Studentske i sokolske radne čete

Pokret „Akademskog dobrovoljnog rada“ na selu, osnovao je profesor univerziteta u Zagrebu dr. Laza Popović, predratni starešina Fruškogorske sokolske župe i osnivač Srpskog sokola u Austro-Ugarskoj Monarhiji. Pokrenuo je 1933. akciju sa „Narodnom omladinom” da se duž severne granice sprovede asanacija sela i da se u higijenskom pogledu pomogne stanovništvu Podravine. Na inicijativu dr. Laze Popovića i još nekoliko profesora u Zagrebu, a uz pomoć bana Savske banovine dr. Ive Perovića, bio je napravljen plan za asanaciji severne granice, a naročito Donje Podravine. Bio je spremljen logor u Terezinom-polju, uz saradnju upravnih vlasti virovitičkog sreza i izdate su narodu instrukcije i upustva u pogledu traženja i pružanja lekarske pomoći. Dok je lekarska ekspedicija vršila higijensku propagandu među narodom, omladinska radna četa, prema programu, gradila je sokolske domove. Planirali su građenje sokolskog doma u selu Dijelke. Grupa studenata imala je preko 50.000 dinara dobijenih od nadležnih faktora. Nacrte za gradnju doma uradio je beogradski arhitekta Momir Korunović, član sokola. Seoska sokolska četa Dijelka osigurala je potreban materijal i pomoćnu radnu snagu, a nadzor nad građenjem vršio je besplatno građevinar Mikić iz Virovitice. Uz pesmu i smeh studenata posao je odmicao brzo. Pijucima i ašovima izbacivali su vlažnu zemlju iz temelja za dom sokolske čete u Dijelci. Podela rada i disciplina radne čete bila je uzorna. Posle rada bili su na okupu. Dok su jedni pomagali dr. Vidakoviću, drugi su se spremali za novi rad. Dr. Laza Popović je isticao : „Mi ništa ne radimo za ličnu korist i slavu” i „Radimo besplatno, radimo za narod. ... Studentska Radna Četa ... radimo tamo, gde se nikada ništa ne bi učinilo i idemo tamo gde neće da ide ni nezaposleni radnik. Najpre smo išli u Podravinu, sumornu i močvarnu. I izabrali smo baš selo Dijelku, u koju već punih deset godina gotovo niko nije zavirio. A to je kolonija ratnih dobrovoljaca. I eto mi smo otišli tamo, dobrovoljni đaci pošli su dobrovoljcima junacima, da ih obiđu i da im pomognu. To je granica kroz koju idu bombe, a to će biti granica našeg ponosa. Današnji rad je samo početak, signalni rad. Mi nosimo udarničku zastavu. Pošumićemo mnoge nepošumljene krajeve, od poplava ćemo oteti i spasti cele pokrajine i narodu i državi pokloniti ih. To je sve mogućno, jer mi umemo, možemo i hoćemo da radimo. ... “. (1)

Gradili su kuće za ratne dobrovoljce. Radili su i u Virovitici. Jedna od prvih akcija studentskih četa bila je gradnja puta do Brankovog groba na Stražilovu u leto 1934. (2) Časopis „Soko na Jadranu” preneo je članak „Zašto idemo na ferijalni rad” iz lista „Narodna omladina” iz Zagreba. Ferijalni rad studenata u narodu, bio je novost u studentskom životu. Kod naprednijih naroda fizički rad studenata i studentkinja nije bio novost. Pošto su to bili početni koraci u domaćoj sredini čule su se prve kritike i prigovori. Neki su u tome videli početke fašiziranja studentske populacije i kopiranje fašističkih metoda i pogleda. Oni koji su išli na rad smatrali su da svoje slobodno leto posvećuju radu u narodu. Sa jedne strane bila je neprosvećenost i beda širokih masa seljaka a sa druge veliki broj slobodnih studentskih dana i snaga studenata. Studentski rad bio je dobrovoljan i besplatan. I nije imao stranački karakter. Za studente to je bio pohod u nepoznate krajeve svoje otadžbine. Međi seljačkom omladinom su trebali steći prijatelje i drugove. Naročitu pažnju posvetili su higijeni i zdravstvenim prilikama sela. Svake nedelje trebao je biti posvećeni dan-dva besplatnim pregledima, uputama i medicinskim savetima, koje su trebali vršiti stručnjaci ... . Studenti su smatrali da treba buditi selo i vući ga napred, prosvetom i radom blagostanju i moralnom ozdravljenju. Na teren se polazilo 1 jula. Odbor je bio konstituisan uz saradnju profesora dr. Popovića. (3)

