajeva, pratio literarnu i kulturnu scenu i u Srbiji i šire. Nikad dosta – nalazio kako je znao i umeo listove i časopise, dobijao na poklon, otkrivao nova imena, pesme, eseje i priče, pamtio nepoznate i zaturene autore, citirao ih kasnije u razgovorima, neke govorio i naizust. Zamolio me da ponesem kad god dođem u Banjaluku, ako mi nije teško, što više starih i raznih časopisa iz svoga stana i podruma. I donosio sam, činio to iz srca, pakovao u posebne kutije i priključivao prtljagu za Krajinu. On je moju popudbinu preuzimao u bašti hotela „Bosna“ na svom „radnom“ mestu, raširenog lica i ruku, srećan kao dete, kao da mu predajem suvo zlato galaksije.

Kao rodoljubivi pesnik iz naroda, istinit i nadahnut, Boro Kapetanović je ispevao i objavio potresnu poemu „Jasenovac“ (2007, 2026) pokazujući da pesnicima i te kako pripada da zapišu i ostave trag za svoj narod i druge pesnike, trag koji ne kopni u maternjem jeziku. O toj poemi Boro je rekao: „Poema ’Jasenovac’ pripada opusu mojih otadžbinskih pjesama gdje sam pokušao da opišem crne biljege naše istorije.“ Na planu pesničkih sredstava, uspeo da spoji lirsko i epsko u naturalistički strašnoj i jezivoj slici ubijanja srpske dece i odraslih od strane naših neprijatelja u Drugom svetskom ratu. Prikazano je zlo koje se u ciklusima obnavlja i ponovo dolazi na vrelu krv:

„Da zagreju svoju ladnu dušu/ Ložili su Srbe i komušu/ Proslavljali pobede i svece/ Ispečenim mesom srpske dece// Od ubica crni se Dubica/ Beži leptir beži golubica// Beži jutro u očnu zenicu/ Beži brašno natrag u pšenicu/ Ne vidi se ni sa jedne slike/ Kako Srbi jedu svoje krike// Pesmu trave kad se seno plasti/ Ranjen slavuj peva mrtvoj lasti/ Suvu zemlju od rake do rake/ Srpskom tugom zalevaju svrake// Krv koja se sa hrastova cedi/ U svitanje savski vetar ledi// Sve iz srpskih odsečenih glava/ Kolika je Bože nikla trava// Mila majko kad već otac nije// U nju da se makar sin sakrije/ Sa napola rasečenim vratom/ Jeca sestra nad zaklanim bratom/ Moli Boga jagoda u polju/ Urazumi one koji kolju/ Glavu koja ne poždere Sava/ Jednooki maljem overava/ Krivonogi u snopove veže/ Srbe koji pomoreni leže/ Zapaljeni Srbi iznad jama/ Goreli su noću kao slama/ Iako je bez ijednog oka/ Uzmi Bože Mitra za svedoka/ Kako kolju kada se napiju/ Video je Bože bez očiju“.

S druge strane, pri izlasku moje knjige izabrane poezije „Darovi“ (2009), baš u susretu u bašti kultnog hotela „Bosna“, gde je bila ta njegova „kancelarija“ na otvorenom ili unutra kad zahladi, iznenada mi je za stolom u prošaranoj hladovini rekao: „Vidiš, Nenade, ovde ima jedna tvoja ljubavna pesma koju bi trebalo svuda da govoriš.“ I onda je otvorio knjigu i pročitao pesmu „Dodir“ sačinjenu od dva katrena u dvanaestercu: „Otišla si na jug, sa severa, naglo,/ kao ptica koju tera tamna tuča,/ ostala je tvoja poruka, o, maglo,/ da za našu ljubav ipak nema ključa.// Neka trepne Gospod u tvom milom hodu/ i neka se more rastoči u boje,/ kada tvoje telo takne hladnu vodu,/ možda ćemo tako naći se oboje.“ Nema sumnje da mu je ova pesma štimala po svemu, pronalazio je u njoj svoju emociju i video prizore koje bi i sam naslikao. Uzeo sam ozbiljno Borin predlog i tu pesmu sve češće počeo javno govoriti, čak i sâm sebi u sobi; ta pesma nastala je iz golog života i burno manifestovane intimne drame. Da ne smetnem, već nekoliko godina bašta hotela „Bosna“, nije više ono što je činilo boemski kutak iliti eglen-radionicu za banjalučke pisce i namernike toga senzibiliteta. Sada je to bez duše prostor za nemilosno naplaćivanje blejanja u prazno

