Ličanin koji ne može bez Like

Detalji: Vaska Radulović; Srbi.hr; Društvo; 20 Septembar 2019; 2508

Rebić je selo u Lici, udaljeno od Udbine svega tri kilometra. U nekad brojnom i bogatom selu sada živi svega desetak stanovnika. U plodnom Krbavskom polju ljudi se i danas, baš kao i u minulim vremenima bave stočarstvom i poljoprivredom. Jedan od njih je i Nikica Ćosić, zaljubljenik u svoje ličko selo.

Iako ima preko šezdeset godina, Nikici Ćosiću ne nedostaje ni volje ni snage da se u koštac uhvati sa životom u selu, borbom za opstanak, poslovima u polju i kući, a sve to besprekorno radeći kao da se radi o višečlanom domaćinstvu, a ne jednom čoveku. Vidi se to i na svakom koraku njegove dedovine. Kuća, okućnica, cveće i šljivici, letnjikovac, svaki detalj na imanju uređen sa puno predanosti i ljubavi, prava su slika ovog ličkog domaćina.

Nakon godina provedenih u izbeglištvu, vratio se u svoje selo Rebić, da obnovi svoje imanje i udahne mu novi život. Ono nekada i ovo danas ne mogu se porediti, kaže Nikica. Ljudi su oduvek, bar u ovim krajevima, živeli od poljoprivrede i stočarstva, ali je život bio drugačiji jer su ljudi bili bolji.

– Od nekadašnjih preko stotinu stanovnika, danas nas je u Rebiću tek desetak. Pre rata živelo se od stočarstva i poljoprivrede, narod je držao krave, konje, ovce, obrađivala se zemlja i sijalo žito. Pomagali su jedni drugima, pa je svaki težak posao bio lakši. Danas nas je jako malo, a i ovo što nas ima gotovo da niko ni sa kim ne može. Tužno i žalosno, ali je tako. Ja sam u izbeglištvu najviše vremena proveo u Crvenki i, verujte mi, više sam se tamo mučio i radio za sedam godina nego ovde ceo život. Nisam više mogao da podnesem onu nizinu. Brda i planine od rođenja su mi bili srcu bliži, rodni kraj me je vukao stalno, zato sam i odlučio da se vratim ovamo – iskreno i otvoreno priča Nikica za portal "Srbi.hr".

Pomogli mu dobri ljudi

Crvenku i Srbiju za sobom je ostavio pre punih šesnaest godina. Znao je da neće biti lako, da posla nema, da se ni u šta sigurno ne može pouzdati ni osloniti osim na zemlju koju su mu preci ostavili. Rada se nije bojao niti mu je bio stran, a znao je da čovek koji može i hoće da radi, bar gladan neće ostati.

– Činjenica da imam blizu osamnaest hektara svoje vlastite zemlje za početak je bila dovoljna da znam šta ću raditi kada se vratim. Odlučio sam da se bavim poljoprivredom jer je opšte poznato da posla nema, naročito za ljude koji su u nekim zrelim godinama. Imao sam sreću da sam, odmah po povratku, upoznao dvojicu ljudi koji su mi mnogo pomogli da „stanem na svoje noge“. Obojica njih su Hrvati, jedan Slonka Jozef iz Karlovca i Dinko Šimunović iz Splita. Od prvog dana do danas mogao sam da računam na njihovu pomoć, postavili su se prema meni kao pravi ljudi i u međuvremenu postali dobri prijatelji. Malo je takvih danas, ali zato uvek treba istaći kad je neko čovek, kad ima te ljudske osobine koje se istaknu u nevolji – posebno naglašava Nikica.

Ličanin nije Ličanin bez svoje kapljice

Zahvaljujući njihovoj pomoći , danas sam obrađuje jedanaest hektara zemlje. Kako sam kaže, živi od svog poštenog rada. Uz pripremu oranica za setvu, setve, kosidbe i svega što uz to ide, obrađuje i malu baštu u kojoj ima sve povrće za svoje domaćinstvo. Ovaj vredni domaćin ima i veliki šljivik, koji mu omogućava da proizvodi kvalitetnu ličku rakiju za sopstvene potrebe, a Ličanin bez svoje kapljice šljive i nije Ličanin, kaže nam u šali Nikica, ističući da je od teškog svakodnevnog rada gora samo samoća, koja već odavno stanuje u gotovo pustim ličkim selima.

– I ovaj šljivik i okućnicu kosio sam već devet puta ove godine. Volim da je sve uredno, trudim se da to održavam kako treba. Šljive su ove godine znatno manje rodile nego prošle, ali opet će biti za koji kotao šljive. Ja sam svoje odavno popio, ne konzumiram više ni kapljicu rakije, ali volim da imam, da mogu počastiti prijatelje, goste koji svrate. Kakav je to Ličanin ako vas ne dočeka ili ne isprati sa pravom ličkom šljivom? Kada je moj brat sadio ovaj šljivik, ja sam tada mogao popiti i gledao kako je radio, a danas je došlo vreme da ja pečem rakiju od tih šljiva, a on gleda i pije. Sve se menja. Menjaju se vremena, situacije, menjaju se i ljudi. Najgore je što više nema ko, ni raditi pa ni popiti – šaljivo ali i setno priča Nikica.