Omladinci iz Zagreba i Karlovaca izgradili su put od Stražilova do Brankovog groba. O tome i o idejnom tvorcu tih akcija Lazi Popoviću Teodora Majica Petrović je napisala : „Pod njegovim rukovodstvom omladinci su uredili put do Stražilova i prosekli potpuno nove staze do Brankovog visa na Stražilovu, odnosno do groba Branka Radičevića. Te nove staze znatno su olakšale penjanje na vis, koje je olakšano i tim što je omladina sama izdeljala i postavila klupe od podnožja do visa, a isto tako i stolove i klupe u samom podnožju. Te klupe i stolovi su za vreme rata nestali, no ne treba zaboraviti ko je prvi počeo da Stražilovo učini pristupačnim za poštovaoce Brankove i turiste.” (4) U leto 1934. učesnici prosvetnog tečaja Saveza Sokola krenuli su iz Novog Sada preko Sremskih Karlovaca na Stražilovo, da se poklone grobu omladinskog pesnika Branka Radičevića. Tečajci su sreli fruškogorski logor studentske radne čete, koja je došla da gradi put do Brankovog groba posle završetka gradnje sokolskog doma u Dijelki. Dr. Stevan Simunović istakao je da je tečajce oduševilo posmatranje članova čete sa svih domaćih fakulteta. Logor je predstavljao u malom čitavu Jugoslaviju. Tu su bili omladinci iz raznih krajeva zemlje. Bilo je 8 Srbijanaca, 4 Ličanina, 4 Bosanca, 10 Slovenaca, 10 Istrana, 10 Hrvata, 6 Vojvođana i na kraju 2 Rusa. Grupu studenata nisu sačinjavala deca bogatih roditelja, nego mahom deca radnika i seljaka iz svih krajeva zemlje. Ti omladinci su naučili da rade i vole da rade, oni koji su se borili sa svim nevoljama, koje su išle naporedo sa siromaštvom. (5)

Sokolska župa Mostar organizovala je turneje učitelja, saradnika župe, koji su obilazili sela, na licu mesta utvrdili nedostatke, odmah popravljali što se popraviti moglo, a za ostalo stvarali planove za izvršenje popravki svih nedostataka. Za rad na preporodu Hercegovine, dubrovačkog primorja i imotske krajine Sokolska župa Mostar uputila je poziv veterinarima, lekarima, agronomima i građevinarima. Trebalo je da se uradi ono što je moglo, odojče pregleda, kaleme voćke, ... . Članovi turneje pomagali su seoskim sokolima na licu mesta. (6) Pošto su pojedina državna načelništva sabotirala akciju Župe Mostar, u radu na ekonomskom i kulturnom uzdizanju sela, Župa Mostar predložila je sastanak svoje uprave sa predstavnicima pokreta „Akademskog dobrovoljnog rada“ na selu. Rezolucijom koja je doneta na sastanku, odlučeno je da se ujedine i da spovode uzajamnu saradnju u radu na selu. Oba pokreta su smatrali da je država obavezna da svim sredstvima pomaže duhovni i materijalni razvoj sela. Očekivali su da će odgovorni državni faktori podupirati njihova nastojanja. (7) U prostorijama Sokolske župe u Mostaru je 26.avgusta 1935. održan sastanak starešina. Predsedavao je Čeda Milić. Sastanku je prisustvovao izaslanik ministarstva prosvete član sokola Bruno Marčić i izaslanik bana Primorske banovine član sokola inž. A.Stuparić. U svom govoru Čeda Milić je pozdravio svog saradnika i učitelja dr. Lazu Popovića. U svom govoru predstavnik studenata Branko Lazičić između ostalog rekao je : “Mi se sastajemo što volimo ovu zemlju ... Ako se toga odreknemo, opet će doći Turci ili Austrija da nam obese teške sindžire. Mi preko reda idemo radu, a preko rada idemo slobodi.” U Nevesinju je 28.avgusta 1935. održan sastanak između zagrebačkih studenata, predstavnika Sokolske župe, sokolskih društava i seoskih četa. Na sastanku je rešeno da se u buduće vrši zajednički izbor objekata rada. (8)