Boro je podjednako pisao slobodnim i vezanim stihom, zatim pevao ijekavicom i ekavicom, čak više ovom drugom varijantom. Pisati ekavicom, to je bila osobina jednog značajnog dela bosanskohercegovačkih pesnika u Jugoslaviji. Da bi se konkretnije to razumelo, treba pripomenuti antologiju (1971) Huseina Tahmiščića „Suočeni sa svijetom“ (novija poezija u BiH). Uvrstio je četrdeset pet pesnika od kojih devetnaest piše ekavicom: Izet Sarajlić, Husein Tahmiščić, Miodrag Žalica, Duško Trifunović, Rajko Petrov Nogo, Vladimir Nastić, Marko Vešović, Stevan Tontić, Dragoljub Jeknić, Ranko Risojević, Vojka Smiljanić, Zoran M. Jovanović, Velimir Milošević, Branko Marčeta, Tomislav Šipovac, Slavko Šantić, Meho Rizvanović, Radovan Karadžić i Mubera Pašić. Boro se kroz vreme i te kako upoznao s ovim fenomenom. A u godini izlaska pomenute antologije, on još nije imao objavljenu knjigu, za razliku, na primer, od mladog Prijedorčanina Branka Marčeta koji je u brankovskim godinama napustio svet.

Inače, Husein Tahmiščić je u tu antologiju uvrstio i sebe, što su mu mnogi zamerali. I to sa maksimalnim brojem pesama – deset. U knjizi stoji opaska da je izdavač zamolio Draška Ređepa iz Novoga Sada da izabere Tahmiščićeve pesme koje će on uneti u svoju antologiju. I Husein je, dakle, pisao pesme ekavicom. To je u Sarajevu i Bosni bila neka vrsta mode, trebalo bi to još više istražiti. Neki kažu da je bilo pesnika koji se nisu najbolje snalazili sa upotrebom starog glasa – jat, u dužem ili kraćem (i)jekavskom obliku. Na primer: belo, piše se ijekavski kao bijelo a ne bjelo, i to je neke, kažu, kočilo i zbunjivalo, moglo je da izgleda da nisu dovoljno pismeni oko akcenata, da ne znaju kako treba postupiti – cijelo ili cjelo, pa nisu rizikovali, jednostavno napisali bi – celo.

A ima i drugih razloga i tumačenja – neki su pesnici time sugerisali, poput Andrića (koji je kao Beograđanin deset godina pre pojave ove antologije dobio Nobelovu nagradu), da pripadaju književnoj Srbiji, pa su stvaralački stremili ka Beogradu i Novom Sadu, Matici srpskoj. Sećam se kada je 1983. godine Husein Tahmiščić otvarao 12. Brankovo kolo. Vozač Sava Drapšin (rođak-prezimenjak slavnog generala Petra D.) i ja sačekali smo Tahmiščića na surčinskom aerodromu. Bio je slep, a iz aviona, niz stepenice, izlazio sâm sa belim štapom.

U svoju „Antologiju srpske poezije (1847-2000)“ uneo sam i ovu Borinu ekavsku pesmu u epskom desetercu – „Kršne seke na obali reke“: „sede ribe na obali reke/ sedi riba a reka se giba/ čoveku se čini izdaleka/ sedi reka na obali ribâ// sedi reka a ribe žubore/ na obali gde mirišu ruže/ pomešane s mirisima gore/ kršne seke na obali reke/ ne zna čovek gledajući reku/ ne zna čovek gledajući ribe/ šta je lepše na ovome svetu/ da li seke – da li vali reke?“ Među mladim pesnicima danas u Republici Srpskoj ekavicom piše daroviti Mile Lisica, (stvara samo ljubavnu poeziju), dobitnik našeg „Pečata varoši sremsokarlovačke“.

Pesnici uglavnom nisu miljenici ideologija i dnevnih politika. I kada bi se učinilo da to jesu (pa postajali pritom dvorske lude), tim sistemima bi na kraju odzvonilo, a za sobom bi povukli svoje pesničke žbirove i ketmane sa svilenim gajtanom oko vrata. I sve je kretalo iznova. Samo je poezija imala svoj kontinuitet. Po cenu života Boro nije hteo da se uključi u stranački i dnevnopolitički život. Znao je za Geteov savet: „Čim neki pesnik hoće da dejstvuje politički, mora da se opredeli za neku partiju. A čim to učini, izgubljen je kao pesnik; on mora da se oprosti sa svojim slobodarstvom, svojim nesputanim pogledima i da sav ogrezne u ograničenosti i slepoj mržnji.“ Boro nije bio muljavog slobodarstva i nije umeo da mrzi.

