Majkovi

Ilustracija | PixabayHiljadu devetsto dvadeset i neke Mike Jasen ima trideset godina.
Dvoje dece.
I malu sitnu ženu.

Te hiljadu devetsto dvadeset i neke Mike je u njujorškoj luci, na ostrvu Elis, umornom Turčinu na imigracijskom pultu triput ponovio svoje ime.
Mike, zapisao je ipak Turčin.
A on je samo odmahnuo rukom i ušao u Novi Svet.

Sledeće tri godine Mike će oko Hamiltona seći drva.
A onda će, sledeći trag pacifičke železnice, doći na sam kraj sveta, na rub Tihog okeana.
Pa će zapeti, onako onizak i žilav, rukama i nogama.

Tu zemlja vavijek miriše na jesen - pisaće joj.
Možda je i zima, ali je uvek kiša.
U tom gradu kiša ne pada kao u drugim gradovima.
Tu pada sitno, jalovo, ko kazna, ko zulum, ko ispaljena strela u pogrešnom smeru koja se zabija u sunce.

Hiljadu devetsto trideset i neke Mike će u Vankuveru napraviti kuću sa par soba i u nju smestiti svoje ljude.
Tu će noću, umorni, do kasno pričati o životu koji je ostao iza njih.
Mike će tu kuću zvati motel.

Neki će tu pomreti.
Neki će zaboraviti odakle su došli.
Neki će naći novu ženu i poroditi decu.
Neki će piti.
Neki će ostati bez ruke.

Mike će voleti da ćuti.
Mike će pisati pisma.
Ne baš duga.
U njima će biti mali spisak - treba se kupiti ta njiva, nek budu dvije krave, farm.
Peri dva odijela i da ode kod fotografa da se slika.
Ljubi oprava, ali taka da je najbolji isprose.
Čim završim posla, eto me.

Mike će čuti da je počeo rat. I sesti na brod i doći prekasno do Francuske.
Odatle će ga vratiti nazad za Kanadu, neće im dati ni da pristanu.
Sledećih pet godina neće znati ništa o svojima.
Prolaziće logori, zgarišta, crnila i zbegovi.
A on će raditi dan i noć, moleć' boga.

Mike će hiljadu devetsto četrdeset šeste saznati da su svi preživeli.
Da ima unuka, koji se zove po njemu.
Da ima unuku, koja se zove po njegovoj ženi.
I da život, prkosan, uvek pobedi.

- Dolazim, samo da otpočme pemzija i eto me.
Mike Jasen ponovo piše pisma, sad duga.
Ko je pretekao. Kupi to i to.
Nek bude nova štala.
I onaj dolje komad zemlje, jes me čula?

- Kako si mogla cijeli život sama?

- Razapne se duša, diko, al ne prepukne. Kud sam ja mogla okre'nti? - tako si mi kazivala.

Hiljadu devetsto četrdeset osme Mike Jasen se više neće probuditi.

Ostaće ušuškan naheren grob na ostrvu, kraj Vankuvera.
Mala ploča, mermerna.
I dubok hlad visoke guste trešnje.

Mike Jasen nikad neće doći kući.

A mi ćemo, njegovi, nastaviti da lutamo morima, tražeći dobar komad neba.

Mike Jasen se zvao Miloš Jasenovčanin.

I bio je moj prađed.