Na drugom zajedničkom sastanku održanom krajem avgusta 1935. u Mostaru i Nevesinju studenti i seoski sokoli istakli su da smatraju „rad na selu najsvetijom službom narodu” citirajući reči kralja Aleksandra. U selu Bojištima bio je izvor vode Ljeljinak. Za dvadeset dana rada u selu Bojištima studenti su iskopali 150 m dug kanal i montirali željezne cevi, koje im je poklonila nevesinjska opština. Bilo je mesta gde je kanal prosecan kroz kamen. Po starom običaju mobi dolazili su seljaci iz drugih sela da pomognu „modroj legiji”. Jedan od seoskih dobrovoljaca, član seoske čete Novica Soldo pričao je da nije video tvrđih ljudi : „Dok krampom komad pećine ne odbije, ne prestaje”. Izrađena su 2 rezervoara, česma i korita za pojenje stoke i pranje rublja. Koristili su je stanovnici Bojišta i planinci iz srezova Stolac i Ljubuški, koji su vodili stoku na ispašu u Crvanj. Potrošeno je 4.000 kg cementa. Radili su vodu za selo Batkovići i za 4-5 okolnih sela i prolaznike iz Humnine za planinu, koji su gonili stoku na Morine, Crvanj. Dugim kanalom povezano je 19 manjih i većih vrela. Sprovedena je drenaža. Od česme iskopan je odvodni kanal dug stotinu metara i visok mestimično 1.80 m. Vodom iz kanala natapale su se sve okolne ledine. Dovodni i odvodni kanal i korita sa česmom izrađeni su od armiranog betona. Rad je bio otežan zbog nepropusne zemlje (gnjilavice), koja se iz kanala nije mogla izbacivati lopatama, već su odvaljivani komadi odstranjivani rukama. Na tom mestu studenti su radili bosi i u vodi. Pomogli su članovi seoskih sokolskih četa iz Batkovića u dovozu peska, kamena i ostalog materijala. Jovan Tepurić ustupio je svoju kuću studentima za prenoćište. Treća voda na kojoj su studenti radili zvala se Brborača. (9)

Na I saboru seoskih sokolskih četa u Mostaru 1935. učestvovao je kao predstavnik studenata Veljko Kuprešanin. U svom govoru Veljko Kuprešanin istakao je da sudelovanje delegata studentske radne čete iz Zagreba na I sokolskom saboru seljačkih četa u Mostaru, smatraju kao nastavak dogovora i zajednice kako je započeta i utvrđena na jesenjim dogovorima u Mostaru septembra 1935. u svrhu samopomoći naroda. Istakao je : „Zato mi idemo u narod kao dobrovoljni radenici sa željom da radimo i da stvaramo objekte od opšte vrednosti, i da dižemo kult rada. Izgleda nam, da je način studentskih radnih četa pogodan i koristan i da bi trebalo da se održi i da se ojača, da bude pomognut od svih patriota, ... pa vodimo sobom na naše radove naše drugove medicinare, tehničare, veterinare i ekonome, koji će svojim realnim i neposrednim radom u narodu, a uz radnu četu, moći prosvetiteljno najviše koristiti. ... a naročito nam je blizak pokret seljačkih sokolskih četa. Zato mi stojimo spremni da se stalno sa njima dogovaramo i da zajednički radimo.” (10) Povodom proglasa početka Sokolske Petrove petoletke u „Sokolskom glasniku“ objavljen je članak „I studenti pristupaju sokolskoj Petrovoj petoletci” Veljka Kuprešanina, studenta Univerziteta u Zagrebu u kome je istaknuto : „Radna omladina Prve studentske radne čete vođena je samo jednim načelom : ... radom za narod i za dobro Otadžbine ... Mi smo tom svojom službom ponosni i ne strašimo se mnogobrojnih protivnika, koji i nas, kao i vas, braćo Sokolovi, nastoje da ometu u našem zajedničkom narodnom radu. Danas u tzv. „napredno vreme” svaki onaj, koji se prihvaća lopate i motike, da pomogne bratu svome seljaku, biva nazivan ovako i onako. Nas, koji želimo da radimo, nazivaju protivnicima „naprednog doba”, a šta su do danas učinili „naprednoga” ti „pobornici” „naprednog doba”. Danas ova zemlja nema većih neprijatelja od njih samih, ali nama nije da se protiv njih borimo izvikivanjem političkih patrola. Njihovom besposlištvu treba da se suprostavimo svojim otvorenim radom. Radom i samim radom pobedićemo svoje protivnike. Sokolska Petrova petoljetka objava je jedne velike bitke. Ona treba da bude manifestacija jedne nesalomljive snage, volje i ljubavi prema ovom našem narodu”. (11) Pokret „Akademskog dobrovoljnog rada“ na selu je seoskim sokolskim četama pomagao radom studenata. Po rečima dr. Laze Popovića : „Došli smo da bi se iz bliza pogledali dva blizanca; pokret seoskih sokolskih četa i pokret radenih studenata, da se nađu, vide, sjedine i što korisno narodu učine.” (12) Seoski sokoli davali su radnu snagu, kreč, kamen i pesak, a za cement, željezo i alat apelovali su na rodoljubive ustanove i pojedince. Pomoć je pružio pokret „Akademskog dobrovoljnog rada“ na selu. Sa Prvog sabora sokolskih četa župe Mostar održanog 15. decembra 1935. u Mostaru upučen je pozdrav dr. Lazi Popoviću. (13)

