Nemačka, Srbija… Nemačka

Parohijska Crkva i crkveni centar u Štutgartu

Negde uz put prema jugu, daleko od širokih „autobanova“, skupio se Hajgerloh, ni selo, ni varoš. Kuće na litici sa čijeg se vrha pogledava na stoletnu šumu, a ispod nje na vez crvenih krovova. Hajgerloh je otuđen. Njegov položaj čudi – niz stenu, između kuća svedene uske ulice kojima se može tek peške do vrata, a na dnu prostor kao kotao u koji se smestio deo naselja. Strmina je takva da bi pešak od dna do vrha na nekoliko mesta morao da otpočine kako bi uhvatio vazduha. Na vrhu, na samom ulazu u mesto, nekako sa desne strane od puta, ostala je vatrom načeta kuća nekog lokalnog doma. Te oprljotine nisu nimalo nemački.

Ovde se starinski miruje. Tiho mestašce, sa ljudima koji se među sobom dobro poznaju, ono danas, ukoliko izuzmemo nemačku arhitekturu, stoji daleko od sličnih gradova i onoga što bismo mogli nazvati Nemačkom.

Njihova sloboda je u toj litici i gustoj mešanoj šumi koja se pružila svud naokolo. Njihova sloboda je u širokom prirodnom prostranstvu; u jutarnjim izmaglicama i večernjoj sablasnoj mirnoći kroz koju se probija glas sove i cilik netopira. To su ljudi snažnog tela , spretni, čvrstih nogu. Ni dolazak civilizacije nije ih mnogo izmenio. Oni su jednostavno oni, prilagođeni ovakvom životu, uklopljeni u prirodu.

Naselje kakvo kod nas nisam video.

Sebe sam mogao da doživim u njemu. Iz neke brvnare pod brezikom noćima sam gledao vatre uz koje su domaći pevali i terali nepomene, raspojasani, sa riđim bradama; nije se moglo dalje od njihovog glasa koji je udarao u stenu Hajgerloha.

Nemačka, ipak, nije Balkan. U njoj ne možete naći paorina kako zasukanih rukava stresa iglice šljiva u voćaru, a onda ih pažljivo rascepljuje, vadi semenku i u jednom zalogaju sa parčetom hleba stavlja u usta. Život u Hajgerlohu nije naš život, nije izvorna sloboda koja se senči u našoj usmenosti.

Ni u senjacima Tibingena ne gubi se mešavina boja, ali je njihova smirenost po nečemu drugačija. Obale Nekra su ravne, a neveliku reku, sa gusto obraslom adom, presecaju vrhovi turističkih čamaca, dok se na betonskim obalama, gotovo bez žamora, tiska sva sila naroda. Stari deo grada je u brdu. Arhitektura poznata – Švapska, sa neverovatno visokim i iskošenim kućama čiji su delovi do poslednjeg milimetra iscrtani nacionalnim simbolima i motivima iz etnološkog nasleđa. Lepota koja možda može da bude privlačna. U takvom Tibingenu danas je mnogo došljaka.
Izobilje detalja, lukova, svodova u drugačijem svetu bi obećavalo i drugačije utiske. Povratak u prošlost narušen je novim ljudima, ubrzanim biciklistima i sijasetom drugih zapreka čija je to, valjda, osnovna funkcija – smesti svakoga da razgrne sfere i dohvati vremena u kojima bi se i danas lepo živelo. No ako se to desi, onda padaju sve moderne tvorevine, jedan način života koji sablažnjivo obećava sigurnost, barem privid od kog se i te kako može dobro živeti, i sanjati o životu. Sve drugo bi značilo rušenje toga i takvog organizma bez čijeg bi postojanja mnogi beznadežno potonuli, strani i nemoćni da spoje dva vremena i u njihove zidove ugrade sopstvene živote. Čini mi se da danas samo retki mogu da razumeju smisao urastanja ovih dvaju mirova.

