Milan Karapandža - Brubanj i Banija - Osvrt

„Brubanj i Banija“, posle knjiga : „Četa Banija u operaciji Koridor 92“ i „Smutna vremena“, je treća knjiga koju je objavio Milan Karapandža. Sve tri knjige sadržajem obrađuju različite teme iz života banijskog čoveka, a pisane stranice pokazuju neverovatnu Karapandžinu iskrenost iz koje se otkriva autorov istinoljubivi karakter. Poznavajući psihologiju banijskog čoveka i u celini krajiškog prostora, nije iznenađenje ni autorov stil pisanja. Posebno u knjizi „Brubanj i Banija“. Čitalac za vreme čitanja kao da sluša autorovu besedu, pa nezasitno i uzbudljivo prolazi tekst emotivno proživljavajući pročitano.

Šta je autora ovog zavičajnog teksta, Milana Karapandžu, nadahnulo da piše o voljenom selu Brubnju? Da li je to, uz inspiraciju, i jaka nostalgija koju svaki čovek nosi u sebi, pa nakon dugog odsustva ona se budi kao vrelo potoka i javi se neodoljiva čežnja za kućnim ognjištem, za livadom, šumskim gajem, rečicom i ptičjim pojem, za mirisom bašte ili zemlje koju je obrađivao, za komšijom, za rodnim krajem u kojem je svega toga bilo u izobilju, za zavičajem. Teško se boriti sa osećanjima usađenim još u detinjstvu koja nas tiho prate i javljaju se kada je čoveku teško, da ga uteše i ohrabre.
Tekstovi o zavičaju su specifični za pisanje, kako za autora koji veruje da dovoljno poznaje temu i da će je uspešno obraditi, time zavičajne vrednosti potvrditi ili neke nepoznate vrednosti zavičaja dići na viši nivo, tako i za čitaoca, posebno „zavičajca“ koji se ne odriče nekad i stroge ocene o tekstu. Osobenost ovog odnosa uvek je ista, gotovo od nastanka knjige, dvostruka odgovornost autora – prema sebi i prema čitaocu.

Proizlazi da je pisati o zavičaju i u sklopu tog teksta iskreno slovom obraćati se svom zavičajnom mestu, gde je kao dete rastao i školu polazio, veliki ispit za autora. Posle proterivanja srpskog stanovništva 1995. godine sa vekovnih ognjišta sa prostora Republike Srpske Krajine – Dalmacije, Like, Korduna, Banije i Zapadne Slavonije, te ponovljene nesreće iz Drugog svetskog rata, nameće se i obaveza da se pojavi što više zapisa i dobrih literarnih dela vezanih za zavičajne prostore. Uvek se postavlja pitanje, zašto? Odgovor je jednostavan, da se ne zaboravi da je tamo živeo pošten i samosvestan narod Srpski, koji je voleo svoj zavičaj i slobodu, narod, koji je domicilnom narodu doneo državu i slobodu, da bi svoju slobodu izgubio.
Konceptom knjiga „Brubanj i Banija“ podeljena je na Prvi i Drugi deo u kojima autor tematski pristupa obradi događaja.

U prvom delu knjige Karapandža piše o istorijatu Brubnja, zatim tekst o Balkanskim ratovima, i po svet nesrećnom Prvom svetskom ratu u kojem je bilo preko 37 miliona žrtava, od toga 15 miliona mrtvih i 22 miliona ranjenih. Svet je tada lošim političkim i vojnim procenama krenuo stramputicom. U tom tragičnom svetskom sukobu Srbi su bili na pobedničkoj strani, ali su velikim žrtvama doživeli demografski slom. Posebno je bila tragična Austrougarska mobilizacija Srba, u delovima Krajine, da se bore protiv Kraljevine Srbije. Tada ni selo Brubanj nije ostalo pošteđeno. Autor u tekstu piše o tom teškom vremenu, o mišljenju i i raspoloženju Srba. U istorijskom delu teksta o Drugom svetskom ratu, Milan Karapandža piše, o stradanju Srpskog naroda na Baniji, o zagonetnoj smrti Vasilja Gaćeše, narodnog heroja i legende Banije koji je poginuo u Brubnju. Autor se ne dvoumi da iskreno napiše i narodnu verziju Gaćešine pogibije, takođe logičnu. Posle rata prihvaćena je kao službena verzija događaja izveštaj komesara čete Ivana Šibla.

Karapandža obrađuje i vreme posle Drugog svetskog rata, kao: prinudni otkup poljoprivrednih proizvoda, školovanje dece u Brubnju, o isljavanju i blagom napretku sela, itd.

U drugom delu knjige zastupljena je memoarska građa u kojoj Karapandža iznosi gorka sećanja u kojima se prepliće i blaga radost, i nadasve veoma iskrena ispovest: „Moje putešestvije“. Tu potpuno otvoreno, u duhu svog istinoljubivog karaktera, opisuje svoje detinjstvo, bez prećutkivanja i ulepšavanja događaja.

Veoma emotivno opisuje školsko doba, plemenitost i strogoću nastavničkog kadra, ali i pravednost. Deo nastavnika dolazio je sa završenim kursom za učitelje, u trajanju od četiri meseca, koji se održavao u tada oslobođenoj Glini.

Autor teksta, Milan Karapandža, piše lako i veoma inspirativno. Kao učenik, bio je pasionirani čitalac književnih dela. Knjiga mu je bila opsesija. Otud dolazi i autorov pitak i dopadljiv tekst u autobiografskim delovima „Moje putešestvije“. Tekst koji stvara blizak je čitaocu, piše kratke rečenice prožete duhovitošću.

Selo Brubanj okruženo je hrastovom šumom, grabom, brezom, omorikom, borom, jasenom i kestenom. U selu niko ne živi. To je mrtvo i porušeno mesto. Kroz vekove nesreća kao 1995. godine prošlog veka se događala, a sudbina Brubnja je, poetično rečeno, kao „refren“ koji se uvek i besprekorno ponavlja. Tačnije selo je opet prazno, samo su se carevi promenili. Citiram deo teksta: „Selo Brubanj proglašeno je kao deo lovišta Agronomskog fakulteta Zagreb“.

Knjiga se preporučuje za čitanje, pre svega se misli na mlada pokolenja. Opisani događaji nisu daleka prošlost, već blisko vreme. U knjizi je sadržana škola života, odnoso druga strana postojanja.

Čedo Vukmirović