Vlada Kraljevine Jugoslavije nije pomogla rad Sokolske župe Mostar. Zbog toga je u Narodnoj skupštini Risto Grčić, poslanik Jugoslovenskog skupštinskog kluba, uputio interpelaciju na ministra građevina Marka Kožula, zašto ministar nije pomogao akciju župe Mostar “dizanja 90 voda u sušnim hercegovačkim predelima”, pokrenutu u okviru sokolske Petrove pegodišnjice 1936.-1941. Poslanik je istakao : “... čehoslovački sokolski savez darovao je u tu svrhu iznos od 25.000 dinara i time obezbedio podizanje 5 voda. Jedino oni koji su nadležni i pozvani da pomognu i oberučke prihvate ovu akciju, a to su Ministarstvo građevina i Predsedništvo Ministarskog saveta, do sada ne dadoše nikakvu pomoć za ovu stvar”. Govoreći o ministru poslanik je istakao : “... On je morao da pomogne akciju dizanja 90 voda u Hercegovini. Akciju sokolske župe Mostar država treba da pomogne ... Ministar Kožul, a u većini i njegovi prethodnici regrutovani iz Primorske banovine, uvek su mogli da sprovedu koju dobru stvar za svoj uži kraj. To se vidi po dobro asfaltiranim putevima i građevinama, a sve to na štetu drugih banovina, pogotovo Zetske, Vrbaske, Drinske i Vardarske”. (14)

Po ugledu na studentske radne čete osnovane su Sokolske radne čete. Za sokole značaj radnih četa bio je u vaspitanju mlađeg članstva za koristan rad na opštem dobru, korist za sokolska društva i čete a kod pojedinaca učestvovanje u tom radu podizalo je kolektivnu svest. Od 1936. sokolska društva i seoske čete organizovale su radne čete. Sokolsko društvo Lajkovac organizovalo je radnu četu članstva, sa kojom je podiglo jednu česmu. Sokolska četa Šimanovci je sa svojim članstvom dala pet radnih dana na prikupljanju žetve kod slabo zadružnih članova. Iz društava Beograd XI, Beograd II i Beograd VIII koje su dale članove i naraštajce, organizovana je sokolska prosvetna radna četa. Sokolska radna četa krenula je prvi put sa 46 članova i naraštajaca, a druge nedelje po drugi put sa 68 članova, do Sokolskog društva Beograd VIII u Žarkovu, gde je zajedno sa članovima društva i njihove čete radila na uređenju terena za letnje vežbalište. U toku dva prepodneva četa je skinula jedno brdo i uravnila vežbalište sa oko 200 metara zemlje. Četa je prilikom lakoatletskih utakmica uredila teren Sokolskog društva „Matica”. Ovom prikom Beograd XI dao je oko 12 članova, Beograd II 27 naraštajaca a Matica 7 naraštajaca. Savez Sokola odobrio je 2.000 dinara za nabavku alata za četu te su nabavljene lopate, ašovi, motke, pijuci i 3 ručna kolica. (15) Po ugledu na radne čete brata dr. Laze Popovića, Sokolsko društvo Beograd VI organizovalo je sokolsku društvenu radnu četu. U četu su ušli mladi ljudi orni da se upoznaju sa svim životnim pitanjima i sa tegobama seljakovog rada. Za boravak radne čete određeno je selo Miloševac (Smederevo). Za četni stan uzeta je kuća sa 4 odeljenja koju je stavio na raspolaganje jedan od kulturnijih seljaka tog sela. Dolazak čete u selo bio je u vreme najvećih seoskih radova a žetva je bila u jeku, a seljaci zamoreni radom i brigom, i fizički i psihološki, sa nepoverenjem su gledali u učesnike koji su im prilazili. U cilju što boljeg upoznavanja sa seljacima, zajedno sa tamošnjom sokolskom četom organizovana je jedna dobro posećena priredba. Potom su članovi čete prišli seoskim radovima. Naročito su pomagali seljacima pri žetvi i vršaju. Ceneći rad radne čete seljaci su promenili svoje držanje, i dok su u prvo vreme s interesovanjem ali nepoverljivo gledali u njen rad, posle su iskreno i srdačno pozdravljali svaki njen korak. Seljaci, kojima je radna četa pomogla, osećali su se gordi i sa poštovanjem su govorili o njenim članovima, ističući da su samo sokoli mogli biti ti koji su pomogli seljaku sa toliko volje i ljubavi. (16) Na predlog Branka Valadžije, pročelnika Sokolske Petrove Petogodišnjice župe Beograd, beogradski sokoli su se na sednici međudruštvenog odbora održanog 5. marta 1940. u Soko-Matici zavetovali da će pošumiti kompleks zemljišta u okolini Beograda, koji bi se zvao „Sokolska Petrova šuma”. (17)

