Odreći se svoga korena, isto je što umreti

BEOGRAD - Na radost mnogih krenuo je 66. Međunarodni sajam knjiga u Beogradu. Na um mi padoše misli Milana Kašanina: „Odreći se svog korena, isto je što umreti. Budućnosti ne mora biti: prošlost je neizbrisiva iz čitulje sveta.“ Sajam knjiga ima veliku moć, spira našu opsednutost vestima iz dnevne medijske ludnice (i tzv. političari drugačije se ponašaju na Sajmu knjiga), relativizuje svakodnevnu mrzovolju i vraća na lice vedrinu i veru u lepšeg čoveka i bolju stvarnost; neću reći budućnost, jer ta reč je zloupotrebljena bezbroj puta. Budućnost je već naseljena u gotovo svim knjigama sveta. I kad se bave sadašnjošću, knjige anticipiraju budućnost koja će postati prošlost.

Ove godine Francuska je glavni gost Sajma knjiga. A jedan njihov dramski pisac (Žan Rasin) iz 17. veka žovijalno reče: „Vere mi, baš je lud onaj ko ima poverenje u budućnost.“ I zbilja je tako, to dobro vidimo mi u 21. veku koji je napučen apokaliptičkom opasnošću i ratovima. Živimo u stoleću gde svaki dan zgušnjava se mogućnošću suicida čovečanstva. Na planu oružja, ratovi više nisu ono što su nekad bili, dovoljno je samo pomenuti dronove, a o drugome da i ne govorimo.

Sajam knjiga u Beogradu doživljavao je razne faze, uspone i padove, ali je uvek bio meka i medina našeg ljudskog obraza i duhovnih potencijala čoveka, košnica pčelinjeg sistema i filozofije. Bilo je i sumanutih pokušaja, pa je pre dvadeset tri godine taj čuveni javni događaj dobio prefiks – prvi Sajam knjiga. Neko je, gle, pomislio da „nova“ dnevnopolitička opcija menja naše živote iz korena, poništava prošlost i patetično, s lažima na isplaženim jezicima dnevnopolitičke logodijareje, omogućava budućnost na licu mesta. Da se čovek nasmeje. Srećom, ova beslovesnost nije zaživela,

Druga glupost, beživotna ideja, koja je nažalost zaživela, jeste ukidanje, na prilazu hali s knjigama, mogućnosti da se brojna publika napolju osveži i posluži tradicionalnim specijalitetima, da odsedne pored prepotopskog ćevabdžijskog dima i tople pljeskavice sa čašicom boemskog pića. Taj nepromišljeni gest naprosto je bio malograđanski, snobovski predlog razmaženih umišljenika, koji je uništio onu česticu vašarskog gospodstva, koja čoveka čini čovekom.


Konačno, reč sajam bukvalno glasi – vašar, to jest panađur. Samo što je ovo vašar knjige, ništa pežorativno nema u tome, to je tradicija, život, to je običajna praksa ne samo u našem podneblju već u celom svetu povodom raznih narodnih okupljanja. Knjiga sama neće dozvoliti da uzimanje hrane an pasan preraste u lakrdiju, i nikad nije prerastalo u prethodnih skoro pola veka, već je imalo i niz praktičnih prednosti. Ljudi su posle na časak osmehnutih zalogaja nastavljali svoj posao, i publika i izlagači, svi su se vraćali primarnom povodu dolaska – knjizi i susretima.

Ovih dana pojačano se govori o gašenju Sajma knjiga u Beogradu na mestu gde se dosad održava evo šezdeset šesti put. I čuje se – da će negde drugde, u Surčinu ili gde već, nastaviti naredne godine, ustvari niko ne zna gde i šta. Ovo je tužna vest, opasna i nehumana. Sajam knjiga je sunčev koren među ljudima, svetlost koja hrani duše i čini i nas kreativnima i srećnima. Mesto gde se Sajam knjiga održava je sveto i ne treba ga izmeštati.
Nasuprot beslovesnim pričama o kraju ljudskog duha, umetnosti i književnosti, kultnom mestu srpske kulture potrebno je omogućiti da traje u svom životnom ambijentu koji ljudi masovno pohode pokazujući da je knjiga srasla sa sudbinom čovečanstva i da je neuništivi izum bez obzira na drugačija kukavička kukanja tokom godine.