Kao prognanik-pesnik, Boro Kapetanović je najpre ojačao „banjalučki krug kredom“. A razvojem Republike Srpske na svim nivoima, Boro je i te kako svojim čistim pesničkim delovanjem, agilnim samovanjem, objavljivanjem velikog broja autentičnih knjiga kod pobratimskih mecena, prodro u širu javnost na temelju umetničke vrednosti, lične harizme i kontakata sa publikom. Takav, u književnom životu, pripomogao je institucionalnom vaspostavljanju ovog entiteta na planu kulture, a da mu te iste institucije ničim nisu uzvratile. Tako to biva kad nezahvalni konvertiti vlasti trguju državnim resursima i podrazumevaju skrajnuće izuzetnih ljudi. Tek jedan prijateljski pokušaj pred kraj pesnikovog života bio je svetlica nade. Ljudi poput Bore Kapetanovića su retke pojave koje mimo tzv. zvaničnog establišmenta imaju moć da se zdravo nametnu i samostalno ostvare kao ličnosti od opšteg interesa i značaja u vremenu i prostoru svoga jezika.

Zatim, potrebno je kazati i ovo – da u njegovoj raskošnoj lirskoj radionici, naročito ljubavna i socijalna poezija težila je nekakvoj amigo-vesternizaciji, imala nešto od pop-stila i rokenrol-stiha. Sve se to gnezdilo u Kapetanovićevom izrazu, kao da je želeo da mu pesme po nizanju slika i prizora budu ponekad i neka vrsta stripa. Uvek je tražio način da dopre do što širih slojeva publike. I osećao se kao zvezda pesničke scene. Ali – sâm, bez muzičkih instrumenata uza se, bez ansambla ili grupe. Sâm je bio sve to, sam u svojoj pojavi, gestu, pokretu, glasu i dramskom biću. Kao da je na taj način prizivao kompozitore i aranžere da još jednom, i ponekad, upakuju njegovu poeziju u muzičku kutiju.

Sve to govorilo je opet o njegovoj potrebi da ima što širi kontakt s publikom, da zainteresuje, oraspoloži, pa i zabavi. On pripada onim pesnicima čija poezija posle njihovog odlaska sa ovoga sveta gubi tvrđi oslonac u javnosti u nedostatku fizičkog prisusutva autora. Šta će na tom planu biti sa Borinom poezijom u interpretaciji drugih, videćemo. Niko neće moći, ni jedan dramski umetnik ili pesnik da govori poeziju kao Boro, to je sigurno. Ali glumci mogu i te kako da oštre svoj talenat recitujući poeziju u zagrljaju sa živim pesmama Bore Kapetanovića.

Da ne zaboravimo, Boro je pomalo ukrštao u svom načinu kazivanja poezije i nešto od stila Branislava Petrovića i Aleksandra Sekulića, skadarlijskih boema iz vremena kultnih „Pesničkih novina“ u Kući Đure Jakšića i, pre toga, gostovanja pesnika u fabričkim halama, kasarnama, amfiteatrima fakulteta i školama. Ili pak – Dobrice Erića, u smislu da je ovaj imao svoj autentični pečat govorenja poezije naizust, pa mu je Boro, iako su različiti, po toj meri osobenosti bio svojevrsni pandan.

Možemo izdvojiti i Vujicu Rešina Tucića koji je dolazio sa novosadske neoavangardne strane, a poeziju govorio „galameći“ i zvučeći do te mere unikatno da to niko, baš niko nikad neće moći kopirati. Jednom je grupa mladih glumaca izvela igrokaz Vujičine poezije, i u prisusutvu živog pesnika u publici, premijerno prikazala to u Novom Sadu. Ali, beše neuspešno. Jednostavno, postoje retki pesnici-umetnici, nezaboravni deklamatori sopstvenoga stiha, rođeni da neponovljivo zvone u maternjem jeziku pred publikom sa dugačkim i burnim aplauzima. Mi savremenici pamtimo ih po nesvakidašnjoj originalnosti rečitativa. Kada mine i poslednja generacija te epohe, ostaće legende i anegdote, neki audio ili video snimci (obrađivaće ih veštačka inteligencija), a pesme će morati same da se bore da s kolena na koleno žive i bez svojih telesnih autora, sa uspomenama na njihovo „zlatno doba“.

Ima li mladoga pesnika nastavljača Bore Kapetanovića? Možda – Milan Rakulj, koji je u Brankovom kolu objavio dve knjige, i time bio otkriven samoj banjalučkoj književnoj čaršiji koja nije marila za njega. Rakulj je i nagrađen na Stražilovu i u Sremskim Karlovcima uglednim priznanjima starim preko pedeset godina, sa odjekom na širokoj pesničkoj sceni. Rakulj ume originalno, i napamet, da govori svoju boemsku, ljubavnu i satiričnu poeziju. Boro se radovao njegovoj pojavi, kao i drugim mladim pesnicima iz krajiškog miljea, koje je Brankovo kolo prvenački objavljivalo i ovenčavalo priznanjima: Aleksandra Marilović, Goran Gavrić, Grga, Irena Bera (Stanković), Maja Stanojević, Miloš Puđa, Danijela Regojević…

Boro nije pripadao salonskoj vrsti pesnika, nadmenim salijerijima, koji su više cenili prevedenu poeziju nego maternju. I Boro je čitao prepeve sa drugih jezika, i te kako, ali se nije tu zaustavljao oduzimajući samome sebi dah. Znao je da se poezija esencijalno gnezdi u maternjem jeziku, a prevod je često tek senka od pesme. I ne zaboravimo, Boro Kapetanović je po sebi bio i ostao estradni pesnik. Sve je ulagao u što efektniji, prepoznatljivi scenski nastup, u glasnu strofu i novi gest tela i lica, bio pojava koja je strogo vodila računa o tome šta će publika reći.