Članovi Sokolskog društva Beograd VII pošumljavali su goleti oko Laudonovog šanca. Uprkos kiši okupio se veliki broj članova i naraštaja, sa starešinom Sekulom Zečevićem, načelnikom Kojadinovićem i brojnim članovima uprave društva na čelu, zasadili su oko 200 šumskih sadnica. Prilikom sadnje sokolima je pomagala grupa „Privrednikovih” pitomaca. Sađenje je vršeno pod nadzorom inžinjera iz opštinskog odseka za pošumljavanje. Društvo je odlučilo da pošumi sve goleti u svom kraju. (18) Pošto se rad nastavljao članovi Sokolskog društva Beograd VII, u okviru radova Petrove petoletke, na Laudonovom šancu posadili su preko hiljadu sadnica. Osvećenju Gaja kralja Petra II prisustvovali su Jevrem Tomić, predsednik opštine, Danilo Vulović, ministar građevina, episkop Nektarije, V. Popović, starešina župe Beograd. O značaju sokolskog zaveta i pošumljavanju govorio je Sekula Zečević, starešina društva. Zatim je počelo sađenje u kome je učestvovalo dve stotine naraštajaca, Privrednikovih pitomaca. (19) Dok su ostala beogradska sokolska društva na radnim akcijama učestvovala sa članovima svojih društava privrednikovi pitomci bili su iz svih srpskih krajeva. U Sokolskoj Petrovoj Petoletnici od 1936 do 1941. radile su sokolske jedinice na pošumljavanju goleti, podizanju gajeva i šuma i sađenju voćnjaka. Na rad sokolske organizacije ugledale su se i druge organizacije. Naročito je podmladak Crvenog krsta posvetio pažnju pošumljavanju. (20) Istoričar Žarko Dimić smatra da su studentske radne čete bile preteče posleratnih omladinskih radnih akcija. (21) U okviru Sokolskog društva u Imotskom 1940. radile su sokolske čete u selima Glavina, Kamenmost, Nebriževac, Proložac i Krivodol. Sokolska četa u selu Nebriževac podigla je most preko reke Vrlike, koji ni država, ni banovina, ni opština nisu uspele da podignu i ako je za gradnju nekoliko puta pripreman kamen, pesak, kreč, ... . Drugi most, na istoj reci, na mestu zvanom „Bililo”, podigla je sokolska četa u Glavini. Most je preuzela i dovršila Banska uprava u Splitu, ali most ne bi bio sagrađen da ga sokoli nisu započeli. Četa u Glavini je dobrovoljnim radom svojih članova, a i mnogih seljana iz Glavine koji nisu bili članovi čete, iskopala bunar sa pitkom vodom, kojom se u leto oskudevalo. Seljaci su preko leta morali pešačiti preko 3 kilometra dok su došli do pijače vode. Kopanje bunara pokušavano je od raznih opštinskih uprava, ali bez uspeha. Sokolske čete Kamenmost, Glavina i Proložac sagradili su svoje domove. Četa Proložac dala je deo prostorija svog doma na upotrebu osnovnoj školi. Za sokole to je bio primer kako se radom može pomoći zapuštenom selu. (22) Sokolska četa Reljevo, kod Sarajeva, zavetovala se da uredi put Reljevo-Crnotina-Dobroševići. Rešili su da od kozje staze izgrade solidan put. Put je bio dugačak 3 i po kilometra, i bio neprohodan, ali važan jer je bio jedan od glavnih prilaza kojim su deca toga kraja išla u školu. Za kratko vreme izgradili su 1.500 metara puta. Sokoli iz Reljeva sem svoje radne snage dali su oko 2.500 dinara. Jedan od njih, Mirko Crkvenjaš, da bi omogućio izgradnju puta, poklonio je zemljište u dužini oko 1.000 metara, da se preko njega preseče put, dok seoski knez nije hteo da ustupi ni stotinu metara zemljišta u dužini, potrebnog za prosecanje puta, nego je za svaki metar tražio da mu se plati po uobičajenoj ceni. (23)