Neko reče da je potrebno oko hale 1 Beogradskog sajma da se uhvatimo za ruke i tako ga opašemo kolom, velikim krugom od nekoliko hiljada ljudi, kojim se po verovanjima razgone negativna energija i demonske namere. Dakle, više nego simbolično, da pokažemo javnosti i privremenim tobožnjim gazdama (smrtnicima) naših života da to ne može tako. Zato ćemo ponoviti prvu rečenicu iz gore navedene misli Milana Kašanina: „Odreći se svoga korena, isto je što i umreti.“ O, kako je ovo tek istinito i bolno povodom Kosova i Metohije!

USREĆITI DRUGOG NA SAJMU KNjIGA

Mislim da je knjiga jedna od mogućnosti sreće koju mi ljudi imamo (Borhes). Neko je rekao da je srećan samo onaj koji uspe da usreći drugog. I zaista je tako. Evo na Sajmu knjiga, pored mnoštva susreta, naiđosmo jedno na drugo, nasmejana Maja Belegišanin Ivanović i ja, iznenađen, a s njom i njena ljubazna prijateljica sa fakulteta, Danijela Stanković. U Zborniku radova o mome stvaralaštvu, u izdanju Brankovoga kola, pored tridesetak drugih tekstova, nalazi se i Majin o knjizi „Sremskokarlovačke tercine“. To je bio detalj koji je, od Maje i mene, usmerio ovu knjigu u Danijeline ruke kao sajamski poklon prijateljici od prijateljice. Maji je od mene s posvetom pripala poema „Kozaro, sejo i pramajko“ u izdanju banjalučke Besjede, a Danijela posta bogatija za još jednu knjigu poezije za decu, „Lija pandemija“, izdavač Institut za dečju književnost iz Beograda. I Maja i Danijela uputiše mi cvetove-osmehe koji iz očiju rekoše: hvala. Doživeh veliku radost na Beogradskom sajmu knjiga. I zaista, svi usrećismo jedni druge.

TRI SRPSKA PISCA POREKLOM IZ KRAJINE

Nikad ne znaš koga nećeš sresti na Sajmu knjiga. To je vrhunska draž dolaska na ovu nesvakidašnju manifestaciju. Tamo-amo, gore-dole, levo-desno, uvek naletiš na ljude s kojima se dugo nisi video, ili jesi nedavno, a većina iz tvoga miljea, tvoga esnafa.

Jednom davno na sajmu knjiga u susret mi ide Miroslav Egerić i kaže: „Evo još jednog dragog lica!“ Posebno su draga takozvana anonimna lica mnogobrojne publike, mahom mlade, tu su i sredovečni i stariji, dabome, svi su došli po dašak smisla koji se pretvara u filantropsku lepotu života u gužvi. Neka čudna vera u sve to, u knjige, u nastavak trajanja – ljubav!

Izronih na štand „Prometeja“, kad tamo, za omanjim stolom, sede Anđelko Anušić i Branko Letić, prozni pisac (ima i drugi, poznati kritičar istoga imena). Promocija – na stolu uspravljena knjiga – novi roman Anđelka Anušića, „Maglena avlija (Bajka o putovanju u ona mesta)“. On zatraži da sednem pored njih, što rado i učinih. Anđelko odmah reče: „Tri srpska krajiška pisca!“

Zače se eglen oko knjiga, pisaca i njihovih sudbina. Letić pomenu svoju prvu, značajnu knjigu „Šljiva sa nož-sjenkom“, i Branka Ćopića, koji ga je namah prihvatio kao zemljaka, mladog darovitog prozaistu, pa se i družio s njim. A onda pomenu i svog vrsnika Đuru Damjanovića, kog je Letić upoznao s Ćopićem, ovaj ga zdušno prihvatio i podržao. Obojicu je Brančilo na neki način smatrao svojim nastavljačima po bosansko-krajiškom korenu.