Voleo je nastupe koje omogućava stečena pozicija popularnosti, skoro pa trubadurska i dobošarska, a lokalna, krajiška. Kao da je želeo da zaliči i na onog darovitog vikala-čađu, na ojkačkog dijaka iz naroda u kolu ili na tek sazidanoj kući u Podgrmeču ili Potkozarju. U živom činu pokrivanja kuće na tek prikovanim svežim hrastovim gredama sa crepovima iz ruke u ruku prisutnog naroda, zamišljam da Boro stoji tik uz veliku zelenu granu leske na vrhu krova odakle sve grlatije izvikuje tog trena u glavi skovane duhovite deseteračke rime: „Domaćine, ko ti kuću čuva?/ Vjetar duva pa mi kuću čuva!“ U životnom pozorištu na otvorenom odozdo na leskovu granu pristižu jedan za drugim, iz pune duše, sirotinjski, a srcem obasjani, darovi rodbine i komšijâ za novo šljeme, za berićet i sreću.

Nenad Grujičić

Boro Kapetanović

NOĆ CURICE U POŽARU ČISTOG CVIJEĆA

Ugasi svjetlo ako želiš vid‌jeti prave stvari.
Upali cigaretu i nećeš biti sama.
Loši momci iz Alabame sviraju odličan bluz.
Odvrni.
Šteta je zaspati, curice.
Pogledaj kako trepere zvijezde i zamisli da si jedna od njih.
Heroji su obični ljudi i ne izgledaju strašno.
Krajnje je vrijeme da nešto učiniš sa svojim osmijehom curice.
Ljudi željni tuđeg osmijeha noćas tuguju po kafanama.
Prazan grad ne obećava ništa samo potrošenim kurvama.
Razgledaj malo bolje sličice iz ofucanog albuma.
Na fotografijama gd‌je si raščupana i grozna nebo je ipak plavo.
Ne pali svjetlo.
Iz mraka su svjetiljke na susjednim brdima mnogo nestvarnije.
Sve te glupe knjige o seksu neće ti ništa reći o ljubavi.
Sa TV ekrana šalju ti vještačku sreću.
Sladoled za budale.
Ne troši to, ribice.
Tvoj som je uzvodno, na dnu, i čeka te.
Tvoja istina ne zanima baš svakog krkana kojeg sretneš.
Pazi kome pričaš priče o svojoj duši.
Jorgovan pod tvojim prozorom slušaće te vjerno.
Suze na tvom jastuku pozlatiće pjesma noćnih ptica.
Upitaj mjesec koje je boje ljubav?
Gd‌je je moja, mjeseče? – pitaj mjesec, curice.
Ne živi u krizi koja se širi.
Svrati u bolje trenutke.
Popij nešto sa siromašnim studentom u pozorišnoj garderobi.
Taj momak zna gd‌je stanuju lijepi doživljaji.
Put do proplanka gd‌je žive ljubavne oluje.
Stazu do livade gd‌je bukti požar čistog cvijeća.
Plažu gd‌je ćeš biti srećna kao vjetar u krilima prepelica, d‌jevojčice.
Zakači se za neku ideju.
Ideje su nevidljiva d‌jeca.
Rađaj ih dok si besposlena, curice.
Razmontiraj taj ringišpil na besmislenom vašaru u svojoj glavi.
Odlijepi tu traku tuge kojom si se od‌jenula.
Provjetri haljine iz starog ormara i ne briši fleke iz tamo neke.
Obuci košulju od svitanja i stani pred ogledalo.
Otvori prozor da snovi nesrećnih d‌ječaka ne lutaju.
Budi dan, d‌jevojčice.
Saberi se.
Na raskrsnicama postoje pristojni pravci.
Važno je ne krenuti pogrešnim.
Skitnice su na pravom putu samo kad ne znaju kuda.
Uličari svoju sreću ne vozaju u automobilima.
Pješači curice, ako želiš vid‌jeti zvijezde.
Na svakoj strani svijeta niklo je nešto što vrijedi ubrati.
Uberi.
Ko oklijeva lađa ga ne čeka.
Kad otplovi maši maramom i vezi goblene.
Zar želiš?
Zar želiš da mašeš maramom i vezeš goblene cio život, curice?