Golubari

Golubarstvom se kao hobijem, i danas bave mnogi, od običnih građana, do nekih poznatih ličnosti. Obično, tu ljubav nose u genima svojim još od detinjstva. Uživali da u svome jatu bude najviše onih ukrasnih rasa golubova, gušana, širaja, maltezera, gaćana, češljugara, teksanera... S godinama je, na neki način sazrevala ta ljubav, nastupala bi u njima neka diferencijacija, da bi se većina opredelila za domaće visokoletače ili pismonoše. Tako i Đurika i Pera.

Još dok je bio dete i stanovao u Novom Sadu, Đurika bi satima, na tavančiću roditeljske kuće, sedeo i sa uživanjem posmatrao svoje ljubimce. Već tada je primećivao da se pojedini golubovi moraju posebno upariti do njihovog međusobnog parenja, da ženka obično leži na jajima uveče, a mužjak danju, a kad se mladunci izlegu, u svojim „voljama“ pretvaraju pojedenu hranu u golubiji mleč, kojim hrane mlade, sistemom „iz kljuna u kljun“, da je golubiji vek desetak godina... Posećivao bi i ostale svoje drugare i sa njima razmenjivao neke golubove. Kad je već momak postao, ni jednu godinu nije izostavio a da u Somboru ne poseti i sajam ukrasne živine, odnosno golubova. Tamo se susretao sa starijim i iskusnijim golubarima i od njih „pekao zanat“, učio se svemu o golubarstvu što do tada nije znao. Baš ti iskusni golubari su mu i rekli da se okane ukrasnih golubova, da je pravo zadovoljstvo tek kad posmatra svoje visokoletače ili pismonoše, pogotovo kad takmičenja počnu.

Đurika se odlučio za srpske visokoletače, a njegov najbolji drugar Pera N. za poštare. Posebno su ih obadvojica pripremali za državna takmičenja, nabavili i mašinice za prstenovanje, učlanili se u Senćansko društvo golubara, redovno na sastanke odlazili. Đuriku je fascinirao sam let i visina od preko hiljadu metara do koje dosežu njegovi visokoletači, kao i neka pravilnost u tom kružnom letu. U vreme dok ih treniraju, puste ih iz dvorišta oko šest sati ujutru. Pored redovnih treninga, na dužinu leta utiču i pravilna ishrana, klimatski uslovi. Pera je opet, kod svojih pismonoša, uživao u njihovoj brzini i samoj dužini leta. Na neki način, pismonoše su čudo prirode, jer se uvek svojim gnezdima vraćaju, pa ma iz koje zemlje da su poslati. U tome snalaženju u prostoru, za navigaciju se koriste magnetnim poljem zemlje. Zato i jesu posebni.

Bavljenje golubarstvom, baš i nije tako jeftin sport i hobi. „Proizvesti“ prvoklasnog goluba za takmičenje, košta dosta. A i takav golub. Samo što ga svako čuva za sebe, da svoje genetske osobine prenese i na svoja buduća legla. Zato takve golubove retko ko i prodaje, pa da mu se nudi ko zna koja cena.

Đurika je na polovini tavana stambene zgrade, svojim ljubimcima opremio čitav „mali hotel“. Napravio im je posebne i zajedničke prostorije, sa specijalnim pojilicama i hranilicama, pa i svetlom ih snabdeo. Gore otvorio krov i od sitno pletene žice im sačinio kao neki kavez, da imaju i vazduha i dnevnog svetla, a odatle ih je i puštao u vreme treninga i takmičenja. Naravno, taj „otvor“ za njih, je dobro prekrio i zaštitio, da se ostali stanari ne bi bunili, da im voda sa krova u stanove ne bi ulazila. A sve to košta! I u novcu i u vremenu, a morao je Đurika da bude i dobar majstor da sve to napravi. Na drugoj polovini tavana, za svoje pismonoše, nešto slično je napravio i Pera. Sakoga dana u određeno vreme, i jedan i drugi bi odlazili gore da nahrane i napoje svoje ljubimce, ili da počiste prostorije i njihova legla. Kada bi to obavili, onda su bili u stanju da tamo i satima sede i uživaju u svojim lepotanima.

Znali su dobro kad se organizuju koja takmičenja, svakodnevno pripremali odabrane primerke, posebno ih hranili i trenirali. Samo njihove oči su ih mogle zapaziti tamo negde visoko na nebeskom prostoru. Često su sa svojim takmičarima i drugarima putovali i do najudaljenijih mesta zemlje, a i u inostranstvo, da bi tamo golubove u tačno dogovoreno vreme puštali u let. Već pri prvom zamahu krilima, svaki se golub morao snaći i orijentisati na koju stranu da krene.

I golubari koji su ih nosili, a i oni čije su golubove sa sobom poneli a njihovi vlasnici ostali kod kuća, samo su gledali u nebo. Da im ljubimce ne uhvati nevreme, kiša, vetar i oluje, da ih ne sustignu i ne obore neke druge ptice grabljivice. Znali su otprilike vreme kada bi se morali pojaviti u svojim volijerima i tada, sve češće u nebo pogledavali. Kada bi konačno svaki od njih pojedinačno sleteo, onda bi ga uhvatili i prsten mu stavljali sa ukucanim vremenom sletanja. Tako su najtačnije, bez ikakve prevare, mogli da i ostalim takmičarima pokažu ostvareno vreme svojih ljubimaca, a onda, kada su zbirali i rezultate ostalih, proglašavali su pobednike, dodeljivali priznanja i pohvale.

E, taj golub pobednik, je tek onda dobijao na ceni, a njegov gazda se ponosno šepurio i zadirkivao ostale kolege takmičare. Posle su nastavljali da se šale i druže, a neretko je pao i po neki juneći perkelt paprikaš ili riblja čorba za sve članove udruženja.

Kao što Đurika i Pera imaju svoju zanimaciju, tako bi svaki čovek trebao da pronađe nešto za sebe. Da ne „bistri samo politiku“ ili da večito gleda u televizor pa da se zbog ko zna čega bez potrebe nervira. Bitno je da svi nađu sebi trenutke svoga uživanja, da se ljudi međusobno druže, a ne da se sve češće jedni od drugih otuđuju, u sebe uvlače, osamljuju. Jer, samoća je izvor mnogih zala.

Vojislav Ananić