Mnogo je emocija ovuda proteklo da bi se sve tek olako zaboravilo i svelo na banalnu današnjicu i sadašnjost. Mnogo se kradom ljubilo, čeznutljivo pogledavalo, mnogo trgovalo, gradilo; mnogo se pilo, kockalo i potezalo za mačeve iz uvrede ili strasti, da bi sve bilo prepušteno generacijama koje to nikako ne mogu da razumeju. Život u Tibingenu nije samo sadašnjost i budućnost.

Rešavanje mnogih slika koje zatičemo u ovdašnjim pejzažima samo su metafore opšteg života u kojem ponovo egzistiramo kao trunka, sićušna nakupina, neka naša sitna duhovna mera kojom vagamo svaki delić čovečanstva, nespretni i nesposobni da iz svega izađemo istinski prepoznati, onakvi kakvim smo stvoreni, samerljivi i duhovni.

Slobodno smo se kretali širokim nemačkim drumovima. U tom večitom zamahu rastao je strah od bezmerja, strah od širine polja i slutnji da ste u tuđem svetu, koliko god to poricali, na kraju, ipak, sami i nemoćni. Ti unutrašnji vrtlozi ne ostavljaju nas slobodnima, ne dopuštaju bezbrižnost i rumeni trak zadovoljstva u koji bismo želeli da uronimo. Istina se, dakle, ne krije samo u nama. Sreća još manje. Te dve spirale ljudskog života neodvojive su od mehanike Večnosti, od one beskonačno velike vere sićušnog goruštičinog zrna koje može da zakrili nebesa i voljom

Večitoga donese golemo pouzdanje, ne samo čoveku – usamljenom i beznadežnom.

Spram te veličine sitne su i prirodne podele po značaju.

Iz takve mreže vratilo se i sećanje na opelo doktoru Draganu Markoviću, u štutgartskoj crkvi Sabora Srba Svetitelja. Stigli smo prilično rano. U dvorištu ispred hrama već se bejahu skupili ljudi koji su poluglasom ćaskali podeljeni u grupice. U uglu ispred parohijskog doma razapet mali beli šator, i pod njim hrana i rakija za daću. Devojčice u srbijanskim narodnim nošnjama gledahu sa strane. Svi su čekali rodbinu i teški drveni kovčeg sa telom pokojnika. Služba je počela ranije. U prvom redu mi, a iza nas naš verni narod. Četvrt časa kasnije nasta komešanje, ljudi se razmakoše. Spustiše kovčeg ispred oltara. Ja sam sve vreme gledao u ruke i lice pokojnika. Četiri čoveka, znojna od tereta, stadoše ispred mene. Opelo se nastavi. Hor zasinu – „Gospodi, pomiluj“. Gledao sam čas u svetlucavi Hristov lik nad sobom, čas u mračnu, valjda hrastovu, kutiju ispred nas.

Sa telom u crkvu uđe i nekakav slatkast miris. Ne znam da li su ga i drugi osetili, ali ja sam u trenutku pomislio da su se pomešali mirisi naših oznojenih tela i hrane koja nas je čekala napolju.

Najpre lagan, tek da pomogne znatiželji, taj dah je postajao sve teži i nesnosniji. U trenutku sam se setio američkih krofnica koje se leti prže malne na svakom koraku primorskog šetališta.

U tome se, otprilike, i završilo; na kraju se posmenjivaše govornici, pa oni koji su ga celivali, i otišli.

Iako smo se u dvorištu ponovo skupili na ispraćaj, niko nije primetio kada se pokojnik odvezao bešumnom crnom limuzinom.

Nad Štutgartom su se celog letnjeg dana komešali oblaci; kiša je orosila tek kad se sve smirilo, a Heslah počeo da pada u noć.

Posle su mi pričali da je poslednje nedelje ovde umrlo desetak naših ljudi, a bogami ima ih još koji su oboleli od tuđine…pa su nastavljali da vrte glavama i sami nesigurni da li im je računica valjana.

O doktoru Markoviću sve najlepše. Nisam ga poznavao, ali sam osetio. Najpre se pričalo da će biti sahranjen u Srbiji, a potom se o tome više nije pričalo.

Sahranjen je u Nemačkoj.

U istu, uredno podšišanu, ledinu, gde i onih desetak pre njega.

Đorđe Brujić