Poznati Banijci: Jovan Damjanić, graničarski oficir, mađarski general

Jovan Damjanic | WikipediaDamjanić, Jovan (Damjanich János), graničarski oficir, mađarski general (Staza kod Kostajnice, Banija, 8. VIII ili 8. XII 1804 - Arad, Rumunija, 6. X 1849). Poticao je iz graničarske oficirske porodice. Majka mu je bila kći generala Peje Taborovića a bio je daleki rođak Čarnojevića od Šimande.

Školovao se u kadetskom korpusu a potom je prešao u graničarsku regimentu i ubrzo stekao čin lajtnanta (poručnika). U 40-oj godini života došao je do čina kapetana. Važio je za obrazovanog oficira liberalnih shvatanja, što ga je odvelo na stranu mađarske opozicije s Lajošem Košutom na čelu, ali i do sukobljavanja sa oficirskim korom Rukavinine regimente u Temišvaru, posebno sa carskim generalom Hajnauom. S proleća 1848, kada je unapređen u čin majora, upućen je na italijansko ratište, ali je ubrzo vraćen u Mađarsku i imenovan za komandanta bataljona u Segedinu, gde se priključio pobunjeničkoj mađarskoj vojsci i stvorio dva elitna bataljona „crvenokapaca”. Sredinom jula učestvovao je u borbama u Bačkoj kod Sentomaša (danas Srbobran) i u kraćem okršaju sa Srbima kod Turije, iako se njegov odred nalazio u strateškoj rezervi. U toku jeseni 1848. unapređen je za pukovnika honvedske vojske i 1. novembra postavljen za komandanta vojnog logora u Vršcu, u kojem je zaveo strogi red i disciplinu. Komandovao je celom honvedskom divizijom od 12 000 vojnika, raspoređenih u Vršcu i Beloj Crkvi, a koja se sastojala od pet bataljona honveda, tri eskadrona konjice i 30 topova, uz dva bataljona narodne garde iz tih gradova. Njegovoj diviziji priključio se i čuveni razbojnički harambaša Roža Šandor sa svojom četom.

Srpski logor u selu Straži napao je 9. novembra, razbio ga, naneo srpskoj vojsci velike gubitke, opljačkao svu stoku i osigurao komunikaciju Vršca sa Belom Crkvom. Kao pobednik otišao je u Peštu, a po povratku u Banat napao je Srbe kod Tomaševca i 5. decembra pobedio znatno slabiju vojsku vojvode Stevana Knićanina. Već 12. decembra, kod Alibunara, u izuzetno krvavoj bici Srbima je naneo najteži poraz i mađarskoj vojsci otvorio put ka Pančevu. Unapređen je 20. decembra 1848. u čin generala. Posle poraza generala Kiša u bici kod Pančeva imenovan je za komandanta mađarske vojske u Banatu (16. I 1849) i rukovodio njenim povlačenjem prema severu.

Pošto je 19. januara izvršio uspešnu evakuaciju Vršca, povukao se prema Žombolju a potom Starom Aradu, da bi se zatim proslavio u uspešnim borbama protiv austrijske carske vojske u centralnoj Mađarskoj, najpre „bravuroznim” prelaskom preko Tise, zatim pobedama kod Solnoka (5. III), Hatvanja, Gedelea, Tabio-Bičke, Ižasega, Vaca i pobedom nad generalom Volgemutom kod Nađšarloa (19. IV). Njegovi „crvenokapci” su ga uvažavali zbog velike hrabrosti, vojničkog znanja i ratnog iskustva. Poslednja ratna operacija u kojoj je učestvovao bila je deblokada Komorana na Dunavu (24—27. IV), kada je prilikom prevrtanja kola slomio desnu nogu, te mu je amputirana. Posle oporavka postavljen je za komandanta Arada koji je 17. avgusta, po naređenju glavnokomandujućeg generala Gergeja, predao ruskoj vojsci, zatim bio izručen austrijskim komandantima i osuđen na smrt vešanjem. Bio je oženjen Emilijom Čarnović.

---

LITERATURA:

Wurzbach, III, Wien 1858, 141—142; Srećko Mileker, Povesnica slobodne kraljeve varoši Vršca, II, Pančevo 1886, 27—28, 36, 40, 45; Jakov Ignjatović, Rapsodije iz prošlog srpskog života, Novi Sad 1953; Šajkaška. Istorija, II, Novi Sad 1975, 103; Magyar életrajzi Lexikon, Budapest
1981, 341—342; Mihovil Tomandl, Istorija Pančeva, Pančevo 2003, 176—177.

Slavko Gavrilović

Priredio: Vojislav Ananić