Velika majka

Danima i noćima oči ne sklapa. Tutnji sa svih strana. Opšti metež ne samo u njenoj kući, nego u čitavom selu. Ma, kakvi selu, u celom kraju. Strah se uvukao u svaku kuću i iz nje se izlazi samo kad se mora. Muž joj Dragan otišao sa vojskom ko zna kuda, da brane ovo malo čeljadi svoje i kućne pragove. Zakrvio se narod i podelio, komšije ne vide više one kod kojih su nekada na veseljima i svadbama bili. Došla neka luda i nesrećna vremena. 

„Nije to prvi put da se nama desi“, slušala je o tome i od majke svoje. 

„Bilo pa prošlo“. 

„Tako će valjda i ovoga puta“, razmišlja u sebi Radojka i tek onako ponekad protrne, kao da struja kroz nju prođe. 

Nema joj tu Dragana, zaštitnika njihovog. Sve bi i u takvim prilikama bilo drugačije, našao bi on neko rešenje kao i uvek do tada. Ovako, ona ostade sama u kući sa troje dece njihove, sa dva sina i ćerkom. Sa devetogodišnjim Stankom, dve godine mlađim Rankom i sa Stojankom od pet godina. Jedno drugom do ušiju. Jabuke tri njihove rumene. Samo ih gleda, po glavama miluje i, strahuje. Ponekad upita neko za oca gde je, kao da i oni osećaju da se nešto veliko priprema. Radojka ih smiruje da će im otac brzo doći, ne zna šta bi im rekla. Mali su oni da to razumeju i shvate. A i bolje. Ona se, sve da bi ih nekako okuražila, i nasmeje nekom postupku njihovom mada joj nije do smeha. 

„Dragane, moj Đurđevdane, gdje li si sada? Po kojim se gorama i brdima lomataš. Neka ti je sveti Đurađ u pomoći ma gdje bio. Da si tu negdje blizu, znam da bi nas nekako obišao. Za nas ne brini brige. Ja sam s djecom, pa kako bude ostalijema, biće tako i nama. Daće Bog“, pretura crne misli u svojoj glavi, a ipak je strah. 
                     
Oseća neku slutnju kako to samo žene znaju da predosete. Seoski psi samo arlauču i zavijaju kao da i oni slute nesreću. Ne prođe još nekoliko besanih noći, a po selu se od ranog jutra začu kuknjava. Uskobeljalo se ono žena i staraca, a deca sva još musava i gladna, samo trče oko njih. One ih pokušavaju umiriti, nešto se ustrčale, uzimauju iz kuća svojih ono najpotrebnije, zaključavaju stare reze na vratima, odvezuju i puštaju stoku napolje, pa put pod noge. Starci pokušavaju da sve umire i govore da će kao i pre, kratko vreme biti u šumi dok zlo ne prođe i onda se vratiti. Znaju oni da ovoga puta neće biti tako, ali moraju da ih sokole. Ništa gore nego kad se žene uspaniče. 

Za par sati se začu brujanje traktorskih mašina i automobila, a bilo ih je i na prikolicama motokultivatora. Sve voze još uvek deca, tek tu i tamo se za volanom vidi neki đedo. Gde ima mesta, primaju i one koji nemaju prevoza. Ispomažu se. Radojku sa decom i ono malo stvari što je ponela, smesti u traktorsku prikolicu Jovo K. iz susednog sela. Krenula Banija sa svojih ognjišta, krenula čitava Krajina. Stvara se sve veća kolona. Kreće se ka Srbiji. A gde bi drugo? Sede na prikolicama hiljade i hiljade nesrećnih ljudi. Lica im zabrinuta i samo se ponekad osvrnu iza sebe da još jednom vide svoj zavičaj. Da mogu, obgrlili bi ga svojim pogledima. 

Usput, sve problem za problemom. Muka s decom, muka sa starijima. Gde god se naiđe na vodu, nasipaju se plastični baloni, snabdeva se rezervama goriva. Poneko menja već izlizanu puklu gumu na svom prevoznom sredstvu. Opet se pomaže jedan drugome. Da se što pre osposobi, da se ne izostane za kolonom. A ona iz časa u čas biva sve veća. Iz svakog naselja im se priključuje narod. I ti kilometri se odužili. Ima li već jednom kraja tome putu, mukama njihovim? Konačno se stiže i do granice sa Srbijom. Kod svih se pojavio onaj zračak nade da će ovde biti bolje, da su iza njih ostale sve tegobe. Niko tada nije ni mislio šta će biti sa njihovim kućama, sa raspuštenom stokom. Računali, vratiće se čim zlo prođe. U stvari, oni stariji su predosećali i predviđali šta će biti sa imanjima njihovim. Ali, o tome nisu smeli da plaše ostale. Svi se nekako pouzdali u novi život. Važno da je glava na ramenu. Žene najviše brinu šta će im biti sa muževima, starešinama njihovih porodica. 

Po dolasku na teritoriju Srbije, negde već na samoj grnici bio je organizovan i pripremljen plan gde će i iz kog mesta porodice biti smeštene. Bili su to kolektivni centri za smeštaj izbeglog naroda, za prvu priliku. Nažalost, ima ih koji su i danas u njima. Računao i taj narod da će tu biti samo kratko vreme. Neko će kod svoje rodbine, neko u inostranstvo. Tako i bi. Mnogo je našeg naroda otuda ovde kolonizovano još tamo posle Prvog svetskog rata kao dobrovoljaca, a još više ih je Tito naselio kasnije. Podelio im švapske kuće po čitavoj Vojvodini. I stvarno, tu su kod roda, mnogi iz ove kolone našli novo utočište. Uz još nekoliko porodica, trideset dvogodišnja Radojka sa svojom decom krenu u Prigrevicu kod ujaka. Prigrevica i danas slovi za najveće ličko mesto u Vojvodini. Tu osta par meseci, tu ju je zatekla i ona najgora vest, da joj je poginuo njen Dragan. Kako sada da dođe do njega, kad ne zna ni gde je dušu ispustio, kako da mu kosti sahrani? Da mu sveću pripali?

