Tišljarova kći

Svakog jutra, gore sa brda, od Bogdanovića, kosom, niz šlame, nekad i kotrmice Ljuban, koji je bio tišljar za svoga vakata, siđe kod prije-Ane na rakiju i kavu.
Prija-Ana rakiju sipa u malu čašicu, sa slikom grozda s one loze isprekuće gde se dobri hlad sapletao godinama o veselja i ljudovanja, konda će Ljuban popiti samo jednu.
Kavu ulije u fildžan, kako je red, u onaj bez uveta, uz kocku šekera.
Ljuban tako voli, da moči kocku šekera u kavu pa da prodivane koju.
- Kako su naši? - pita svako jutro prija-Ana prik-Ljubana, jer kad se decom orode, sve je to naše.
Onda Ljuban nabraja, ko da nije bio juče, i prekjuče, i još od onog rata pa naovamo svaki božji dan: krava steona ta i ta, mali se javio iz Zagreba, juče je snaja rondala cijeli dan i onaj krtog u srednjoj sobi sklanjala, Ljubu mi muči žuč.
- Šta ćeš - mudro mu odgovori prija-Ana, išćerujući mačku i šerajzlinom raspirujući vatru za gra' najbolji sa ove strane Banije i vasione.
- Oš žganjaca, ostalo jutros od težaka, da ti zacvrljim? - pita ga više reda radi, znajući da je jutros, ko i juče, i prekjuče i od onog rata svaki dan iskrižo zeru crljenog luka i špeka uz malo suvog sira i skorupa.
On to ni ne čuje, ima prečih pitanja.
- Sluša li ona moja - reći će prik-Ljuban.
- Bog s tobom, Ljubane, đe ne b' slušala, konda mom Peri iko smije išta i reć'.
I onda bi prozborili još koju o težacima, koliko kubika planjke treba kumovima tim i tim "ak' Pero ikako more preko reda to završit' jer njima je preča" i, normalno, o Ani Tintorovoj, ne merem sebi doć' jel moguće da joj onaj njen, što je tuko pola života i bogu fala ošo na onaj svijet, i sad obnoć mrtav dolazi i lupa po kredencu ili je s pameti sišla kad tako po selu divani.
A onda bi Ljuban, nogu pred nogu, ko i juče, i prekjuče i svaki dan od onog rata naovamo, uz brdo Bogdanovića se opet popeo i sutra eto ti ga na, zorom na vratnice.
Na kavu i rakiju.
Prija-Ana nije imala muža jer joj je muž umro u Amerikama.
I Ljuban je konda malo i ljut bio kad je Pero, Anin sin, šćio ožen'ti njegovu mezimicu Maru.
Pod prvo, nije mu bila par'ca, dvije god'ne si starija, Mar'ce, jel tebi pamet iscurila kad si navrla za njega, ja o tome neću ni riječi čut, razumiš ti mene.
Kao drugo, ako mene pitate za razlog, Pero je voleo pesmu, tamburu, kuburom gasio žižak u petrolejkama po prelima i namigivao svakoj.
-Takovog nam u kući lumperaja ne treba - reko bi Ljuban, ne glasno, jer Ljuban nije bio taki čojek da viče ili nedobog pravi kakvog kvara.
Ali Pero je onda Maru lepo oteo.
Nije da prvo nije pito, kako je red.
Ljuban je branio i branio i napošlje jasno reko da od "od toga posla nema ništa".
Pero se nije dao pa je jedne noći poćero konja pravo uz brdo i ode Mara, samo tako, kroz prozor iskočila, pravo u sneg.
I tako je postala Mara Pere Lazarev'ća.
Ljuban, tišljar, ako ću pravo reći bio je miran čoek, nije bi prijek, to se o njemu nije dotad moglo niđe čut, e onda je taj isti Ljuban, moja diko eto na šta muka čojeka naćera, rekla je Ana, sve prozore na kući našoj šjekirom sašjeko.
Iz razloga gorenavedenih pod prvo i drugo.
Potom ih je posle, kad se sve smirilo i deca se uzela po redu i s čistom namerom, sve sam opet namestio jer tu drugog tišljara nije bilo.
Tako su Ljuban i Ana postali prika i prija.
I ceo vek tu kavu i rakiju jutrom propitivali.
A Pero je do smrti, da l' u inat Ljubanu ili od tog svog srca širokog kao Mlečni put i još koju galaskiju više, svoju Maru ludo voleo.
I kad je oslobodio zemlju, i kad je ćaća mrtav poslao dolare iz tijeh Amerika, Mara je njemu uvek bila prva.
Prva je u selu jela sladoled, to je Pero njoj čak iz Sunje dovozio. Šnajderice su joj šile po meri.
Rubce joj kupovao, šarene, od Dubice do Zagreba, gde god je zbor kakvi bio.
Bluze da joj padnu po prsima 'nako kako je on voleo.
Mara je Peri pravila spisak: konac Ljiljan, igle te i te, nemoj mi šesticu, vunu ak' uzimaš da je tanka pređa jes me čuo i kompot od ananasa.
- Boga ti, šta je to ananas? - pita Ljuban priju-Anu, uz rakiju.
- Ne merem ti kaz'ti, to ti on njoj donosi u konzervi, šta god ona zamisli, eto tako ti je to, moj prika.
Onda oboje vrte glavama.
Moj pramđed Ljuban svako je jutro, niz Bogdanovića brdo, nekad i kotrmice, ma svaki božji dan, još od onog rata, niz šlame, zelen travom ili ljutim banijskim snegom, silazio niz kosu kod prije-Ane, moje prambabe, na kavu i rakiju.
Da proveri, dugih trideset i pet godina, svakog dana, kako mu je kćer Mara.
I svaki dan se čudom čudio, skupa s Anom, šta je mom đedu Peri da on tako tu moju Maru, prija-Ano, baš tako voli.
- Ne znam, prik-Ljubane, tako ti je valjda sad to, druga su vremena, druga - mudrovala je prija-Ana.
- Kad se budeš vraćala iz trgov'ne kup' mi sladoleda, al' onog sunjskog, ko što je Pero kupovo - viknula bi za mnom moja baba Mara, ovde u Beogradu, misleći na sladoled u kornetu, pa bi ga onda otpakivala, sjajnih očiju kao što žene otpakuju prstenja od zlata i skupe haljine.
- Nije to onaj, ali neka, dobro je i vako.
Pa bi uzdisala.
- Meščini, moja diko, ostala sam ga željna za tri života - rekla bi i rupcem suzu otrla.
Pere.
Druga su to vremena bila, druga.

---