Utvrdismo Letić i ja da smo oba pre tri meseca, povodom emisije koju RTRS pravi o Damjanoviću, govorili o Đuri (ima i nagrada s njegovim imenom danas u Republici Srpskoj). Letić reče da je pominjao njihov zajednički studentski život u domu u Beogradu, gde su još od budućih značajnih pesnika i pisaca bili u to vreme i Dragomir Brajković i Milovan Vitezović. Letić istaknu da ih je Vitezović „zarazio“ pesmama slavnih pesnika koje je govorio napamet.


Pomenu Branko i svoje poznanstvo sa Antonijem Isakovićem, kako naglasi – akademikom i generalnim direktorom izdavačke kuće „Prosveta“. Tu upade i jedna životna (ne)zgoda – Đuro Damjanović je upoznao guvernantu kod Isakovića, i tu se zbilo ono što mi na vrh jezika stoji. Nisu ostali zajedno, ali je ona ostala trudna. Možda će nastavak ove priče pojaviti se u pomenutoj emisiji RTRS-a. Stigoh ispričati da je mi je pre skoro četiri decenije, obučen u lepo odelo, sav ozaren i brankovski mlad, Đuro Damjanović došao u Brankovo kolo, da obiđemo Sremske Karlovce i Stražilovo.

Tako to biva kad se pisci nađu na Sajmu knjiga. Vredni Anđelko mi pokloni svoj novi roman sa lepom posvetom, a ja imajući kod sebe samo jedan primerak knjige-poeme „Kozaro, sejo i pramajko“ u izdanju banjalučke „Besjede“, rekoh da ću mu, kao svome komšiji, u Novom Sadu pre šetnje uskoro pokloniti, a da ću ovaj primerak s posvetom darivati Branku Letiću. I tako bi; dok sam pisao posvetu, Anđelko reče nekoliko komplimenata za poemu – da je na nov način tretirala Kozaru i da bi Skender Kulenović bio iznenađen i zadovoljan tim inovacijama. Anđelko je još početkom avgusta čitao poemu „Kozaro, sejo i pramajko“ plasiranu, kako naglasi, kao nijednom pesniku dosad u tom dnevnom listu, na dve srednje strane, i da otuda može da govori o njoj iako će knjigu tek dobiti.

Branko Letić je izvrsni prevodilac poezije s ruskoga jezika, u Sibinovićevoj antologiji nalaze se njegovi prepevi. I poče napamet da govori Jesenjina u svom prepevu, strasno i posvećeno – da naprosto kao dete uživate u tako uzvišenom rečitativnom činu. A onda ispriča da je jednoj mlađoj Ruskinji koja je nedavno, povodom rata u Ukrajini, izbegla u Srbiju, naizust recitovao Jesenjinove stihove. Međutim, na njegovo iznenađenje, a i na Anđelkovo i moje kad to čusmo, ta Ruskinja nije čula za Jesenjina, o Bože, ne poznaje jednog od najvećih pesnika svoga naroda. Šokantno i otrežnjujuće!

A kad Branko Letić reče da Ruskinja nije čula ni za Puškina (zalud joj je napamet govorio delove iz „Ane Karenjine“) to nas dokrajči i padosmo u čamotinju duha, sveza nas čvor strašne spoznaje – da li je zaista moguće danas, da ima i takvih u Rusiji? Da, ima, i kod nas, život je neopisivo čudo, ošureno prase u trku kroz avliju, uzima u najam i đavolje papke, i trči unazad. Svašta se izvrće i briše, dolaze naopaka vremena.

Nenad Grujičić