Sokolima Beograda Košutnjak nije služio samo za sportska takmičenja i đurđevdanske uranke nego i za radne akcije. U okviru Sokolske Petrove petoletke 1936-1941. Sokolsko društvo Beograd IX zavetovalo se da će u naseljima Košutnjaku, Rakovici i Kneževcu izgraditi letnja vežališta i u bar jednom od njih zimsko vežbalište. Zemljište u Košutnjaku bilo je nivelisano. Takođe su se zavetovali da će sva tri odseka snadbeti sa spravama za gimnastičke vežbe. Naselje Košutnjak dobilo je vratilo i razboj, a za žensku decu i gredu. Zavetovali su se da će naselja Košutnjak i Rakovicu pošumiti na svom slobodnom i državnom zemljištu u neposrednoj blizini. U naselju Košutnjak društvo je zasadilo 2.000 sadnica raznog šumskog drveća. Zavetovali su se da će regulacijom Topčiderske reke i pritoka osloboditi naselje baruština i malarije. Bio je regulisan ceo tok Topčiderske reke od Kneževca do ulivanja u Savu i donji deo Banjičkog potoka. Deo bara bio je presušen i uklonjen. Zavetovali su se da kraj snadbeju vodom iz Beogradskog vodovoda. Naselje Košutnjak kao i Rakovica dobilo je javne česme sa vodom za piće sa Belih voda. Naselje Košutnjak dobilo je javne česme u toku 1939. a Rakovica 1940. (24) Sokolsko društvo Mokrin kao svoj glavni zavet u Sokolskoj Petrovoj petoletki zavetovalo se da će podići šume u svom mestu, gde se osećala potreba kao i u ostalim mestima Banata. Dobilo je zemljište od opštine, oko 4 jutra, pa su odmah pristupili radu. Sreski poljoprivredni referent u Velikoj Kikindi je izradio plan rada i rukovodio. Zaslugom referenta društvo je dobilo sadnice bagrema. Za par dana zasađeno je 6.000 bagrema, 50 jablana, 50 voćaka, 30 lipa, borova i jela i zasejano 10 kilograma raznog semenja, koje je trebalo da posluži za živu ogradu. Ukupno je planirano da se zasadi 10.000 sadnica. U radovima je učestvovalo svo članstvo, koje je, kao i ostalo građanstvo, po članku u „Sokolskom Glasniku“ bilo svesno ogromne blagodati od pošumljavanja. (25)

Kad se rešavalo šta bi Sokolsko društvo Velika Kikinda moglo da uradi za Sokolsku Petrovu Petoletku, rešili su da se takozvana Stevančeva Bara isuši, pošumi i da se na isušenom zemljištu napravi vrt dostupan građanima. Time je društvo preuzelo obavezu da pretvori u vrt osamnaest i po katastarskih jutara. Na čelu tehničkog odbora bio je inženjer Mita Nikolajević, direktor vodne zadruge u mestu, a predsednik finansijskog odbora bio je advokat dr. Petar Bojanić. Za isušivanje je dato 300.000 dinara. Na čelu društva bio je dr. Petar Bojanić. Tehnički rad vodio je Blagoje Strajnić sa Biserkom Savić-Brašovan. (26) Društvo Velika Kikinda je izvršilo zasipanje bare površine oko 15 hektara i stvaralo gradski park. Vrednost posla bila je preko 650.000 dinara, a sredstva su sami prikupljali. (27) Sokolsko društvo Velika Kikinda priredilo je sokolsku večeru 1 marta 1941. Kao gosti prisustvovali su Niko Bartulović, književnik i glavni urednik lista „Sokolski Glasnik”, kao i jedna grupa sokola iz Novog Bečeja. U svom članku u „Sokolskom glasniku“ Niko Bartulović je istakao : „Asanacija t.z.v. Stevančeve bare, nekadašnjeg rugla Kikinde, i njeno pretvaranje u park, koji će biti ponos te lepe varoši, pretstavlja jedan od najznatnijih zaveta, učinjenih u okviru Petoljetke, u čitavoj Jugoslaviji. To se najbolje vidi iz činjenice, da se tu radi o čitavih 18 jutara terena, gde je mestimice trebalo nasipati do pet metara u vis, i gde su već udešena veštačka jezera, široke aleje, gajevi crnogorice, lipa, topola, vrba i ostalog stabalja.” (28)

Pod okupacijom Nedićeva vlada organizovala je radne akcije omladine. Na internetu se može videti kratak prikaz njihovih aktivnosti pod nazivom „Omladinska radna akcija u Srbiji (1943). Posedujem fotografiju „Smotra IV gimnazije juna 1943 na stadionu BSK u Beogradu“.

