Devet grla

Čitavo područje Banata je nekada davno bilo mnogo močvarno. Razlivale se reke i rečice, izlivale se podzemne vode. Sa tim baruštinama se javljale i mnoge boleštine. Narod umirao od srdobolje i kolere i ko zna kakvih još fela bolesti. Kuće od naboja i čerpića, pune memle i vlage, voda za piće nezdrava, hrana slaba. Ono , u Banatu baš i nema mnogo reka. S jedne strane Tisa koja ga odvaja od Bačke, pa Galacka i Zlatica, zatim Begej, Tamiš i sasvim tamo na istoku Nera. Neke od tih reka su već odavno skoro nestale, ali su znale u ono vreme da podivljaju i nose sve pred sobom. Zato je i Marija Terezija kad je to područje počela da naseljava Slovacima, Mađarima, Nemcima, Francuzima, čak i Špancima, najpre u Banat poslala grofa Mersiju da ispita i isuši zemljište, da ga učini velikom žitnicom i terenom pogodnim za stanovanje i život.

No , ovoga puta, nećemo više o tome. Pričaćemo o te dve danas najmanje reke, koje su postale kao potoci, tamo skroz na severu Banata. Za reku Galacku je malo njih koji su i čuli za nju. Proticala je središnjim delom kikindske opštine, a delom i kroz samo naselje. Otoka je veće reke Moriš koji se u Tisu uliva kod Segedina. Korito ove rečice je podubljeno i u sastavu je Kikindskog kanala koji povezuje unekoliko veću rečicu Zlaticu sa kanalom Dunav – Tisa – Dunav. Zlatica se sastaje sa Tisom kod Ade i Mola. Mađarski naziv za Zlaticu je Aranka. U kakvoj bi vezi bilo zlato i ime reke. Tu se pričaju mnoge legende. Neki kažu da je dobila ime po zlatnom grumenju i pesku koji je voda nanosila. Po drugima, legenda kaže da su baš tu na reci Zlatici (Aranki), u blizini mosta sa imenom Devet grla, Huni skrenuli tok reke, na njenom dnu zakopali svog vođu Atilu Biča Božijeg, a posle vratili reku u stari tok. Vrlo moguće. Mada se priča i da je to bila reka Tisa. Neko govori kod Titela, neko kod Kanjiže, ko bi to mogao znati. Ali, malo je tome i verovati, jer je Tisa velika reka da bi joj se privremeno menjao tok. Zato , pre je za verovanje da je Atila Bič Božiji sahranjen sa svim svojim zlatom i bogatstvom na dno Zlatice (Aranke).

A kud ode ta silna vodurina iz reke? Neko od stručnjaka za tu oblast govori da su se spustile podzemne vode zbog vađenja nafte u blizini, a istini za volju, nema ni kiša više kao nekad. Zlaticu su zauzdale moćne parne mašine koje su crpile vodu iz okolnih kanala i prebacivale je u reku ili obrnuto. Na taj način je snižen nivo podzemnih voda te je atar Mokrina i okolnih sela isušen. Ali , ni tada se Zlatica nije uvek predavala, uprkos ustavama i odvodnim kanalima.

„Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo“, govorio je sa velikim zanosom naš nobelovac Ivo Andrić.

I nastavljao dalje: „Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju mesto na kome je čovek naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okružen“.

I o samom mostu koji je nekada bio veoma značajan, o njegovoj istoriji i vremenu gradnje, postoji stotinu verzija. Most ,,Devet Grla,, na reci Zlatici kod Mokrina dugačak je 84m i jedan je od, najstarijih, a možda i najstariji most u Vojvodini. Sagrađen je 1860. a obnovljen 2010.

Po nekima su ga podigli Turci kad su osvojili Banat krajem šesnaestog veka. No , verovatnije je da su ga napravili Austrougari, krajem osamnaestog veka, tačnije, 1860. godine. Tako , Mehmed Paša Sokolović nije ni u kakvoj vezi sa građenjem tog mosta. Mnogi su to mislili, jer most, doduše manjih dimenzija, sa svojim lukovima dosta liči na onaj most u Višegradu. Do zabune je došlo i zbog pesme u kojoj se spominje Mehmed Paša i most Devet grla.

{youtube}HX4ymw-fJHg{/youtube}

Tek , eto, opstao je i ovaj most na ovoj surovoj balkanskoj vetrometini da i dalje prkosi i zubu vremena i raznim osvjačima. Kao da čujem kako govori: „ I to će proći“.

I jedino je tako moglo i moralo i da bude. Samo su ga pre petnaestak godina malo obnovili i postavili mu metalnu ogradu. Ali , on se nije promenio, već su ga samo malo „našminkali“ sitnijim restauracijama.

{youtube}LD8mb8vjQQQ{/youtube}

U blizini mosta se nalazi nekada najveće selo u Vojvodini, Mokrin, koji je bio na carskom drumu prema srednjoj i zapadnoj Evropi. Tuda je uspostavljena poštanska komunikacija onoga vremena između Temišvara, Segedina i Pešte. Pored druma su bile tzv. štacije za odmor konja i putnika i tu se preuzimala pošta. Malo ko zna da ćuprija nema samo devet, nego ima deset grla. To deseto grlo se ne vidi, jer je ukopano. Kroz njega je nekada tekao kanal Đukošin, čiji je vodotok bio suprotan od vodotoka Zlatice i niži za dva metra.

Most Devet grla još uvek spaja i uspostavlja vezu ne samo sa drugom obalom, nego i sa ljudima. Spojeni lukovi čine most, baš kao da se ljudi povezuju rečima, osmesima, pogledima i razumevanjima. Oni treba da izmire zavađene i da ih spoje, da više ne bude deljenja, protivnosti i rastajanja. Tako je i ovaj most, odupirući se svim nevoljama, postao simbol dobra, ljudske postojanosti i trajnosti. Menjali su se osvajači i snage zla, a most Devet grla je ostao stamen i prkosan da još potraje i da bude na korist ljudima, da ih zbližava. On i dalje stoji ponosito kao skelet na večitoj straži. Na kraju, sve je nekakav prelaz i most, čiji se krajevi gube u sumaglici i koji je bledi simbol svih naših nada na onoj strani.

Svi Mokričani se njime i danas veoma ponose.