Lika i danas, bez obzira na sve nedaće koje su je proteklih decenija zadesile, ima puno potencijala. Razmišljao je Nikica i u tom pravcu, da se malo orjentiše ka seoskom turizmu koji je se sve češće ističe poslednjih godina, ali i za to je potrebno više radne snage, više ruku da usluže i isprate. Nije to posao za čoveka koji živi sam.

„Ništa nema crnje od zemlje i samoće“

Da ima smisla za takve stvari, vidi se opet na svakom koraku njegovog imanja. Uredio je sobu za goste, napravio letnjikovac u kojem bi za trpezom moglo sedeti i dvadeset ljudi, ispekao šljivu, napravio domaći liker od drenjina, svuda zasadio cveće, ruže, na gotovo svakom drvetu napravio kućicu gde tokom čitave godine hrani ptice, i svašta još nešto da se oči i duša nahrane mirom i prirodom, pogledom na kojem bi mu mnogi pozavideli, i zrakom koji bi godio naročito gradskim plućima.

Ranc Cosic

– Ovaj kraj, naročito u današnje vreme, pogodan je za razvoj turizma. Blizu su Plitvice, Cerovačke špilje, Ozeblin, nedaleko odavde je izvor Une, sa druge strane je manastir Krupa u Dalmaciji. Sve je to blizu i svuda je priroda predivna samo da ima ko sa time da se bavi. Da sam malo mlađi, ne bih imao dilemu, ovako je to teško kad je čovek sam a godine idu. Slušao sam nedavno kada je jedna baka rekla: “Ništa nema crnje od zemlje i samoće“, i baš je tako – iskren je Nikica.

Od poslednjeg rata pa na ovamo, promenilo se sve, kaže nam Nikica, evocirajući uspomene na selo kakvo je bilo pre nepune tri decenije. Života je bilo na svakom koraku, a danas seoskim sokacima malo ko prođe. Ranije su ljudi obrađivali svaku stopu u ovom ličkom selu, a od poljoprivrede i stočarstva živelo se dobro. Uzgajale su se i tada tradicionalne poljoprivredne kulture, svojstvene ovom podneblju.

– Zemlja je ovde plodna, uspeva i žito i krompir. Ljudi su ranije od toga mogli pristojno živeti. Još ako imate stoku, onda zatvorite taj čitav krug, možete proizvesti skoro sve što vam je neophodno. Danas, da ima ko raditi, mogli bi prodavati i sir i basu, i rakiju, likere i džemove, med sa ovih nepreglednih livada Krbave, ma sve što čovek svojim rukama proizvede. Nekada se živelo dobro, danas je sve životarenje. Pazite, ja od kada pamtim nije bilo godine da dvadeset i deveti novembar bude bez snega. Tada smo imali tradicionalno kolinje, za koje svi znaju, i sneg bi uveliko zavejao Liku. Danas dođu Božići, Nova godina, a ide se u tankim majicama. Sve se promenilo, klima pa i narod – zaključuje Nikica.

Najlepše mesto za život

Lika je, bar kako kaže Nikica, najlepši kraj za život i nemerljiva je šteta što ostaje pusta. Mladi su, baš kao i u drugim krajevima, otišli u potragu za lagodnijim ili lakšim životom. Da nije par ljudi koji se i danas bave stočarstvom Lika bi, kako Nikica kaže, postala „pustinja nad pustinjama“. On, i pored toga, ne bi svoj komadić Like menjao za ceo svet. To što ga ujutro budi cvrkut ptica koje čekaju žito ili mrvice iz njegove ruke, sloboda koju oseća koračajući svojim imanjem, miris rakije koja tek poteče iz vatrom založenog kotla u jesen, druženje sa prijateljima ili mogućnost da ih, baš kao i nas, pri odlasku počasti svojim domaćim likerom od drenje, nikakvim novcem se ne mogu platiti.

On od svog rada ima dovoljno za život, troškove, za uplatu još koje godine radnog staža do penzije i ništa mu materijalno više ne treba. Za sve ostalo ima volje i vremena, pa i za lov, svoj hobi kojeg se nikada nije odrekao. Susret sa medvedima, jelenima, vukovima, divljim svinjama, nisu tek „lovačka priča“ jednog lovca, već doživljaji koje potkrepljuje fotografijama koje ponosno čuva u svom letnjikovcu.

Iako su svedoci demografskog sunovrata, Ličani i dalje vjeruju da Lika neće ostati pusta, da će života biti u ovim pitomim selima, jer ga je oduvek i bilo. U toj nadi i veri da će u godinama koje dolaze biti bolje, ispratio nas je čestiti domaćin Nikica Ćosić, koji nam je sopstvenim primerom pokazao da snažna volja i ljubav prema svome selu mogu udahnuti, bar na kratko, život u ličkim selima željnim mladosti, kao nekad, kada su žuljevite ruke svedočile o radu, ali i ljubavi Ličana prema Lici.