Posle Drugog svetskog rata komunisti su organizovali masovne radne akcije. Po njihovom shvatanju time je trebalo izvesti promenu svesti po principu „Mi gradimo prugu, pruga gradi nas”. U članku u „Politici” istaknuto je da je krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina 20 veka više od 200.000 omladinaca podiglo na Novom Beogradu Palatu federacije, Studentski grad, .... . (29) Komunističke vlasti organizovale su umesto sokola Partizan Jugoslavije - Savez za telesno vaspitanje. Svoju desetogodišnjicu Partizan Jugoslavije proslavio je 1958. Te godine Partizan Jugoslavije okupljao je 242.993 pripadnika. Članovi Partizana bili su aktivni učesnici na izgradnji Autoputa. Pet brigada STV Partizana učestvovalo je 1958. na izgradnji Autoputa Zagreb–Ljubljana. Na deonici Paraćin-Niš 1959. 4 partizanske brigade – učesnice na završnoj sportskoj priredbi u okviru Dana mladosti u Beogradu dobile su više puta naziv udarnih brigada. U čast 40-godišnjice KP Jugoslavije u Beogradu je od 25 juna do 6 jula 1959. održan Savezni slet Partizana (30). O tome u knjizi dr Slobodana Ristanovića “To su naših ruku dela”. (31) Istoričar Vidoje Golubović objavio je monografiju „Gradili smo Beograd – omladinske radne akcije 1945-1990. U Politici od 1 aprila 2026 godine objavljeno je u fejtonu „Listajući Politiku“ za 1 april 1976 godine „Titova poruka povodom 30 godina omladinskih radnih akcija“ koju je uputio Odboru za proslavu tridesetogodišnjice omladinskih radnih akcija u Brčkom u kojoj se isticalo : „Mi obilježavamo jubilej jedne škole koja je, po mnogo čemu, jedinstvena u svijetu. To je škola socijalističkog vaspitanja omladine, škola bratstva i jedinstva, škola drugarstva i prijateljstva. Sve te vrijednosti duboko prožimaju našu omladinu, ali je potrebno da se stalno iskazuju i dalje razvijaju, da se na djelu potvrđuju odanost i ljubav mladih prema svojoj socijalističkoj domovini. Ja sam obilazio radne akcije, sretao se i razgovarao sa mladim graditeljima i znam koliki je bio doprinos ne samo izgradnji naše zemlje nego i jačanju kohezije jugoslovenske socijalističke zajednice. Proslavljajući ovaj jubilej, mi smo dužni da odamo priznanje stotinama hiljada učesnika dosadašnjih radnih akcija koji su svoje udarništvo i požrtvovanje, a neki i svoje živote, ugradili u pruge, puteve, hidrocentrale i mnoge druge objekte širom naše zemlje. Ja sam uvijek isticao da je njihovo pregalaštvo bilo dostojno odricanja i žrtava koje su podnijeli borci našeg narodnooslobodilačkog rata i da je predstavljalo najljepši nastavak revolucionarnih tradicija. Radne akcije, na kojima su učestvovali i mladi ljudi iz velikog broja zemalja – kojima takođe ovom prilikom izražavam zahvalnost – bile su i velika manifestacija međunarodne solidarnosti omladine i njenog prijateljstva. Zato želim da Savez socijalističke omladine i ostale društveno-političke organizacije stvaraju mogućnosti da buduće radne akcije obuhvate što veći broj omladinaca. Bila bi velika šteta ako se ne bi omogućilo učešće svima koji to žele“. (32)

Dr. Laza Popović je kao nacionalni i sokolski pregalac pre Prvog svetskog rata osnovao Srpske Sokole u Austro-Ugarskoj Monarhiji a u međuratnom periodu studentske radne čete. Smatram da su studentske radne čete kao i po ugledu na njih organizovane sokolske radne čete mogle da posluže kao model za posleratne omladinske radne akcije. Tada su bile optuživane za fašizaciju studenata. Pošto je Savez Sokola bio najbrojnija organizacija u Jugoslaviji sokolske radne čete bile su raširene širom Jugoslavije. Na sokole su se ugledale i ostala udruženja. Pod okupacijom Nedićeva vlada organizovala je radne akcije omladine.

Posle rata su organizovane masovne Omladinske radne akcije. Ali dok su sokoli bili dobrovoljna organizacija druge radne akcije organizovala je državna vlast. Po shvatanju komunista time je trebalo izvesti promenu svesti „Mi gradimo prugu, pruga gradi nas”. Koliko znam danas uz akcije drušava koje neguju tradicije dobrovoljnog rada i koje organizuju lokalne akcije pošumljavanja, još jedino u Novom Pazaru se svake godine organizuju radne akcije. To je sve što je ostalo od masovnih radnih akcija.