„Ej, Dragane, crna rano moja! Što ćemo sada mi bez tebe? Što nas ostavi da još veću muku mučimo?“ 

Sve je tako tugovala i naricala jadna Radojka koja se sva u crninu zavila. Pazila je da je deca ne čuju kako plače, ali, emocije su bile jače od nje. Kad god je bila sama, samo je plakala. Kako vreme prolazi, vidi i sama da joj to ne vodi ničemu dobrome. Može samo da oboli i ona, a šta će onda ono njene troje siročadi? I, nekako odjednom se preobrazi u muž - ženu. Stalno je kod nas bilo teškoća u životu. Ali, zato su tu bile uvek majke da usmeravaju svoju decu i da ih vaspitavaju, da ih uče poštenju i radu. Oduvek su naše majke i očevi bili ti koji su nas samo dobrome učili, koji su od nas stvorili ljude. Očevi su nam govorili da ne lažemo i ne krademo, da poštujemo novac koji smo zaradili našim trudom, da poštujemo starije i da branimo čast i obraz naših sestara. Sad je to morala da čini sama Radojka. Ni jednog trena nije razmišljala da se preuda. Još je bila i mlada i naočita. Bože, sačuvaj! Kako bi svojoj deci u oči pogledala, kako bi se svog Dragana sećala? Uhvatila se muški u koštac sa životom. Išla po selu i radila u nadnicu, spremala kuće gospođama, borila se da svaki dinar pošteno zaradi, da pruži deci svojoj bar kakve – takve uslove za život i školovanje. I deca joj bila vredna. Kad su od mesne zajednice dobili neku kuću na korišćenje, pomagala majci u svemu.

Radojka je svojoj deci otvarala srca za ljubav prema svim stvorenjima i stvarima. Učila ih je svepraštanju i napajala ih vrlinama časti.
U njih je unosila veru u pobedu dobrog i pravednog, vaspitavala ih veri našoj. Kad su se deci mutile oči i mračio razum, tu je bilo njeno majčinsko milosrđe. Učila ih je da ni u ratu koji je čest na ovim prostorima, nikada ne budu krvoloci, da ne mrze ni neprijatelja, da praštaju. Zato su kasnije, po odrastanju, Radojkina deca uvek bila trpeljiva i velikodušna, ostali su ljudi i u kasnijim bezumnim momentima koji su ih zapljusnuli.

I tako, pritisnuta velikim teretom obaveza, Radojka je pre vremena počela da stari, iako je u njoj bilo nečega zadivljujućeg po snazi i pozivu majke. Mada samohrana i nezbrinuta, bez ičije pomoći, sama i po cenu smrtnih naprezanja, uspevala je da podiže onu jadnu, iza oca zaostalu decu. Druga bi sebi olakšala život i odvela decu tuđem čoveku, preudala se, zaboravila na muža. Naprotiv, njenoj divno vaspitanoj deci, divili su se kasnije i oni kojima očinsko staranje nikad nije nedostajalo. A očevi njihovi su ih ukorevali i poredili sa Radojkinom decom.

Radojka je uspela da svojoj deci da radost života, pa i kad je bila u najtežim mukama i bolovima što joj je život nanosio. Bila je svojoj deci u isto vreme i otac i majka, majka koja se borila da odsustvo oca deca što manje osete. Bila je to jedna od onih naših velikih i snažnih žena staroga kova, kojih je još bilo u tim brdovitim krajevima. Pokazala je da te nepisane norme vrlina i ponašanja, nikada ne smeju izbledeti, pa i kad društvo u kojem živimo počne da zapada u sve veće nevolje. 

„Neko i danas tvrdi da su deca bila bolje vaspitana u ona starinska vremena, kada se teže živelo i kad se bilo u većoj oskudici.
Normalno bi bilo da je stanje obrnuto, da u uređenijem društvu deca imaju prilike da više saznaju, da budu kulturnija u svome ophođenju i prema svojim roditeljima i prema drugima. Mnogi roditelji danas svojoj decu pružaju i više nego što im treba, kupujući time njihovu ljubav. Naprotiv, ne smeju se navikavati da je u životu sve tako lagodno, mora im se dozvoliti da se malo i pomuče, da sami vide i osete kako život zna da bude i surov i tegoban“, razmišljala je Radojka. 

Ona je i sada sa decom. Neka od njih već završila sa školom. Stanko se zaposlio i sada im je lakše. Ima i devojku. Još da majka dočeka da ga oženi, da se i u njihovom domu začuje dečji plač. Eto, sreće i njoj na vidiku. I Ranko je blizu završetka studija, a Stojanka prava lepotica. Dvadeset joj je godina. 

U svemu tome je bila veličina i značaj naših starinskih majki, koje su poput Radojke decu na put izvodile i naučile ih da žive od svog poštenog rada. „Sve što je tuđe, nema slast svojega“, odavno se čulo u našem narodu.


                                                                                  
                                                                                         Vojislav Ananić