Milka Atinjanka

Negde podno Olimpa, a oko podneva. Kod kuće smo.
Dve majke i troje dece čekaju prevoz za Katerini.
Katerina, tako je zovemo po našem, jer četrdeset je godina i više kako je ovo Egejsko more zapravo srpsko, otad naši dolaze ovamo.
Odavno smo se orodili sa Grcima - morem, srpskim snajkama, ljubavlju.
Dok stojimo, prilazi nam Damask crni Grk:
- You wanna taxi? Katerini? Hoće taksi? Srbija?
- Né, Srbija.
Širok osmeh. Né je na grčkom - da.
Idemo do kola koja, naravno, nemaju tablu taksi ali kod kuće smo, o tome se ovde ne misli. Ovo je naš drugi dom.
Sloj prašine u autu je prebiblijski, klima ne postoji, a ja sam verovatno prva koja je izvukla pojas iz sedišta posle ihaha godina.
Nekim čudom ništa nam to ne smeta.
Dan je vreo, ali zato i postoje prozori. I jasnije nam je otkud tolika prašina.
Svuda u Grčkoj, a to je prvi šok kad se čovek obre u Solunu, semafori ne služe ničemu, a i saobraćaj se odvija po principu pretpostavki. Ko će gde da skrene ili stane samo Grci razumeju, strancima jedino preostaje da se mole bogu da će na vreme prepoznati znak iz tog njihovog tajnog saobraćajnog jezika. Ko se nada da će mu na pešačkom stati Grk, taj je baš teški optimista.
Tako se i sad vozimo, u taksiju koji nije taksi.
U kolima, naravno, razgovaramo na srpskom. Dosta je Grka iz Katerinija studiralo u Srbiji. Ponekad imam utisak da je pola grčkih lekara sa novosadskog i beogradskog fakulteta.
- Ja sam Vasilis, a ti? - pita.
Oko šezdeset mu je godina. Deluje namučeno, a opet ni traga nekoj ljutnji u njemu.
Kao pravi Grk, posle nas će otići na frappe, grčki izum hladne kafe, i prespavati celo popodne.
Život na jugu se živi.
Kažemo imena, pita za decu koliko su stari, tolika su mu unučad.
- Vi svi jako plavi, smeška se.
I mi.
- Vi ostafile muz u Srbija?
- Da, da, ostavile smo ih da se odmore (ko bi mene sad tebi objasnio, mislim.)
-Aha, kaže, oni na rabota za vase more.
I opet se smeje biserno belim zubima i dubokim borama.
Mislim, kako dobro govori srpski.
{galerija}94_Sikima{/galerija}
Vozimo se.
Pušta muziku sa radija. Nešto između Sergeja Ćetkovića i trubača peva kao da će ceo svet tog trena nestati.
- Ti volis grcka muzika?
(Grci srpski govore bez kvačica)
- Ih, pa svi Srbi vole grčku muziku. Svaka pesma zvuči kao da plačete.
Smeška se, onako kako se smeškaju očevi mezimicama.
Kaže - slusaj sad, place ti se odmah.
I nastavlja da peva, u tonalitetu, rođen sa muzikom, suncem, morem i zvezdama nad Olimpom.
- Kako tako dobro govorite srpski, pitam.
- Moj brat studirao metalurgiju u Belgrad i ozenio Srpkinju iz Cacak, Milka, ona lekarka. Ona anesteziolog, zive u Atina.
Ona nas sve naucila srpski. I ja-ja (baka) zna srpski. Svi kuci znamo srpski.
Smejem se, toplo mi oko srca zbog naše Milke. Milka objasnila diplomatiju. Care Dušane, e ovako se osvajaju carstva - jezikom!
- Jel lepa Milka? - pitam ga šaljivo.
- Lepa, lepa, sve Srpkinje lepe. Ona meni sad sestra, nasa Milka. I najlepsa je u Atina. Ja volim Srbija! Volim te, Srbija!
Menja stanicu, muzika opet trešti, peva iz sveg glasa. Gaga i deca ko u filmu, ćute.
- Milka radi u hospital, opet kaže. U najveci hospital u Grcka ona sef!
Skoro da je viknuo, a oči mu sjaje.
Pa opet, sav ponosan:
- Ona cuvena lekarka u Atina, ona nas naucila srpski. Milka nas naucila srpski.
- Opasne su Srpkinje, kažem.
- Lepe, lepe. I ja sam voleo Srpkinje. Zato mi svi sad pricamo srpski. Sva nasa deca.
Stižemo do crkve u Kateriniju, izlazimo.
- Volim te, Srbija! Volim te! - viče Vasilis za nama.
Ispred nas je crkva Svetog Uznesenja, tiha, divna, u letu osunčana.
Mašemo mu u pozdrav, i ko da vidimo, uz sam rub neba, negde tamo u daljini smeši nam se Milka iz Čačka zbog koje Grci govore srpski, Milka Atinjanka, lepa Milka lekarka, a mi obasjani Vasilisom, ljubavlju, svoji na svome, široka srca odosmo u šetnju, suncem, u zemlji gde srcu nam je dom.

Zapisano jula 2018. u Olympiaki Aktiju.

---