Saša Nedeljković
član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Napomene :
1. Dr.Simunović Stevan, Split, „Sokolske radne manifestacije”, „Soko na Jadranu”, str. 80,81, 82;
2. Nikola Žutić, „Sokoli”, Beograd, 1991, str. 170, 182;
3. „Zašto idemo na ferijalni rad”, „Soko na Jadranu”, str. 79, 80;
4. Žarko Dimić, „Spomenica karlovačkog sokola 1904-2014.”, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2014, str. 209;
5. Dr.Simunović Stevan, Split, „Sokolske radne manifestacije”, „Soko na Jadranu”, str. 80;
6. I, „Zbor radene inteligencije”, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 3 maja 1935, br. 19, str. 2;
7. Nikola Žutić, „Sokoli”, Beograd, 1991, str. 170, 182;
8. „Zagrebački studenti i hercegovački Sokoli za radenu saradnju”, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 6 septembar 1935, br. 33, str. 2;
9. B. Krčum, Mostar, „Zagrebački studenti i hercegovački Sokoli na zajedničkom delu za narod”, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 27 septembra 1935, br. 36, str. 1;
10. „Prvi sabor sokolskih četa u Mostaru”, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 20 septembra 1935, br. 48, str. 4;
11. Veljko Kuprešanin, stud. filozof. Zagreb, „I studenti pristupaju sokolskoj Petrovoj petoletci”, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 25 septembar 1936, br. 38, str. 1;
12. B. Krčum, Mostar, „Zagrebački studenti i hercegovački Sokoli na zajedničkom delu za narod”, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 27 septembra 1935, br. 36, str. 1;
13. „Pozdravi saboru”, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 20 septembra 1935, br. 48, str. 5;
14. Nikola Žutić, „Sokoli”, Beograd, 1991, str. 163, 164;
15. M.A.V. „Sokolske radne čete”, „Oko sokolovo”, Beograd, 19, 20,21 juna 1937, br. 7, str. 172;
16. S. Đ, „Prva radna četa beogradskog sokolstva zabeležila je lepe uspehe“, „Sokolski glasnik“, Beograd, 23 avgust 1940, br. 34, str. 7;
17. „Međudruštveni odbor”, Vesti, „Oko sokolovo”, Beograd, 15 maj 1940, br. 5 i 6;
18. „Kratke vesti iz našeg sokolstva”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 2 novembar 1940, br. 44, str. 2;
19. „Gaj Kralja Petra II”, „Oko sokolovo”, Beograd, 1 decembar 1940, br. 9 i 10, str. 173; „Sokolski glasnik“, Beograd, 29 novembar 1940, br. 48, str. 5;
20. M.S, „Petrova Petoletnica, sađenje voćnjaka i pošumljavanje”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 17 mart 1939, br. 11, str. 2;
21. Žarko Dimić, „Spomenica karlovačkog sokola 1904-2014.”, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2014, str. 209;
22. J. Kadijević, „Rad Sokolstva u Imotskoj Krajini”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 14 juni 1940, br. 24, str. 2;
23. „Seljaci sokoli grade puteve”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 12 maj 1939, br. 19, str. 4;
24. „Godišnji izveštaj o radu Sokolske župe Beograd za XX redovnu godišnju skupštinu 7 aprila 1940“, „Oko Sokolovo”, Beograd, 1 april 1940, br. 4, God. IV, str. 51;
25. „Kratke vesti iz našeg sokolstva”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 17 maj 1940, br. 20, str. 4;
26. Ferdo Vigele, „Spomenica Sokolskog društva Velika Kikinda”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 28 juni 1940, br. 26, str. 8;
27. Inž. Milivoje Smiljanić, „Cilj i rezultati Sokolske Petrove Petoletnice“, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 15 septembar 1939, br. 37, str. 3;
28. „Uzorno Sokolsko društvo”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 7 mart 1941, br. 10, str. 3;
29. D.A, „Obeležena godišnjica početka gradnje Novog Beograda”, „Politika”, Beograd, 15.april 2015, str. 15;
30. „Savezni slet Partizana 26-28 juna i 4-6 jula“, Beograd 1959;
31. Bojan Bilbija, „Ura za ORA“, „Politika”, Beograd, 1 april 2015, str. 8;
32. „Titova poruka povodom 30 godina omladinskih radnih akcija“, „Politika”, Fejton, Beograd, 1 april 2026, str. 20;